Kako je Zapad izgubio sve bitke nakon pobede u Hladnom ratu

Ništa ljudska vrsta tako ne mrzi kao objavu da nema alternative. Religije antičke Grčke i Rima, hrišćanstvo tri kanona – svi su ti moćni etički sistemi sa dobrim razlogom ostavili mogućnost slobodnog izbora.

Kad se danas kaže da univerzalizam Zapada propada, problem je, do izvesne mere, antropološki. Propada sve – ali to je slaba uteha za liberalne snage širom sveta, koje su nastupale sa uverenjem moralne superiornosti. 

"Liberalno" se u knjizi Krasteva i Homsa uglavnom odnosi na idejni paket razvijen u etapama iz Doba prosvetiteljstva a ne na takozvani kazino-kapitalizam neoliberalizma, iako autori priznaju da su se od poslednje decenije prošlog veka te dve linije poklopile.

Predatorski finansijski sistem neoliberalizma je takođe jedan od razloga sloma liberalizma, ali ga opet ne objašnjava u potpunosti. Da se Zapad slomio pod pritiskom unutrašnje strukturne nejednakosti, to bi u preokretanju paradigme značilo da su novi samosvesni aliberalni sistemi kao oni u Rusiji, Kini, Mađarskoj, Poljskoj i drugde stvorili moralnije koncepte socijalne i ekonomske pravde – a nisu.

Ni antropologija ni ekonomija, ni pravedniji koncepti jednakosti i participacije nisu došli glave zapadnom univerzalizmu već njegova arogancija i hipokrizija, njegova drskost u laži izgovorene u herojskoj pozi moralnog pobednika.

"Univerzalizam je partikularizam Zapada" 

Liberalni univerzalizam je bio gotov onog trenutka kad je ruski predsednik Putin u ironičnoj mimikriji "podigao ogledalo" da se Zapad ogleda u njemu.

Ovako autori objašnjavaju metodu "ogledala" koju je Putin prvi put najavio tačno pre 13 godina, na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 10. 2. 2007. i u daljem postupku razvio do savršenstva.

"Dok su svetu nadmeno držali lekciju o ljudskim pravima, demokratiji i drugim uzvišenim vrednostima, zapadni lideri su sve vreme sprovodili sebične geopolitičke interese vlastitih zemalja. Raskrinkati tako besramno zastupanje udvojenih aršina postalo je Putinova opsesija. (...) Po njemu, posthladnoratovsko Doba imitacije je u sušitini Doba zapadne hipokrizije. Takozvani 'liberalni međunarodni poredak' nije bio nesebični pokušaj moralnog preuređenja sveta, već projekcija američke volje da dominira svetom. (...) Ekspanziju vlastite sfere uticaja SAD su kamuflirale kao širenje granica slobode. Ono što je Zapad slavio kao demokratske revolucije u stvari su bili državni udari pod sponzorstvom Zapada."

Minhenska bezbednosna konferencija uživa status neformalne svetske vlade. Ona je tržište ideja sa ambicijom ekspanzije, mesto gde se povlači granica između različitih političkih koncepata, izlog dobrih namera političkog Zapada, prostor gde se testiraju lojalnosti.

Rusija se do Putinovog govora 2007. smatrala "lojalnom", u smislu da zajedno sa zemljama istočne i centralne Evrope, zajedno sa Balkanom, sedi u istom brodu kao i Zapad, praveći kod sebe male replike liberalnog zapadnog modela. Naravno da nije bila, ali u toj fazi posthladnoratovskog razvoja je Zapad bio zadovoljan fasadom ruske neosetljivosti na poniženja.

To je razlog da autori "Ugaslog svetla" dosta prostora posvećuju Putinovom minhenskom govoru od pre 13 godina i šoku koji je on ostavio na publiku: "Putin je svoje bezrazložno uobražene slušaoce informisao da se između Istoka i Zapada upravo podiže nova barikada. Sedeći jedno pored drugog u prvom redu, nemačka kancelarka Angela Merkel je gledala zapanjeno, direktor CIA Robert Gejts posramljeno, a senator Džon Makejn besno."

Putinov minhenski govor (2007) su zapadni lideri više shvatili u kontekstu "kako se usuđuje", nego kao preteću molbu da pokažu više senzibiliteta prema nepredviđenim konsekvencama vlastite politike. Samo godinu dana kasnije, Zapad je jednostrano priznao samostalnost Kosova i time stvorio "zastrašujući presedan koji će demontirati čitav sistem međunarodnog prava, ne samo iz poslednjih decenija već onaj koji je razvijan vekovima" (Putinov govor iz februara 2008).

Intervencija u Gruziji za bombardovanje Srbije. Krim za Kosovo. Sirija za Irak, Avganistan i Libiju. Podrška Venecueli u američkom susedstvu, za širenje NATO alijanse u ruskom susedstvu. Mešanje u američke izbore 2016. "ne sa strateškom, već sa osvetničkom namerom" – da Amerika konačno shvati kako je to kad se neko njoj meša u unutrašnje stvari.

Rusija i dalje imitira Zapad, kao što je to činila posle raspada u decembru 1991. godine, "samo se u međuvremenu prebacila sa simulacije zapadne demokratije na parodiranje američkog međunarodnog avanturizma".

Putinovo "ogledalo" sprovodi simulaciju kao ruganje. Moskva danas "ne sanja o tome da uđe u Varšavu ili da osvoji Rigu, naprotiv, ruska politika je izraz agresivnog izolacionizma, pokušaj da se konsoliduje vlastiti civilizacijski prostor".

"Budućnost je juče bila bolja"

Rusi se, u stvari, brane!

Ono što je za neke analitičare u Evropi jasno barem od Putinovog istorijskog govora u Minhenu 2007. godine, ono što se empatičnijem svetu čini kao otkrivanje tople vode – to američkim i zapadnim stratezima, medijskim komentatorima, "dubokim državama" iz senke tek treba saopštiti.

U tome je "šok" koji čitalac oseća nakon knjige Krasteva i Holmsa. Ona je napisana za zapadnu publiku, napisali su je jedan bugarski autor koji živi u Beču i već je dugo deo intelektualnog Zapada i jedan profesor sa Njujorškog univerziteta (NYU), sa namerom da Zapadu objasne zašto se "svetlo liberalizma" ugasilo širom sveta.

Čak i na samom Zapadu, u Trampovoj Americi. Jer od kad Putin imitira Ameriku, Tramp imitira Putinovu Rusiju.

Krastev i Holms nisu neprijatelji Zapada, naprotiv, njima srce krvari zbog onog što se događa, ali svejedno pišu intelektualno poštenu knjigu, u kojoj tvrde da je ideja prosvetljenosti i slobode u zapadnoj interpretaciji poslednje tri decenije postala ideologija drske hipokrizije.

Liberalna ideja rođena u Doba prosvećenosti ostala je danas bez kuće, kućišta i domovine. Koliko mora da su stvari loše kad Nemci počnu da liče na poslednji bastion izvorno plemenite liberalne ideje?

Sovjetski Savez se raspao preko noći, bez ispaljenog metka, bez neprijateljske vojske koja je stajala spremna pod oružjem na njegovim granicama. Autori citiraju izjavu najmlađeg sina kineskog lidera Deng Sjaopinga (Njujork tajms, 18. 12. 2018), kako je "tata uvek govorio da je Gorbačov idiot". Nekadašnja nuklearna supersila, poslovično nepoverljiva zemlja koja je dobar deo Evrope držala u ideološkom zatočeništvu, Rusija se preko noći se otvorila i pustila Zapad u svoj meki trbuh.

Da li su to učinili iz snage ili slabosti je nebitno. Činjenica je da su Rusi 1989–1991. mogli da zapale Evropu, pre nego što i sami nestanu u tom požaru.

Mogli su, ali nisu. Iz te istorijski ekskluzivne epizode, Zapad je izveo zaključak linearnog razvoja – da se sovjetska imperija nije raspala zato što je jedan ruski lider odlučio da je vreme da Rusija nakon vekova nepoverenja pruži ruku Zapadu, već zato što je liberalna demokratija globalno pobedila.

Sada se Zapad raspada, takođe u vlastitoj režiji i odgovornosti, ali za razliku od Rusije, posle mnogo ispaljenih metaka u ime širenja moralno superiorne istine. Liberalna demokratija je postala lib-dem, travestija istorijskog smisla.

Propast zapadnog liberalnog modela je imao uvertiru u knjizi Frensisa Fukujame "Kraj istorije". Pad Gvozdene zavese i raspad Sovjetskog Saveza 1989–1991, Fukujama je interpretirao kao kulminaciju istorijskog duha u Hegelovom smislu.

Zapadna liberalna demokratija se predstavila kao krajnja tačka u ideološkoj evoluciji ljudske vrste. Kao nekad ranije fašizam, pa komunizam, lib-dem je postala nova politička religija.

Kao što je Prokrustova postelja komunizma nekad sakatila ljude i društva, tako je i lib-dem počela da vrši mentalna i fizička nasilja – deklarativno u ime višeg dobra, realno u ime zapadnog partikularizma.

Kraj Doba imitacije

Pogavlje o Rusiji je drugo u kompoziciji knjige, ali ovde je dobilo prominentno mesto jer je odnos Zapada sa Rusijom kritična tačka koja je konačno preokrenula paradigmu o moralnoj zvezdi Zapada.

U prvom delu autori obrađuju primere iz istočne i centralne Evrope, pre svega Mađarsku i Poljsku, u opštim crtama čitavu Višegradsku grupu. U trećem delu se bave Trampovom aliberalnom i antiliberalnom Amerikom, odnosno činjenicom da se pre Tramp "orbanizovao" nego što se Orban amerikanizovao.

U četvrtom i poslednjem delu se kratko, ali vrlo sigurnom rukom, bave slučajem Kine, kapitalističke privrede pod menadžmentom komunističke partije. Strah da će Kina ideološki poplaviti svet je besmislen, tvrde autori. Kina odavno ne izvozi nikakvu ideologiju, a još manje svoju kulturu koja od "imitatora" zahteva nerealno visoki stepen adaptabilnosti.

Ništa od ideologije Kina ne izvozi, ni kao Mao Cedung nekada, ni kao Sovjeti svojevremeno, ni kao Zapad danas – ona naprosto pravi poslove gde može.

Dok Zapad ureduje globalno, dok Rusi parodiraju Zapad, dok Zapad imitira Ruse – Kina u ideološkoj zavetrini vodi biznis biznisa.

Kina više ne klonira već kešira. U svetu u kome bi svi ličili na Kinu, Kina se ne bi osećala dobro, zaključuju autori kratko poglavlje o "kineskoj opasnosti".

"Danas su Evropljani Indijanci"

Godine 1989. završava se Hladni rat i počinje Doba imitacije. Trideset godina je svet stajao pod imperativom Zapadnog političkog modela, pre nego što je uspon Kine označio kraj "imperativa imitacije".

Kao kategorijalni aparat autori razvijaju tri imitativna modela: konvertiranje – simulacija – pozajmljivanje.

Zemlje iza bivše Gvozdene zavese su imitirale ciljeve i sredstva liberalne demokratije, te iz konzervativnog socijalnog standarda kakav su imale pre (nametnutog) komunizma "konvertirale" u liberalizam. Komunistička ortodoksija je zamenjena liberalnom ortodoksijom.

Rusi su do 2011-12. godine simulirali fasadu liberalne demokratije. Kinezi su pozajmljivali samo sredstva liberalne demokratije, to jest njenu tehnološku snagu.

Sa krimskim slučajem, Rusi su napustili model simulacije i prešli na tehniku ogledala.

Orban u Mađarskoj i Kačinski u Poljskoj su odbacili liberalni konvertizam zato što je on otvarao njihove nacije i u kombinaciji sa nepovoljnom demografijom ih potencijalno brisao sa mape živih kultura. "U današnjoj situaciji, mi smo Indijanci", citiraju autori Orbanovu izjavu u vreme kad je Merkelova 2015/16. prisiljavala Evropljane na politiku neograničene islamske migracije.

Na sve to je došao momenat da je onaj Zapad na koji su takozvani "novi Evropljani konvertirali 1989" ubrzo prestao da liči na samog sebe i od konzervativnog društva liberalnih ideala postao multi-kulti horor bez religije, nacije, porodice i pola. Neke evropske nacije naprosto nisu spremne na taj tip promena, pitanje da li će ikada i biti, pogotovo ako im se ostavi izbor.

Kuda vozi ovaj voz?

Nemci su se integrisali u anacionalnu liberalnu demokratiju zato što su verovali da su se konačno, nakon dva strašna rata, našli na pobedničkoj strani. Za onog ko poznaje nemačku istoriju, to je otprilike kao da su dobili na lutriji!

Ali sada, sa aktuelnim razvojem, Nemcima opet počinje da se čini da sede u krivom vozu. 

Ako je Zapad, ako je Amerika pod Trampom, sada i još naredne četiri godine, digla ruke od moralnog imperativa liberalizma za sve, nemačke političke elite će biti prve da pritisnu alarm.

Upravo tako treba shvatiti govor predsednika Štajnmajera juče na Minhenskoj konferenciji, kad je kritikovao nemoć Zapada da održi moralni nivo vlastitih ideala i oštar odgovor koji je dobio od američkog ministra spoljnih poslova Majka Pompea. Uvek postoje ljudi "koji sve vide crno", kaže Pompeo o kolebljivim saveznicima tipa Štajnmajer. 

Štaviše, Pompeo je pozvao Zapad da zbije redove i organizuje se protiv "agresivnog nastupa Rusije, Kine i Irana".

Ukratko, čitava Minhenska konferencija prošla dva dana kao da je izašla direktno iz knjige Krasteva i Holmsa; kao da je ta knjiga bila scenario za ono što se juče i prekjuče odvijalo na bavarskoj pozornici.

"Ugaslo svetlo" je strahovito važna, lakim jezikom napisana knjiga, koja secira autodemontažu Zapada i njegovu transformaciju u još tamniju varijantu samog sebe. Bilo bi dobro da što pre pronađe izdavača u Srbiji.