Austrija u karantinu – građani poslušno slede uputstva

Prvi dan nacionalnog karantina doneo je umereni optimizam da rigorozne mere vlade donose rezultate. "Umereno" treba razumeti kao minimalno, kao skromnu nadu da Austrija u narednih desetak dana neće premašiti cifru od 10.000 obolelih.

Sedmica koja je počela je odlučujuća u borbi protiv epidemije – ili će trend biti preokrenut, ili će i dalje rasti eksponencijalnom brzinom. 

Kako su mere vlade vrlo drastične, kako je zdravstveni sistem bio u dobrom stanju i pre izbijanja epidemije, a nacionalna disciplina relativno dobra, Beč se nada prvoj parcijalnoj pobedi do kraja ove sedmice. 

Prvi dan radikalnog ograničenja svih socijalnih kontakta pokazuje da su Austrijanci shvatili ozbiljnost situacije.

Najkraće rečeno, mi smo se uneredili od straha. 

Biti poslušan, slediti uputstva 

Razmere straha se vide i u nestanku svake javne kritike prema vladi, kao i odsustvu bilo kakve rasprave na političkoj sceni, kako između vlasti i opozicije, tako i unutar koalicione vlade koja se do pre nekoliko dana svađala oko migracione politike. 

Konzervativci i Zeleni u vladi nose sada mere za suzbijanje epidemije kao jedan.

Ljudski životi, ekonomija, slobodno društvo – sve to, i još mnogo više, našlo se na udaru epidemije. Strašnije od epidemije pod kontrolom je samo epidemija u haosu. Italijanski primer je zastrašujući dokaz. 

I zato, Austrijanci slušaju vladu, dok vlada sluša medicinske timove iza sebe, dok oni slušaju virologe i epidemiologe koji sa farmakološkim firmama globalno rade na pronalaženju vakcine.

Da li imaš poverenja u vlasti je nebitno. Ono što je bitno je: nema druge nego da imaš poverenja u vlasti. 

Opšti model delovanja je već uspostavljen: borba za manji broj obolelih i negu bolesnih se obavlja na nacionalnim nivoima, borba za osiguravanje budućeg života na globalnom.

Menadžment krize je državni, rešenje problema globalno. 

Striktna disciplina, stroga hijerarhijska linija poslušnosti postale su funkcije očuvanja slobodnog društva u momentu krize. Ono što zvuči kao kraj patetične filmske utopije o jedinstvu ljudske vrste jedini je način da se preživi i na mikroplanu.

Austrija je tu lekciju naučila u hitnom postupku, vreme je da je usvoje i drugi. 

Šta se sme, šta ne sme

Javni i društveni život je postepeno "zatvaran" od sredine prošle sedmice. Od Dana prvog (16. mart) ne rade škole, univerziteti, restorani, kafići. Zatvorene su sve kulturne institucije, otkazani svi medicinski tretmani koji ne stoje u direktnoj vezi sa epidemijom. Zatvorene su sve trgovine osim prodavnica prehrambenih proizvoda, apoteka, novina, pošte i banke. Javni život ne postoji.

Prodavnice su dobro snabdevene, kriza koja se prošlog petka pojavila kod pojedinih proizvoda, kao brašno, ulje ili toaletni papir, u ponedeljak se pokazala kao veštački izazvana. Ima svega, dokle god se ljudi otmu instinktu hrčka. 

Koliko se situacija brzo razvija pokazuje to da su pre nekoliko dana bili zabranjeni svi skupovi preko 100 osoba u zatvorenom i 500 na otvorenom prostoru. Da je tako ostalo, bila bi to još uvek divota od društvenog života.

Ali onda je došao Dan prvi i zabrana bilo kakvog kontakta osim sa osobama unutar jednog domaćinstva. Sve druge vrste socijalnog kontakta su zabranjene. Naredba vlade je: nemojte se družiti na mrtvo! 

Javni saobraćaj radi, ali je nužno držati razmak, pa su autobusi i metroi poluprazni.

Građani mogu u šetnju na svež vazduh, bez obzira na starost, ali ili sami ili sa članom najuže porodice. U protivnom, policija ih može zaustaviti, legitimisati i sprovesti do kuće.

Juče sam bila na uobičajenoj džoging ruti na Dunavskoj promenadi. S obzirom na okolnosti, bilo je dosta ljudi, ali upravo onako kao što vlada zahteva – ili sami, ili ljudi sa psima, ili roditelji sa malom decom. 

Svi smo se mimoilazili brzo i okretali glave. Nismo samo izbegavali socijalni kontakt, što bi bila disciplina, već i međusobni pogled, što je strah. 

Kad sam se pela na pasarelu Judit Dojč ka Dunavskoj promenadi, prošla sam pored para. Muškarac je stao, stisnuo se pored ograde i povukao ženu ka sebi da mi ostave više prostora. Iskreno, kada me se neko tako bojao u životu, ne mogu da se setim!

U povratku sam gledala kako prolazi „moj" bus kojim se normalnim danima vozim par stanica do metroa. Bio je skoro prazan, u duplom autobusu je sedelo tek desetak ljudi, svako za sebe. Prednja vrata se više ne otvaraju da bi se štitili šoferi gradskog revoza.

Testovi, testovi, što više testova 

Ovog trenutka je prioritet austrijske vlade da povisi broj testiranja na koronavirus. Pri tome se gleda na iskustvo Južne Koreje, koja je relativno rano počela da testira 20.000 sumnjivih slučajeva dnevno. Ili da ne izgubimo osećaj za ljudske dimenzije: 20.000 ljudi dnevno. Seul je takvom praksom brzo spustio broj novih oboljenja. 

Austrija još uvek ima malo aparata za testiranje. Vlada je pokušala da kupi nove, ali ništa od toga, oni su međunarodno deficitarna roba. 

Sad se nada polaže u novi reagens švajcarske firme Roše, koji je službeno registrovan pre nekoliko dana i istog trenutka naručen od austrijskih bolnica. 

Za nekoliko dana u Austriju bi trebalo da stignu prve količine reagensa za ugradnju u već postojeće aparate za testiranje. 

Tako opremljen, svaki aparat bi mogao da sprovede 3.000 testova dnevno. 

Za poređenje: do sada je u čitavoj Austriji sprovedeno ukupno 9.000 testova, zato što tehnički nije bilo moguće više. 

Dok ovo pišem, Dan drugi pre podne, helikopteri nadleću moj Leopoldštat, a zvuk saobraćaja sa ulice na momente potpuno utihne. Nikad nisam bila srećnija što živim u policijskoj državi. 

Vreme je postalo ili davna prošlost, ili sada ovog trenutka, ili sutra kao daleka budućnost. 

Poslednja vest od pre dalekih deset minuta: bečki aerodrom se zatvara za javni saobraćaj.