Japan, propitivanje Vlade o skandalima i kartelima na Olimpijskim igrama u Tokiju

Olimpijske igre u Tokiju održane su u julu prošle godine, ali ih skandali i dalje prate.

Premijer Fumio Kišida i njegovi ministri ove nedelje propitivani su u parlamentu o seriji skandala u koju je umešana najveća domaća reklamna kompanija "Dencu" i izvršni direktor Organizacionog odbora igara Hirojuki Takahaši.

Taj bivši rukovodilac "Dencua", koji je tokom borbe za sticanje prava na održavanje Olimpijskih igara služio kao firma koja koordiniše lobiranje Japana, već je optužen po četiri tačke da je zloupotrebivši funkciju u Organizacionom odboru igara uzeo mito od skoro dva miliona dolara od domaćih kompanija željnih da ih to telo prihvati kao sponzore najvećeg svetskog sportskog događaja.

Sada je sve izvesnije i da je "Dencu" predvodio kartelsko nameštanje 26 tendera u vezi sa događajima kojima vršena proba održavanja Olimpijskih igara tako što je okupljao međusobno suprotstavljene i sebi rivalske kompanije i ubeđivao neke od njih da se povuku s tendera uz obećanje da će kasnije biti uposlene kao podizvođači firmi koje trijumfuju u uslovima smanjene konkurencije, pri tom se oslanjajući na svoje veze u Organizacionom odboru igara.

Osam članica kartela koji je organizovao "Dencu" pobedile su na čak 24 od ukupno 26 tendera i međusobno delile tako dobijeni državni i gradski novac.

Ta sumnjiva delatnost kompanije "Dencu", koja sada već važi za moćnu hobotnicu čiji pipci sežu u sve kutke reklamiranja, sportskog sponzorstva i zastupništva u Japanu, dobila je dosta prostora u pitanjima poslanika premijeru Kišidi.

Ne samo zato što je njen bivši rukovodilac Takahaši prisvojio Olimpske igre kao sredstvo za svoje lično bogaćenje, već i zato što je ona bila umešana i u aferu kupovine glasova afričkih zemalja za Tokio podmićivanjem predsednika Međunarodne asocijacije atletskih federacija i jednog od vodećih ličnosti u Međunarodnom olimpijskom komitetu Senegalca Laminea Dijaka.

Opozicija je juče na sastanku Finansijskog odbora Gornjeg doma parlamenta pred kamerama zatražila od premijera Kišide da obeća da će skandal u vezi tendera biti temeljno ispitan i "Dencu" kažnjen tako što će mu se na osnovu Zakonu o zabrani monopola nekoliko godina uskratiti prilika da učestvuje na tenderima.

Premijer Kišida izrazio je žaljenje u vezi sa uticajem koji skandal oko nameštanja tendera za Olimpijske igre ima na reputaciju igara i sport uopšte i rekao da ne može da daje izjave samo na osnovu pretpostavki s obzirom da je istraga još uvek u toku, ali i dodao da će država postupiti po zakonu.

Druge najskuplje letnje igre u istoriji

U Japanu se sve češće pominje mogućnost da se Saporo, najveći grad na severnom ostrvu Hokaido, koji je bio organizator zimskih igara 1972. godine, ponovo kandiduje za domaćina te velike sportske smotre.

Na tom ostrvu interesu lokalnih vlasti i poslovnih asocijacija za održavanje Olimpijskih gara protive se drugi slojevi stanovništva, koji strahuju od teškog poreskog opterećenja do kojeg bi u tom slučaju moglo doći s obzirom da se ispostavilo da su planirani troškovi za igre u Tokiju bili četiri puta manji od stvarnih.

S tim u vezi poslanica opozicione Konstitutivno-demokratske partije s Hokaida Eri Tokunaga zatražila je da se članovima Odbora za finansije Gornjeg doma stavi na uvid konačni obračun za Olimpijske i Paralimpijske igre u Tokiju. Ona je istakla da je u vreme kada je tražila odobrenje parlamenta i javnosti za kandidaturu Tokija za Olimpijske i Paralimpijske igre 2020. vlada govorila o tome kako će troškovi tih turnira iznositi relativno skromnih 734 milijardi jena (u to vreme oko 7,3 milijarde dolara), jer su mnoga borilišta već bila izgrađena.

Igre u Tokiju, dakle, trebale su da budu jeftine i "najkompaktnije u istoriji", u smislu da su sva borilišta trebala da budu skoncentrisana u samom gradu i njegovoj neposrednoj okolini kako bi se sprečilo rasipanje novca.

Od te ideje, međutim, odustalo se nakon dobijanja organizacije igara ne bi li se dobrobit od njih preneo i na druge gradove i regione, naročito one razorene u udaru velikog cunamija 2011. godine.

U odgovoru na pomenuti zahtev, poslanicima Gornjeg doma saopšteni su rezultati istraživanja po kojima su direktni i indirektni troškovi olimpijskih i paralimpijskih igara u Tokiju prešli 30 biliona jena, što je po kursu u prošloj godini, kada su one i održane, iznosilo oko 27,5 milijardi američkih dolara.

Iz državnog trezora utrošeno je oko 15, dok je grad Tokio za promociju, unapređenje infrastrukture i ulepšavanje grada uložio više od osam milijardi dolara.

Sa oko 27 i po milijardi dolara troškova, tokijske igre su daleko nadmašile one u Londonu i Rio de Žaneiru (13, odnosno 14 i po milijardi), ali i koštale znatno manje nego olimpijski turnir u Pekingu 2008. (40 milijardi).

Smatra se da je zbog odluke da usled epidemije ne prihvati strane navijače i turiste iz inostranstva koji bi se zahvaljujući olimpijadi zainteresovali za Japan i kasnije u toku godine ga posetili, pod pretpostavkom da bi takvih bilo oko milion, Japan propustio da zaradi 1,4 milijardi dolara koje bi oni potrošili na smeštaj, ishranu i poklone.

Dodatni gubitak pričinili su odsustvo domaćih navijača s tribina, odnosno, povraćaj novca za unapred prodate karte, neodržani propratni događaji i nerealizovani ugovori sa sponzorima, pa je, procenjuje se, ukupni gubitak prihoda prouzrokovan održavanjem olimpijskih i paralimpijskih igara u Tokiju bez prisustva gledalaca iznosio blizu 12 milijardi dolara.

Ipak, finansijski gledano, igre nisu uludo održane jer su obimni infrastrukturni radovi i potrošnja za opremanje borilišta, te domaća potražnja za suvenirima, alkoholom i novim televizijskim aparatima u susret olimpijadi imali stimulativan efekat na ekonomiju.