Lična zaostavština Nensi Pelosi – poseta koja će ojačati ili ugroziti Tajvan

Kontroverzna poseta predsedavajuće Predstavničkog doma američkog parlamenta (Kongresa) Nensi Pelosi Tajpeju izazvala je buru negodovanja u Pekingu, ali i kritike u samom Vašingtonu, gde su vojni stratezi, pa i sam vrh administracije predsednika Bajdena, izrazili rezerve: da li je to potez mudar, naročito kada je u pitanju tajming.

Naime, do posete Pelosijeve došlo je samo dan nakon praznika Kineske narodnooslobodilačke armije i svega nekoliko meseci pred 20. Kongres Kineske komunističke partije, na kojem treba da bude izabrano novo stranačko i državno rukovodstvo.

Zato se poseta može protumačiti ne samo kao rukavica bačena u lice političkom vrhu u Pekingu u smislu ugrožavanja njegovog teritorijalnog integriteta i suvereniteta nad Tajvanom, već i kao politički šamar koji može ozbiljno ugroziti lični ugled kineskih lidera u vrlo osetljivom trenutku kada im predstoje novi izbori, te tako izazvati snažnu i potencijalno pogubnu reakciju.

Nensi Pelosi, kojoj se tako prebacuje da je Tajvan praktično egzistencijalno ugrozila u želji da ga podrži, u Tajpeju se susrela sa predsednicom Caj Ingven i tajvanskim parlamentarcima, i u svojim medijskim nastupima na pacifičkom ostrvu u više navrata izrazila podršku i divljenje za tajvansku demokratiju.

U ostrvskoj prestonici, gde je uglavnom dočekana s oduševljenjem kao jedna vrsta hrabrog ženskog heroja koji je odoleo pritisku Pekinga, ona je razgovarala i sa viđenijim kineskim disidentima, među njima su bili oni koji su se vlastima u Pekingu suprotstavili na trgu Tjenanmen 1989. godine i oni koji se bore za demokratiju i slobodu medija u Hongkongu.

Pelosi je imala i sastanak sa Markom Lijuem, šefom najveće tajvanske kompanije koja se bavi proizvodnjom poluprovodnika TSMC, koju Amerikanci nastoje da privole da u njihovoj zemlji otvara nova postrojenja za u svetu deficitarne čipove, te smanji isporuke tog strateškog proizvoda Kini, koji u savremenom svetu primenu nalazi u svemu od pametnih telefona i kompjutera, preko automobila, kućnih aparata do raketa i dronova.

TSMC je, zapravo, po vrednosti svojine najkrupnija kompanija na svetu iz te oblasti, koja po tom parametru nadilazi i takve poznate gigante kao što su "Intel" i "Samsung", a po izbijanju konflikta u Ukrajini Vašington je usvojio politiku ekonomskog i tehnološkog razdvajanja od geopolitičkih takmaca Rusije i Kine, u kojoj posebno mesto zauzimaju napredne tehnologije s vojnom primenom, kao što su poluprovodnici visokog kvaliteta koji se uglavnom proizvode u Tajvanu, Južnoj Koreji i Japanu.

U parlamentarnoj delegaciji koju predvodi Nensi Pelosi su američki kongresmeni zaduženi za spoljnopolitička pitanja, ali i za obaveštajne poslove, što takođe govori o karakteru njenog puta u države i oblasti Jugoistočne i Istočne Azije (Singapur, Maleziju, Tajvan, Republiku Koreju i Japan).

Politička dvoličnost Vašingtona?

Dok se bližio momenat dolaska Nensi Pelosi u Tajpej, u Pekingu, gde se njena poseta doživljava kao grubo kršenje kineskog suvereniteta i zlonamerno mešanje u kineske unutrašnje političke probleme, vojska je stavljena u pripravnost, a njene pomorske snage upućene da zauzmu položaje oko Tajvana, na šest lokacija, gde će počev od četvrtog avgusta pet dana vežbati bojevom municijom.

To je, praktično, jedna vrsta simulacije okruženja i pomorske blokade tog ostrva na kojem je velika većina stanovništva, etnički kineskog porekla – odlučna mera čiji je cilj da prekine trend političkog jačanja defakto nezavisnosti Tajvana.

Jer, Sjedinjene Države formalno priznaju suverenitet Pekinga nad Tajvanom, ali u praksi to ostrvo već dugo godina naoružavaju i ekonomski i politički bodre u njegovom nastojanju da se u što većoj meri odvoji od matice Kine.

Ilustracije radi, za vreme osmogodišnje vlade predsednika Baraka Obame, SAD su Tajvanu prodale naoružanje u vrednosti od 14 milijardi američkih dolara, dok je administracija bivšeg predsednika Trampa za samo četiri godine koje je on proveo u Beloj kući sa Tajpejom sklopila ugovore o isporukama oružja teške 18 milijardi zelenih novčanica.

U januaru 2021. godine, u poslednjim danima Trampove vlade, tadašnji državni sekretar (ministar inostranih poslova) Majk Pompeo je objavio da su uklonjene samonametnute zakonske prepreke koje su onemogućavale posete visokih američkih zvaničnika Tajvanu.

Iste godine inauguraciji novog američkog predsednika Džozefa Bajdena prisustvovao je tajvanski diplomatski predstavnik u Vašingtonu, koji praktično obavlja funkciju nezvaničnog ambasadora.

To je bio prvi put da je tajvanski diplomatski predstavnik bio pozvan na inauguraciju nekog američkog predsednika – čin koji su analitičari koji se specijalizuju za Istočnu Aziju ocenili kao nešto što se da protumačiti kao defakto priznanje nezavisnosti Tajvana i korak ka budućem dejure priznanju.

Dalje, u nedavnoj poseti Japanu, krajem maja, predsednik Bajden je izjavio da će njegova zemlja vojno braniti Tajvan u slučaju napada matice Kine.

On je kasnije objasnio da SAD i dalje priznaju da postoji samo jedna Kina, ona koju reprezentuju vlasti sa sedištem u Pekingu, ali da se protive vojnom zauzimanju Tajvana – izjava koja sigurno nije umirila politički vrh najmnogoljudnije države sveta kojem je jasno da Vašington čini sve što je u njegovoj moći da ne dođe do reintegracije Tajvana mirnim putem.

Štaviše, upravo prošle nedelje na Tajvanu je boravila i delegacija japanskih parlamentaraca, u kojoj su bila i dva bivša ministra odbrane.

Taj politički kontekst Pekingu ukazuje na to da je u toku akcija SAD i njenih saveznika da se Tajvan politički i vojno podupre kao nezavisna država, pa je razumljivo da kinesko rukovodstvo oseća da taj trend mora da bude zaustavljen ili ometen odlučnim diplomatskim i vojnim delovanjem, kao što su nedavno upozorenje predsednika Sija svom američkom kolegi da će onaj ko se igra vatrom njome i opeći i akcija demonstrativnog opkoljavanja Tajvana koja je sada u toku.

Politička težina posete Nensi Pelosi Tajpeju

Naravno, može se smatrati da je kroz najave puta Nensi Pelosi koje su date unapred i objavljivanje zabrinutosti američke vojske u vezi s tim, te relativno smanjeno medijsko izveštavanje u smislu da nju nisu u većem broju pratili američki novinari, Vašington pokušao da ublaži posledice njene posete Tajvanu.

Portparol vlade u Vašingtonu naglašavao je i da Pelosi pripada zakonodavnoj vlasti, a ne izvršnoj, što je takođe jedna vrsta pokušaja distanciranja Bajdenove administracije od njenih postupaka.

I kritike republikanaca koji su optužili Pelosi za nepotrebno podizanje tenzija u odnosima s Pekingom, u kojima se isticalo da je ta osamdesetdvogodišnja dama, kojoj ističe mandat u januaru iduće godine, preduzela rizični put na Tajvan iz sebične želje da se na zalasku svoje karijere upiše u istorijske anale, uklapaju se dobro u američki narativ kojim se želi umanjiti značaj njenog gesta.

Uprkos tome, moguće je tumačenje kojem su skloniji u Kini a po kojem je to što su se politički i vojni vrh u Vašingtonu relativno ogradili od njene posete zapravo vešt diplomatski manevar, kojim se želi donekle umiriti (ili obmanuti) Peking kako bi se istovremeno "proguralo" ono što je stvarni cilj američke vlade, a to je političko podupiranje defakto nezavisnosti Tajvana.

Osim toga, treba imati u vidu i činjenicu da je Nensi Pelosi dugogodišnji istaknuti član vladajuće Demokratske partije i partijski drug predsednika Bajdena, te osoba koja po američkom ustavu u slučaju da predsednik i potpredsednik budu sprečeni da obavljaju svoje dužnosti dolazi na kormilo države, što njenoj poseti Tajvanu daje posebnu težinu, uprkos pokušajima iz Vašingtona da se minimizira njen značaj ili ublaži njen uticaj.

U Pekingu, dakle, postoji ozbiljna zabrinutost da bi poseta Pelosi Tajpeju mogla da u budućnosti ohrabri druge zapadne države da šalju svoje visoke parlamentarne i vladine zvaničnike na Tajvan i tako praktično demonstriraju, odnosno, doprinesu realizaciji njegove defakto nezavisnosti.

Takođe, ne treba ni smetnuti s uma pomenutu činjenicu da se Pelosi u Tajpeju sastala i sa rukovodiocem najvećeg tajvanskog proizvođača čipova TMSC, koji snabdeva "Epl" i u Arizoni za potrebe američkog tržišta gradi novu fabriku te u današnjem društvu esencijalne robe.

Poslednjih godina nestašica čipova ometa privredni rast ekonomija širom zemaljske kugle, a tajvanske kompanije proizvode oko polovinu tog strateškog artikla u svetu, pa je Vašington i iz ekonomskih, ali i bezbednosnih razloga, vitalno zainteresovan za to da tajvanski čipovi što manje prelaze u kineske ruke, odnosno da se njihova prodaja u većoj meri preusmeri u SAD.

Američka vlada upravo je ovih dana, u sklopu ogromnog finansijskog paketa posvećenog razvoju industrije čipova i nauke, odobrila subvencije za otvaranje novih domaćih fabrika čipova u iznosu od čak 52 milijarde dolara.

Ona, kao deo tog napora, nudi i krupne poreske i druge olakšice za investicije stranim, prevashodno tajvanskim i južnokorejskim preduzećima koja prave poluprovodnike, ali pod uslovom da se ona odreknu ustupanja svoje tehnologije Kini.

Šta donosi sutra?

Mada koncentracija vojnih snaga u ograničenom prostoru uvek može da dovede do grešaka i neželjenih posledica, analitičari u Istočnoj Aziji smatraju da će, kada prođe demonstracija sile koju trenutno u okolini Tajvana vrši Narodnoslobodilačka kineska armije koju je praktično iznudila poseta Nensi Pelosi, racionalno gledano, na kraći rok verovatno uslediti detant. Ovo stoga što ni matici Kini, ni SAD (kao ni Tajvanu) u ovom trenutku vojni sukob ne bi nikako odgovarao.

Krajem ove godine u SAD se održavaju izbori za gornji i donji dom parlamenta (za Kongres i Senat), a predsedniku Bajdenu pada popularnost dok se u zemlji širi inflacija.

S druge strane, i u Kini predstoji partijski kongres na kojem treba da se odluči da li će biti produžen mandat predsednika Si Đinpinga na čelu države i partije, a kineska ekonomija pati zbog čestih zaključavanja gradova usled epidemije novog koronavirusa.

Međutim, i ako dođe do kratkoročnog popuštanja napetosti, jasno je da je sadašnji trend u odnosima između Kine i SAD generalno opasan – da Vašington nastoji da politički i ekonomski koliko je to moguće izoluje Peking od drugih država regiona, da mu ograniči pristup najsavremenijim tehnologijama i da ga kroz produbljivanje vojnopolitičkih saveza sa državama regiona i njihovim naoružavanjem vojno sputa, kao i da Peking s druge strane nastoji da ojača svoju mornaricu i druge vojne snage i da projektuje vojnu moć na Tajvan i dalje od svojih obala.

Američki mediji sve više bruje o eventualnom predstojećem vojnom sukobu između njihove zemlje i Kine, do kojeg bi moglo da dođe u skorijoj budućnosti upravo zbog Tajvana ili Južnog kineskog mora, na čiji veliki deo Peking polaže teritorijalno pravo, a čemu se suprotstavljaju Vašington i njegovi saveznici.

Čini se i da u kineskoj javnosti jača svest da je posle Rusije na redu njena zemlja, odnosno da će SAD i njeni saveznici u narednim godinama Peking podvrgnuti sve jačim političkim i vojnim provokacijama, te ekonomskom iscrpljivanju sankcijama, što će u konačnoj instanci odvesti u rat.

Poseta Nensi Pelosi, kao čin koji se može tumačiti kao jačanje američke podrške defakto nezavisnosti Tajvana, mogla bi da produbi ovo na momente mračno, fatalističko raspoloženje da region Istočne Azije svesno ali nezaustavljivo klizi u ratni sukob između velikih sila s nesagledivim posledicama po svetsku ekonomiju.