Najveća nemačka partija bira novog šefa – šta će to značiti za Balkan i Srbiju

Dosad je kampanja trojice kandidata za šefa CDU održana "u rukavicama".

Međutim, to što nijedan kandidat nije dominantan, pa se očekuje tesan rezultat, moglo bi da bude uvod u unutarstranačke razmirice koje bi mogle da istope poprilično dobar rejting CDU i njene sestrinske stranke u Bavarskoj Hrišćansko-socijalne unije (CSU), koji se postiže zahvaljujući kancelarki Merkel i rukovođenju pandemijom.

Ko su pretendenti

Da zamene Anegret Kramp Karanbauer na čelu CDU zasad su se prijavila trojica pretendenata, sva trojica pravnici iz najmnogoljudnije nemačke pokrajine Severna Rajna Vestfalija.

Prvi je Fridrih Merc (64), nekadašnji šef poslaničke grupe CDU i stari takmac Angele Merkel, kojeg je ona smenila sa funkcije u Bundestagu i na neki način oterala iz politike u poslovne vode.

Posle više od decenije leta u visokom biznisu, ovaj milioner, koji ima pilotsku dozvolu i dva aviona u svom vlasništvu, sleteo je u politiku najpre u nameri da se politički osveti Merkelovoj, ali ponajviše da vrati CDU društvenom konzervativizmu i ekonomskom liberalizmu iz Kolovog vremena.

Uprkos tome što ga pojedini američki mediji nazivaju nemačkim Trampom, on je sa odlazećim predsednikom SAD sličan samo po bogatstvu, i sklonosti konzervativnim idejama.

Po svemu ostalom on nije Tramp, jer nije klasični populista. Štaviše, Merc je pravi čovek nemačkog sistema, naklonjen Americi.

Ipak, pojedini komentatori ga vide kao nekog ko bi CDU mogao da vrati udesno i da u nju vrati odbegle pristalice koji sada glasaju za desničarsku Alternativu za Nemačku (AfD).

On, pak, tvrdi da ne namiguje AfD-u, niti da planira postizbornu koaliciju sa ovom strankom.

Drugi kandidat je premijer Severne Rajne Vestfalije Armin Lašet (59), koji važi za političara naklonjenog kancelarki.

On je verovatno najbolji primer funkcionera CDU, koji ima i "socijalistički gen" u politici, ali zna kako da ga uravnoteži sa konzervativnijim pozicijama.

Godinama zastupa politiku multikulturalnosti, a u vreme izbegličke krize verno je podržavao Merkelinu migrantsku politiku, zbog čega su ga kritičari proglasili kancelarkinom produženom rukom, uprkos tome što on mesecima pokazuje da je poprilično nezavistan od nje.

Iako je dokazao svoju sposobnost upravljanja, u korona-krizi delovao je neodlučno zbog čega mu je u anketama pala popularnost, uprkos tome što je u unutarstranačkoj kampanji uveravao da je on jedini od tri kandidata, koji je već osvojio vlast na izborima.

Smatra se da bi on bio verni naslednik Merkeline politike.

Treći kandidat je Norbert Retgen (55), nekadašnji ministar za životnu sredinu, koji je sada predsednik Spoljnopolitičkog odbora Bundestaga.

Prvo je on važio za autsajdera, ali mu je proteklih meseci popularnost u opštoj populaciji naglo porasla, što je uticalo i na rejting među članovima i pristalicama CDU.

Ipak, na kongresu glasaju samo delegati, a njemu ponajviše nedostaje podrška regionalnih stranačkih "teškaša".

Proteklih godina specializovao se za spoljnu politiku i verovatno bi on bio najdraži izbor stručnjaka za evropsku politiku.

Međutim, nedostaje mu ubedljivost i hladnokrvnost koja je, kažu, neophodna svakome ko želi funkciju na vrhu političke piramide.

Štampa među kandidatima ne vidi novog kancelara

Komentator dnevnog lista Štutgarter cajtung ukazuje da je "činjenica da su potencijalnim glasačima Unije (CDU-CSU) popularnost ministra zdravlja Jensa Špana i reputacija bavarskog premijera i šefa CSU Markusa Zedera privlačniji od zajedničke harizme trojice demohrišćana koji žele da postanu lideri stranke, predstavlja njihov hendikep".

"Fridrih Merc, najkontroverzniji ali ujedno i najperspektivniji iz ovog trija, jeste čovek prošlosti u čije lice duh vremena duva poput snežne oluje. Njegov ekonomski liberalizam se nikako ne uklapa u čežnju za čvrstom državom koja je enormno porasla u toku pandemije. Norbertu Retgenu nedostaje unutarstranačka podrška funkcionera, koji će se obratiti na kongresu.

Armin Lašet se ponašao previše neodlučno kao krizni menadžer u borbi protiv epidemije. Kako pretendent za Merkelinog naslednika bio bi sramotno rešenje. A sa sramotnim rešenjima se retko može pobediti na izborima", kaže komentator minhenskog dnevnika.

Šanse da će jedan od tri kandidata naslediti Angelu Merkel u kancelarskoj fotelju, prema oceni lista "Rajn-Nekar cajtung", nisu naročito velike.

"Ako postoji favorit, to je Markus Zeder. A on je već šef stranke", ukazuje komentator dnevnika iz Hajdelberga, dok se Nirnberger cajtung osvrće na Zederovu izjavu da crno-zelenu alijansu smatra "atraktivnom i "inspirativnom konstelacijom" za posle saveznih izbora, koji se održavaju 26. septembra.

Ovaj list ističe da je bavarski premijer u pravu što se tiče brojki o popularnosti stranaka.

"Zahvaljujući konstantno dobrim vrednostima u anketama, Zeleni su očigledan partner. Na jeseni bi Unija i Zeleni mogli da imaju veći udeo glasova od aktuelne velike koalicije", ističe Nirnberger cajtung.

Da paradoks bude veći, kandidati za šefa CDU već pominju mogućnost da Zederu daju prednost prilikom izbora zajedničkog kancelarskog kandidata.

"Činjenica da naslednici Adenauera, Kola i Merkelove koriste mogućnost da se odreknu kandidature za kancelara kao mamac je sasvim nova. To pokazuje koliko se u CDU svaki od trojice glavnih pretendenata smatra rizičnim. Ali i koliko je stranka rastrzana posle 16 godina skretanja ulevo pod Merkelovom", ističe dnevni list "Minhner Merkur".

Kako će sve da utiče na Srbiju i Balkan

Odlazak Angele Merkel neminovno će se posredno odraziti i na Srbiju i Zapadni Balkan, jer je upravo ona ta koja je u celom nemačkom državnom aparatu insistirala da Nemačka ne zapostavi ovaj region, smatrajući da bi svaka nestabilnost na Balkanu mogla skupo da košta Evropsku uniju i samu Nemačku.

Njena politika u ovom regionu mogla bi da se sažme u rečenicu "stabilnost po svaku cenu ukoliko je to u skladu sa nemačkim strateškim i ekonomskim interesima".

Bilo da se to dotiče balkanske migrantske rute, pitanja Kosova, stabilnosti Bosne i Hercegovine ili previranja u Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori.

Ko god bude na čelu CDU i ukoliko potom iz bloka CDU-CSU dođe novi nemački kancelar, neće se dramatično menjati politika Berlina prema Srbiji i Balkanu, tako da će cilj biti osigurati stabilnost i nemačke investicije u regionu.

Doduše, sasvim je moguće da će Balkan pasti na listi prioriteta, jer je među aktuelnim političarima i poslanicima iz CDU-CSU sve manje je onih koji iole poznaju situaciju u regionu.

Međutim, vetar promena u nemačkoj politici prema Balkanu mogao bi da dođe od Zelenih.

Ova sada opoziciona stranka se sagedava kao mogući postizborni koalicioni partner demohrišćana, a u pojedinim scenarijima čak i kao stranka koja bi mogla da pruži novog kancelara.

Ukoliko Zeleni preuzmu resor spoljne politike i evropskih poslova, to bi moglo da znači da zvanični Berlin u regionu mnogo više bude pritiskao lokalne vođe zbog pitanja vladavine prava, poštovanja ljudskih prava i zaštitne životne sredine, čak i ako to ne ide u prilog toliko veličanoj stabilnosti.

S druge strane, od Zelenih ne treba očekivati drugačiji stav po pitanju Kosova i BiH od onog koji imaju demohrišćani.

Naime, Balkanom u toj stranci uglavnom bave oni koji su karijere napravili u vreme Joške Fišera, koji je ovu antiratnu stranku privoleo 1999. da odobri učešće Nemačke u NATO bombardovanju SR Jugoslavije.