Ostrvo koje trpi turiste samo tri sata dnevno

Uleteo sam u jato ptica. Klepetale su krilima ali nekako spokojno, kao da nije važno što sam uznemirio večni mir plaže i ostrva.

Nalazim se na ostrvu koje se zove "Dina", jer je u suštini celo jedna velika peščana dina.

Minijaturno i bez stalnih stanovnika (ljudi), bilo je spojeno sa većim, obližnjim ostrvom sve dok priroda nije odlučila da toj ljubavi pomrsi konce.

Jednog olujnog dana pre trista godina podigle su se vode Severnog mora i razdvojile dvoje ljubavnika.

Jedan maleni arhipelag na severu Evrope, za koji je malo ko čuo, privukao je moju maštu kada sam bio dete.

Moj otac me je zarazio filatelijom kada mi je bilo svega sedam godina, jer je pročitao da deca koja sakupljaju poštanske markice i za devedest odsto bolje poznaju geografiju i istoriju od svojih vršnjaka.

Bilo mi je svega sedam ili osam godina kada sam dobio jednu šarmantnu, staru, crvenkastu poštansku marku na kojoj se tek uz pomoć lupe moglo pročitati: "Helgoland".

Gugl još uvek nije bio ni u mašti genijalaca, a referentna literatura i enciklopedije koje su prosečnom detetu bile na raspolaganju, nisu pružale potrebne odgovore.

Bilo je potrebno da prođu dve godine dok nisam otkrio gde se to nalazi Helgoland, a dvadeset i sedam da bih se našao na brodu ka ovom ostrvu.

Katamaran je krenuo mirnom Labom, iz Hamburga, koja se od ovog grada pa do svog ušća postepeno širi, pa putnik nije siguran da li se još uvek nalazi na reci, ili je već prešao u morske vode.

Kuće brzo nestaju iz vidokruga i svuda oko nas je samo mirna, tiha voda.

U daljini šume i poneki krov viri iznad izdignutih bedema, podignutih duž obala kao odbrana od poplava.

Iz daleke Češke evo je, stiže mirna Laba sve do Severnog mora posle više od hiljadu kilometara.

Ne vidi se na njoj ništa od umora ni tolikih kilometara; jaka, široka i mirna uliva poverenje putniku.

Bijemo bitku želudac i ja 

Kada mi je osoblje katamarana pružilo kesu za povraćanje, mislio sam da je to samo uobičajena praksa, rezervna kesa za one previše osetljive.

Ogroman trospratni brod, pravi soliter, na ogromnom moru nije više od zrnca peska. Blaga oluja učinila je da more poludi i da se sa velikom snagom poigrava sa našim katamaranom

Većina putnika je vrlo brzo povratila sve što je jela prethodnih dana, možda i nedelja, a prvi put sam video da se od morske bolesti ljudi padaju u nesvest.

Dok poskakujemo kao kuglica u fliperu, stvarne pomoći nema. Žmurim i da pokušavam da zadržim sadržaj želuca što duže na svom mestu.

Bijemo bitku želudac i ja, probija me hladni znoj dok držim čvrsto zatvorene oči i odbrojavam minute, znajući da Helgoland ipak nije toliko daleko.

Putovali smo skoro četiri sata, da bi mi saopštili da imam samo tri sata na ostrvu, pre nego što ćemo krenuti na četvrosatno putovanje nazad.

To je premalo čak i za ovako malecka ostrva, morao sam da trčim sa kraja na kraj, da ljude preskačem i požurujem, ne bih li video sve što želim. A to nije lako, jer ljudima koji žive udaljeni od gradskih vreva i gužvi, ni najmanje nije jasno zašto bi neko žurio, a čak i da žuri, šta se to pa njih tiče?!

Čak mi se učinilo da bi, kada zapaze da žurim, oni namerno usporili, ne zato što žele da mi naškode, već da me nauče, da žurbom i trčanjem još niko nije postigao svoj cilj. Ili, barem oni u to veruju.

Čudesno ostrvce 

Nisam mnogo znao o Helgolandu, pa su prve stanice bile informacioni centar i muzej. U informacionom centru prelepa Helga govori o Helgolandu, istučići istovremeno svoju lepotu i lepotu svog ostrva; a u muzeju baka Helga objašnjava kako je potrebno beskrajno mnogo vremena da se poseti ostrvo koje nema ni dva kvadratna kilometra i na kome živi tek nešto više od hiljadu ljudi.

Po ostrvu se, doslovno, mogu da krećem jedino trčeći: zabranjena su sva vozila, pa čak i biciklo! Meštani su na to navikli, a i inače im se nikad nigde ne žuri.

Da dođem ovde nisam planirao; odlučio sam se iznenada, tek dva, tri dana pre dolaska, i o Helgolandu ništa više od kratke poštanske istorije nisam znao.

Zato su me mnoge činjenice iznenadile. Očekivao sam prazno, neinteresantno ostrvo na kraju sveta. Helgoland je pravi mali turistički centar, prepun istorije, foka i ptica. Čudesno ostrvce, ne samo u istoriji filatelije.

Na ostrvu živi narod poznat kao Frizi, germanska etnička grupa za koju, priznajem, nikada ranije nisam čuo. Mi evropske zemlje zamišljamo kao jedinstvene celine, zaboravljajući na to da je istorija kompleksna i luckasta. Narod Frizi tako ima poseban status u Nemačkoj, a njihov jezik se smatra najbližim rođakom starog engleskog jezika.

Ovde su vladali nemački car Vilhelm Drugi i britanska kraljica Viktorija, toliko sam znao pre dolaska, ali nisam znao da je ovde voleo da piše pesme Hajnrih Hajne i da je upravo ovde jedan književnik napisao današnju nemačku himnu.

Druženje sa fokama 

Dok sam se šetao plažom, zamišljajući kako se Hajne ovuda šetkao i, možda, u ledenoj vodi, kupao, u neposrednoj blizini, na manje od dvadesetak metara od mene, spazih kako se mirno izležava čitava familija foka!

Ležale su lenjo, kao posle porodičnog ručka. Mrzelo ih je da se pomeraju, tek su zbog znatiželjnika podigli glavu. Neke su se namrštile, neke nasmejale, a neke okrenule na drugu stranu, da nastave da spavaju. Retko gde na svetu je moguće družiti se sa fokama sa ovakve blizine.

Bez ikakve ograde, bez ikave zadrške, bile su tu, nadomak mene. Mirne i veličanstvene. Odlučio sam da ih ne uznemiravam i nastavio sam svoj put. Mimika njihovog pogleda i pokreta svašta mi je govorila:

"Ko si ti? Što si došao među nas?"

"Pa baš si morao posle ručka da dođeš!"

"Džabe si dolazio, spavali smo pre tebe, spavaćemo i dalje."

"Al' si čudan, kakve su ti to skalamerije na kojima hodaš, odakle li si samo ti pao!?"

Ne potresaju foke došljaci, kao ni istorija. A istorija je na helgolandskom pesku ispisala vatrene tragove.

O tome mi priča stari mornar Vilhelm, koji me je uputio ka fokama. Nekada se sa svojom porodicom bavio ribolovom. Posao će nastaviti i nove generacije, samo što sada pecaju turiste. Kaže, to je daleko isplativije.

Njegov sin odavno je ukotvio brod i drži prodavnicu odeće i suvenira, kao uostalom većina meštana. Oni koji ne drže prodavnice, drže hotele, hostele, restorane, gostionice.

Najviše bombi na jednom mestu 

Iz Vilhemove priče najviše me je iznenadilo to što sam saznao da su stanovnici ovog ostrva čak dva puta bili primoravani da ga u potpunosti napuste!

Prvi put tokom Prvog svetskog rata, o čemu je Vilhem slušao od svog oca. Tada je jedna važna pomorska bitka vođena u blizini ostrva, a celo ostrvo je pretvoreno u tvrđavu. Sa njega su znatiželjne posetioce posmatrala čak 364 topa! Pojedini topovi se i dalje mogu videti razbacani po ostrvu, koji deluju kao čudna biljka izrasla iz trave.

Tokom Drugog svetskog rata Vilhelm je bio dete ali je upamtio besumučna saveznička bombradovanja i kako se sa ocem krio u podzemnim bunkerima. Kada su bombardovanja prestala, od zgrada na ostrvu nije ostalo ništa.

Pa ipak, nastavili su da tu žive sve do posle rata kada su ih Englezi sve iselili i preuzeli ostrvo za svoje vojne probe. Toliko su se zaigrali sa bacanjem bombi i detoniranjem eksploziva da su deo ostrva bukvalno sravnili sa zemljom, ili bolje reći - sravnili sa morem.

U muzeju Helgolanda tvrde da je najviše eksploziva na svetu na jedno mesto bačeno upravo ovde. Kada je, 1952. godine ostrvo vraćeno Nemačkoj, meštani su, a i Vilhem sa njima, jedva čekali da se svom neobičnom domu, svojim pticama i fokama, vrate.

"Verovali smo da nas ovde čeka spokojan život i mir. Ko bi se nadao ovoj navali turista, a opet, daleko se bolje živi i lako je zaraditi novac", priča Vilhelm čiji sin prodaje razglednice strancima po neverovatnoj ceni - dva evra komad, bez PDV-a!

PDV turizam 

Ova ostrva su inače izuzeta od plaćanja poreza na dodatu vrednost, a pri tom su zgodno pozicionirana i na putu kruzerima koji iz Norveške, Švedske, Danske i Finske idu ka Nemačkoj.

Zato kruzeri ovde zastaju, kako bi se željni putnici nakupovali alkohola, cigareta, čokolada...

Jedan brod istovari na pristaništu i po duplo više turista nego što celo ostrvo ima stanovnika.

Specijalna vrsta "PDV-turista" se razmili po prodavnicama na nekoliko sati, ostave nešto novca, poneko od njih zaluta i dive se prirodi ili muzeju a zatim odlazi dalje, većinom i nemajući svest o tome gde su to tačno bili.

Foke i ptice, koje se mogu nazvati jedinim domaćinima ovih ostrva, nisu rijaliti zvezde i nisu razlog tolikog interesovanja putnika.

Ali u mom sećanju zauvek će ostati pogled foka i graciozan stav ptica; lepota divljine koja me je učinila istinski srećnim i zbog čega ću zauvek biti zahvalan mom ocu i filateliji koji su me, posle toliko godina, nagonili da dođem i u ovaj kraj sveta.

Neverovatan kolorit 

Celom jednom stranom ostrva uzdiže se litica visine iznad 70 metara visine, a spušta se još prilično u morske dubine. Neverovatni kolorit crvene i bele, ali i drugih boja dom je pticama. Kreštavi glasovi paraju nebo iznad tla i mora.

Ti glasovi, pomalo zastrašujući, deo su pejzaža, neba i stenja. Tu su oduvek i biće tu, čini se, i kada ne bude čoveka.

Dok se šetam po vrhu izdignute stene, čini se kao da je ovo ostrvo bilo pošteđeno svake nedaće. Na hiljade belih ptica me dočekuje.

Šire svoja krila i osmehe, plešu na brunim vazdušnim strujama. Timare jedni drugima perja, ljube se kljunovima i iskazuju puno nežnosti prema svojim partnerima.

Ovde se ukrštaju mnogi važni putevi migracije ptica, a neka od najznačajnijih dela orintologije koja su uticala na razvoj ove nauke u celini, nastala su upravo na ovom malom parčetu kamena i zemlje.

Čak je i zastava Helgolanda u saglasju sa onim što se vidi na terenu: zeleno, crveno, bela - zelen je vrh ostrva, crvene su strane klisure a bele su peščane plaže.

Visoka Ana naziv je posebne stene koja se kao kakav praistorijski, umetnički dimnjak, iz mora, pokraj obale, diže uspravno do neba. Na njegovom vrhu, kao što to priliči dimnjaku, ptice su svile hiljade gnezda.

Ali ne samo tu: u svakom međuprostoru, u rupama, u prosecima i usecima ogromne klisure na desetine hiljada ptica našlo je svoj dom.

Zvukovi i dalje cepaju prostor, a zelena trava po kojoj hodam prepuna je mirisa i ostataka ptičijeg perja. Ljudima je zabranjeno da hrane ptice, tako da one ne prilaze ljudima, ali od njih ni ne beže, već žive spokojno svoj život, ne primećujući ništa oko sebe.

U svojoj lepoti toliko su graciozne da mnogi turisti pred njima padaju ničice, uglavnom kako bi napravili što bolje fotografije. Kažu mi da se ne zna kada je Visoka Ana nastala, kažu mi i da će nestati, da se njena struktura protivi zakonima prirode i da će se pre ili kasnije urušiti.

Da je dobro što sam došao da vidim to čudo prirode dok još postoji, a ja se nadam da ću doći da ga vidim i kada se sruši, jer čudo je i rađanje, i druženje i rastanak.

Makete brodova u crkvi 

Dok sam žurio sa kraja na kraj ostrva, prođoh pored uredne crkve sa tornjem neobičnog, izduženog piramidalnog oblika. Ušao sam za trenutak i iznenadio se: među apsidama, umesto uobičajenih statua i ukrasa nalaze se makete brodova!

Tragovi prošlosti i vezanosti ljudi sa morem. Možda za nekoliko vekova umesto brodova, budu visile obešene makete turista.

Većina zgrada na ostrvu sagrađena je od drveta i svaki dom ofarban je u neku drugu, svetlu boju. Ipak smo na severu; ovde su zimi noći duge i važno je da boje ulica unose optimizam i svetloću.

Helgoland, za divno čudo, ima blage zime, ali i blaga leta. Možda je baš zato stecište toliko ptica koje u svojim sićušnim mozgovima nose prastaru pamet davno prošlih milenijuma.

Kada sam se ukrcavao na brod ka Hamburgu, pozdravio sam se ne sa Helgolandom, ne sa ljudima, već sa fokama i pticama.

Na vratima katamarana dočekao me je Poljak i pozdravio srdačno brata, Slovena. Uskoro me je hranom poslužila ljubazna Ukrajinka, koja mi je objasnila da na brodovima u ovom delu sveta radi puno Srba i Hrvata.

"Srbi naročito često pevaju i sviraju", kaže mi. Na žalost, iako ovu turu prolazi svaki bogovetni dan već godinama, još uvek nije uspela da vidi foke, pa me je pitala da pogleda fotografije.

Sledeći put kada budem prolazio napuštenim predelima Srbije, kada ugledam zarasle pašnjake i oronule kuće, svakako ću se pitati da li možda neko od tih srpskih domaćina, čobana, zemljoradnika trenutno peva ili svira turistima koji su se uputili za Helgoland...