Libija posle Gadafija, od zelene knjige do crnih barjaka

Arapsko proleće u Libiji okončano je dramatičnim snimcima iz oktobra 2011. godine. Pad poslednjeg Gadafijevog uporišta, rodnog grada Sirta, bio je i kraj Libijske džamahirije i režima dugog 42 godine. Četiri godine kasnije, Libija je pred stalnom pretnjom raspada, manje je država čak i od Iraka. Ima dve vlade koje se ne priznaju među sobom, nema centralnu vojsku, nema policiju, a gotovo svaki grad ima svoju lokalnu miliciju.

"Umesto jednog Gadafija koji je skinut s vlasti, plašim se da Libija danas ima desetine malih Gadafija, koji nastavljaju tu svoju borbu bez ikakve spremnosti na kompromis", kaže spoljnopolitički komentator Boško Jakšić.

Sportski treneri Milan Vojnović i Miša Popadić živeli su u libijskom gradu Zaviji za vreme i posle Gadafija. U februaru 2011. počelo je da se kuva u Bengaziju. Ali niko tada nije mogao da pretpostavi šta će da usledi.

"Odigravamo utakmicu 16. februara protiv ekipe iz Bengazija koja je bila u hotelu. Sudije, zvanična lica, atmosfera kao da je sve normalno", kaže odbojkaški trener Milan Vojnović.

Međutim, već sutradan sutuacija je bila drugačija. Košarkaški trener Miša Popadić priseća se da je jedan njegov prijatelj, visoki policijski inspektor, došao i rekao da prekinu trening i odu u stanove. "Kad sam otišao u stan, tog trenutka je prestala svaka komunikacija sa nekim našim ljudima, pošto su i oni bili iznenađeni", kaže Popadić.

U avgustu pobunjenici osvajaju Tripoli, a posle ubistva Gadafija u oktobru, Nacionalni prelazni savet saopštava da je Libija slobodna zemlja. U julu sledeće godine, održavaju se prvi izbori, na kojima učestvuje više od 300 partija.

Bivši ambasador u Libiji Dušan Simeonović priseća se atmosfere u Tripoliju posle Gadafija. "Video sam trgove pune mladih ljudi, kafeterije gde se vrlo otvoreno govorilo o politici, gde su se razmenjivala mišljenja čak i o onome što se dešavalo. Sve je to bilo nezamislivo u vreme Gadafija. Celom zemljom je vladalo oduševljenje zbog okončanja tiranskog režima", kaže Simeonović.

Svađa "čuvara revolucije"

Međutim, slogu među "čuvarima revolucije" ubrzo je zamenila svađa o tome ko je najzaslužniji za slom Gadafija. Libijci su već počeli da shvataju da je ova revolucija, kao i mnoge pre nje, bila revolucija ogromnih nada i velikih očekivanja.

"Paralelno sa tim se razbuktala jedna kolosalna borba za deobu plena. Pojavile su se razne milicije koje su počele da se takmiče oko toga čije su veće zasluge bila za svrgavanje Gadafija, a u skladu sa zaslugama trebalo je da se deli kolač od nafte koja je trebalo da počne ponovo da se izvozi", kaže spoljnopolitički komentator Boško Jakšić.

U zemlji već ne postoje centralna vojska i policija, što se vidi na svakom koraku. Kad su se Milan i Miša vratili u Libiju, primetili su oprezni optimizam, ali je već tada počelo da isplivava na površinu ono što obično ispliva u mutnim vremenima.

"Na ulicama smo počeli da uočavamo da ima pijanih, drogiranih, u kafiću se desi da nekome ispadne pištolj, počela su da se dešavaju ubistva. Počele su da niču neke vile, da se voze skupi automobili i nama je strancima bilo jasno šta će tu da se desi.

"Na magistralnom putu vozilo koje vozi hleb za bolnicu bude presretnuto, i oteto, ima oznaka da je bolničko vozilo, ali čoveka koji je to uradio ništa ne interesuje", priseća se Milan Vojnović.

Sve to vreme Berberi, narod koji ne govori arapski jezik, traže svoja prava koja nisu imali ni pod Gadafijem. Postavljaju svoje punktove ka granici sa Tunisom. I besni rat lokalnih milicija.

"Usred bela dana, pored auto-puta koji vodi za Tunis. Glavni put, kolona, ogromna gužva, haos. Pogledam: desetak momaka u trenerkama, patikama, sa ogromnim naoružanjem, kompletno blokirala put. Nekog traže, nekog kontrolišu, i oni su, jednostavno, sebi dali za pravo da zaustave saobraćaj, da zaustave život", kaže Milan Vojnović.

Dušan Simeonović opisuje da su milicije u Libiji oformljene bez ikakvog sistema nego prema onome koliko svaka misli da je učestvovala u obaranju Gadafijevog režima. "Raspoređene su kao na leopardovoj koži – neka drži aerodrom, neka luku, neka izlaz prema Tunisu, neka prema Egiptu", opisuje Simeonović.

"Zapad se pritom povukao", konstatuje Boško Jakšić. "Oni su prepustili tim politički nepismenim milicijama da stvore projekat ozbiljne države. Završilo se kao fijasko."

Libijska zora, dostojanstvo, Islamska država

U Tripoliju se danas nalazi vlada islamističke koalicije koju predvodi, koja je poznata i kao "Libijska zora". Nazvani su po operaciji islamističkih snaga i snaga iz Misrate koje su uspele da preotmu aerodrom u Tripoluju od jedinica iz Zintana, koje su aerodrom držale još od sloma Gadafija. Ovu vladu podržavaju samo Turska i Katar.

U Libiji se nedavno pojavila i Islamska država koja je šokirala svet snimkom sa obala sredozemlja, u kojem su brutalno ubijeni egipatski kopti.

U Bengaziju, gde je podignut ustanak protiv Gadafija, nalazi se jako uporište džihadista iz grupe Ansar el Šari, koji su odgovorni za napad na američki konzulat u Bengaziju 11. septembra 2012, kada je ubijen ambasador Kristofer Stivens.

Konačno, postoji i vlada koja je međunarodno priznata, ali koja je pod naletom islamista pobegla iz Tripolija u grad Tobruk. Ta vlada, i paralelni parlament koji ju je izabrao, doskora su zasedali na jednom trajektu iznajmljenom od grčkog brodovlasnika, a sada u obližnjem hotelu.

Od islamskih država, tu vladu priznaju Egipat i Ujedinjeni Arapski Emirati.

Vladi u Tobruku lojalan je general Kalifa Haftar, koji pokušava da objedini vojne snage. Vodio je bitku sa džihadistima na istoku zemlje u operaciji "Dostojanstvo".

Haftar je bio jedan od generala koji je Gadafija doveo na vlast 1969. Posle toga, hteo je da ga zbaci. Bio je zatvorenik, pa otišao u Ameriku, da bi se u vreme Arapskog proleća vratio i učestvovao u rušenju Pukovnika. Za protivnike, on je čovek koga gura CIA i koji je imao veze sa starim režimom. Nema frakcije u Libiji sa kojom nije bio u sukobu.

U svakom slučaju, postoji mržnja između vlade u Tripoliju i vlade u Tobruku, kao i mržnja između Ansar el Šarije i Islamske države.

Plodovi revolucije

Četiri godine posle revolucije, šta su Libijci dobili, a šta izgubili odlaskom Gadafija?

"Kod Gadafija su imali posao ili socijalnu pomoć. Struja, voda se nije plaćala, za 10 evra su mogli da kupe 100 litara benzina, ali nisu imali slobode, nisu mogli da putuju gde su hteli", kaže Miša Popadić. Ako su pobegli u zemlje u koje su se školovali, trpele su njihove porodice.

"Imao sam situaciju da jedan moj prijatelj pilot priča da sanja bivšu Jugoslaviju i taj život, jer nije imao mogućnosti 30 godina da izađe iz zemlje", priseća se Milan Vojnović.

Danas retko ko sme sa nostaligijom da se seća Gadafija i njegove 42 godine duge vladavine.

"Ako biste javno spomenuli da je bilo dobro za vreme Gadafija, ili njega u pozitivnom kontekstu, izvukli bi vas iz restorana kad bi to neko čuo i bili biste javno obešeni ili streljani", kaže Miša Popadić.

Pukovnik Gadafi svoju državu decenijama je zvao Velika socijalistička narodna libijska arapska džamahirija. U njoj su važila pravila iz njegove Zelene knjige. Danas Islamska država, najokrutnija i najuspešnija teroristička organizacija u istoriji, Libiju smatra delom Islamskog kalifata. Dramatične snimke sa kraja Arapskog proleća zamenili su brutalni snimci sa obala libijskog Sredozemlja, pod crnim barjakom. Na pitanje – šta će biti s Libijom, niko nema odgovor.