Денис Куљиш: Човјек од тефлона

О Борису Тадићу нема тко да пише - завириш у Академијин излог на Кнез Михаиловој и видиш - стигла нова биографија војводе Мишића, као да већ три нисмо прочитали па и у сну могу набројити све диспозиције на Церу те описати стратегијски дочек на Колубари, маневар заиста наполеоновски који подсјећа на битку код Риволија гдје је други велики српски војсковођа, аустријски маршал Петар Вид Гвоздановић, односно Peter Vitius von Quosdanovich, био на другој, губитничкој страни.

Али тако је то са Србима - заљубљени су у своју митску прошлост, а како ја немам ништа против тога, него сам, дапаче, и сам aficionado, напунио сам кућу књижуринама о балканској езотерији и завјерама, о удбашима и шпијунима, те довукао хрпе монографских студија о томе тко је Гаврилу Принципу предао пиштољ, а тко Звекију Јовановићу снајпериски Hekler und Koch... Стога сам и сам склон занемарити бјелодану чињеницу да се најважнијим питањима сувремене политичке повијести Србије у Србији нитко не бави.

Велика је изнимка Латинка Перовић, која у својој академској келији у оној срамотно запуштеној Универзитетској књижници гдје федери избијају из тапецирунга фотеља у холу, самозатајно штрика један импозантан опус, који ће расвијетлити већину важних питања о судбинским питањима српског деветнаестог стољећа, а готово ништа о двадесетом, иако су управо она и Небојша Попов објавили једину заиста важну књигу о српском посрнућу и југославенској аутодеструкцији, монументални компендиј "The Road to War in Serbia".

Латинка је, међутим, јако ограничена својом идеологијом комунистичког апостата, којему није свануло послије кестлеровског „помрачења у подне". У бити, не одустаје од идеје социјализма, а та апологетска позиција која те наводи да браниш све промашаје хисторијским контекстом, подсјећа на Савкину; обје су трагичне фигуре партијског либерализма, односно дубчековског реформизма.

Никад нису изустиле нешто збиља одвратно о Титу, а у њихову промишљању „модернизација" је увијек претходила „демокрацији". То је била фатална грешка лијеве интелигенције, јер је заставу слободе препустила крајње сумњивим ликовима попут Вука Драшковића и осталих припадника „демократствујушче" булументе што се осамдесетих била намножила на београдском асфалту, а и у неким загребачким биртијама и буџацима (гдје од тога ништа не би било да Слоба није дигао радну температуру политичке машинерије).

Зато су стварни протагонисти постмилошевићевске политичке сцене, ликови модерног српског популизма попут Зорана Ђинђића и Бориса Тадића остали на периферији њеног видног поља, те изван фокуса либералне интелигенције из „Пешчаника" која апсолутизира морални став у политици на неки јако необичан начин који допушта да се све опрости Чеди, а ништа не призна Борису.

Чеда је Латинку узбудљиво подсјећао на скојевце - тако ми је једном била рекла кад смо о томе разговарали - а била је скептична око Ђинђићева капацитета да донесе друштвене промјене, те нимало импресионирана Борисовим позитивним својствима и интелигенцијом.

Онда је Ђинђић погинуо мученичком смрћу па је ревидирала своја стајалишта: схватила је да је постао и био повијесни лик, „позитивни мит" - значи, точно сто година послије убојства краља Александра не можеш се квалифицирати у српски светачки ешалон док си не попримиш загробни изглед српске иконе с оним тужним очима које као да су обрубљене колом, па се грбиш на фрески под колонадом неке завјетне грађевине, у дословном или у метафоричком смислу...

У једном гласовању о највећим Србима свих времена у некоћ конзервативном „Нину" (сад претвореном у гласило корпоративне безличне умјерености) Ђинђић је за ноздрве претекао Светог Саву, што је био феноменалан пробој, тријумф српске „модернизације" и духовне претворбе јер је тога младог, енергичног жицара у сакоу с узорком „рибља кост" и с нервозним кретњама нервчика, попут човјека који осјећа да његово вријеме брзо истиче, претворио у парагона једног уморног друштва, којему недостају управо такве појаве високе енергије - има их, додуше, много у подземљу и у бизнису, али премало у политици.

Невјеројатно, али о Ђинђићу такођер нема тко да пише - његовим ликом и дјелом бавили су се таблоиди, нитко није покушао реконструирати особу, која је, заправо, унеколико мистериозна. Један мој пријатељ са Зокијем је служио војску у ЈНА и причао ми је како је Ђинђић ондје имао пријатеља, неког клинца, младог војника којега је заштићивао, а дечко је био Албанац, што је врло интересантно, као и то да је у Њемачкој дуго живио с једном Загрепчанком, у доба док је студирао код Хабермаса и био на неким ултралијевим, Црвеним бригадама блиским идејним стајалиштима „салонског тероризма". Та цура остала је јака љевичарка, посве уобичајно у њемачком академском животу, гдје лијева интелигенција апсолутно доминира.

Зоки је пак прошао неку трансформацију, почео је страсно читати Карла Шмита, десничарског католичког теоретичара државе и права који је, с позиција због којих су га прогласили „великим јуристом Трећег Рајха", деконструирао либералну демокрацију... Заправо је тај Ђинђићев интерес посве очекиван узме ли се у обзир да је Шмит подједнако утјецао на посткомунистичке радикалне теоретичаре попут Жака Деридe, Антонија Негрија или Славоја Жижека, па је Негри, штовише, ухићен и оптужен за судјеловање у организацији отмице Алда Мора.

Идејни вођа „Радничке аутономије", он је напослијетку добио тридесет година за потицање на убојство приликом пљачке банке - бољи револуционарни педигре заиста није имао ни друг Стаљин! У генези Ђинђићевих политичких стајалишта лијеви радикализам посве је логичан - професор који је на њ формативно дјеловао био је, наравно, праксисовац Љубомир Љуба Тадић, професор београдског Филозофског факултета који је водио студентске демонстрације 1968. године. „Ја ћу, децо, поћи први", рекао им је (испричала ми је Тања Петовар која је ондје водила организациони комитет), „па кад ја паднем под мецима милиционара, ви идите напред преко мога тела..."

Само је Вук Драшковић с права био радикалнији (али он је одмах послије тих догађаја као поуздан човјек упућен у Наjроби као дописник Танјуга).

Потоњи академик и националист меморандумовске провенијенције, Љуба Тадић био је у том часу прави Црногорац херцеговачког племена из поријечја Пиве - у час спреман за „хисторијско дјеловање" и да се претвори у властити споменик, хипнотизиран неком радикалном идејом коју моментално треба довести до пароксизма.

Зоки Ђинђић постат ће његов асистент и на теоретском пољу емулирати његов радикализам у франкфуртској епизоди, а то што се у Њемачкој од Хабермасове веберовске социологије окренуо Шмитовој теорији државе и права пуно је мање важно од уочљивог континуитета интереса за радикално политизирање које укључује изравну уличну акцију. Што се може на темељу тих увида схватити о нарави и интелектуалној конституцији тога апартног лика новије српске повијести? Немам појма, али осјећам да тај задатак ионако припада некоме с већом акрибијом и, уосталом, неком српском писцу.

Кад се уочи слома Југославије вратио у домовину, Ђинђић је, држим, био захваћен националистичком климом, привлачила га је чиста акција, кад су се створиле неограничене могућности политичког дјеловања приликом пропасти старе и настанка нове државе. Показао је склоност политичкој авантури, а авантуризам га (у бољем, али и у лошијем смислу) послије никад није напустио - Воја Коштуница фотографирао се с калашњиковом, али тај је спој инконгруентан јер на први поглед видиш да је то штребер, nerd, dork или geek, те да само кокетира с оружјем, док је Зоки Ђинђић и без џефердара увијек био пуно опаснији лик, као неки политички Брус Ли, мајстор "јееt kune do", „шаке која изравно удара".

Зоки је ту важан јер он је за Бориса Тадића био оно што је Љуба Тадић био за Зокија - прво ментор, а затим очинска фигура коју треба надвладати, у себи убити, како то већ иде у митском циклусу кад млади краљ ритуално свргава старога, у ритму мјене коју Фрејзер описује у „Златној грани". Ђинђић је одбацио лијеви радикализам, али је остао радикал, а Борис који се одмах духовно еманципирао од оца, никад није био љевичар, него либерал и демократ, никад у партији, него у радикалној опозицији комунистичком режиму, али од оца је, преко Ђинђића, примио довољно страсти за радикалну политичку акцију, која ће га учинити ефективним лидером у доба посткомунистичког популизма.

Но, ни то није дошло линеарно, односно патерилинеарно, него кроз отпадништво, побуну, трансгресију, с којом је код Ђинђића замало испао из политичке игре...Можда би овдје требало уметнути неколико ријечи биографије што претходи причи о Борисову политичком ангажману, али ту једва да има штофа: у тој фамилији, колико год био интиман угођај за обитељским столом који је можда стварала мајка, професорица психологије - занимљиво, Борис је одабрао мајчино, а не очево знанствено подручје - политика је била главно јело, а будући предсједник имао је десет година кад се отац спремао погинути на челу демонстраната који су тражили повратак у егалитарни социјализам.

Још комунизма, још револуције, захтијевали су у часу кад је цијела Источна Еуропа покушавала стрести мртвачки покров совјетизма. Но, Борис је одрастао на Дорћолу, на пет минута од „Супермаркета", у истим оним блоковима грађанских кућа некадашње жидовске четврти гдје су као клинци живјели Коштуница и Динкић. Ту никад није продрла шездесетосмашка револуција, а маоизам тек кад је недавно отворен кинески takeaway „Мали Мао".

Борис је био грађански либерал, комунизам га није дотакао, демократ, али радикални. С првом женом с којом се упознао на факсу укључио се одмах у антирежимске демонстрације, а она је била још радикалнија од њега, па уопће не треба погађати што га је к њој привукло - затварали су их, уз остало и зато што су колпортирали „Полет" (човјек је данас склон заборавити колико је ступидности било у тадашњој репресивној клими). Борисова прва жена није се никад охладила - врућа као Љуба, који је из праксисовштине са свим осталим београдским радикалним филозофима отишао у табор националиста (за разлику од пристојних загребачких гњаватора попут Кангрге и Шувара који су имали довољно грађанске пристојности да остану непоправљиве комуњаре), она је завршила као монахиња у Пећкој патријаршији која, као готово најмлађа, на својим леђима носи цијелу ту редовничку заједницу.

Већ по томе био би Борис филмски лик, с таквим оцем и том женом, али, срећом, његов се значај не исцрпљује у фаци, шарму и фигури српског Клунија (како га је виспрено прозвао Берлускони), него је истодобно најучинковитији српски политичар у модерно доба, који је готово сам поправио све оно најгоре што је, с хисторијским вјетром у леђима, зло постигао Милошевић.

Наравно, о томе се лакше суди из веће даљине, из непосредне близине човјека деконцентрирају страхоте српске транзиције. Да морам свакога дана живјети у Београду, да ми ондје дјеца иду у школу, а жена на посао оним расклиманим тролејбусом, да у кафани листам „Курир" и „Правду" па се дневно обавјештавам о томе да „нема млека", другу бих пјесму пјевао, умјесто да точим „сунчани дитирамб" пошто ме захвати занос кад пријеђем мостове, уроним у београдску вреву и обухвати ме тај наш балкански Њујорк...

Лако је с дистанце разлагати повијесни оквир и указивати на политичке трендове, упозоравати на околности и пондере, па ипак, па ипак, увијек сам спреман толико рискирати да кажем како је Борис најзначајнији позитивни лик на српској политичкој сцени у тих задњих сто година, најбоље што је дорћолски грађански есприт уопће могао креирати, а тко не мисли тако, ено му га Коштуница који се родио из исте морске пјене...

Борисова биографија политичара почиње новицијатом у Ђинђићевој Демократској странци, акционој фракцији Мићунова великог народног подузећа за изградњу српске демокрације, које се под режимским притиском и у„конкретним политичким околностима" које дефинирају аспирације политичара и њихове лидерске амбиције, брзо поцијепала, па је екипа младоликог немирног философа др. Зокија запремила само маргинални сегмент опозиционе сцене. Милошевићева тајна полиција пенетрирала је или основала већину опозиционих група на сцени, јер пролиферација сродних покрета дискредитира и разбија опорбу (идентично је у Хрватској поступао Туђман).

У Зокијевој не особито значајној странци, Борис је имао не особито значајно мјесто, на самом крају стола Предсједништва. Ђинђићу се (као и Латинки) заправо свиђао Чеда, уз Чеду је у комплету долазио Беба, ту је затим био замјеник, изванредни Зоран Живковић, послије јако потцијењен тип високе енергије и стварне каризме, рођени политичар, па Гордана Чомић, задужена за Војводину и тек онда Борис Тадић с којим Зоки као да није знао што да ради...

Борис је био теренски организатор, никакав београдски фићфирић, него један од људи на којима је почивала кампања „мрежа милион" којом се демократска опозиција попут неке субверзивне организације повезала и мобилизирала у доба кад није имала никакав приступ медијима. Па ипак, успркос свим напорима и опасностима којима се у тој кампањској агитацији излагао, осјећао је да га Ђинђић некако занемарује, чак се на то отворено жалио неким новинарима у које је могао имати одређеног повјерења.

Зоки га је држао по страни. Зашто? Не бих знао касти зашто га је држао по страни, што би рекла она легендарна мршава госпођа с јаким лалинским нагласком (коју је заправо глумио преодјевени Драган Зарић у бесмртној дјечјој серији „Невен"). То је наравно круцијално питање, из којега се може очитати цијела потоња повијест Демократске странке. Моја је хипотеза да је Зоки у свом радикализму дошао до точке кад није презао од средстава изравне уличне акције која укључује волшебну магију и апликацију мрачних сила (што би рекли на Потерову велеучилишту у Хогвортсу), за што му је био кориснији Чеда, односно Беба, него цивилни Борис, професорско дете из боље куће.

Уосталом, преврат није био лака ствар - требало је препливати оцеан гована, демобилизирати Легију и Генералштаб, дићи багераше и НГО-делије, направити комбинације, склопити привремене споразуме и савезе, а за ту радикалну мештрију потребан ти је милитантни ум, нетко попут светог Павла или Лењина, али, наравно, у одговарајућим мањим локалним и балканским размјерима - ergo, Хабермасов најбољи ученик др Зоки Ђинђић, који је рубно кокетирао с идеологијом Црвених бригада, Карлом Шмитом и српским национализмом.

Ђинђић је убијен да се заустави српска револуција која је угрозила све саставнице бившег поретка- није било битно што се Милошевића отпрема у Хаг, него што с таквим типом који размишља дијагонално, а све менаџира кризно, не знаш кад ће и гдје ударити на саму инфраструктуру, новчане токове, службе па и на само - sanctum sanctorum - ултимативно упориште београдског козмодемонског устроја, на генералску кабалу, односно КОС. А осим тога, што да ради честита Слобина служба с осамсто кила хероина које више не може сигурно чувати ни у сефу државне банке, а још јој неким прозирним триком желе отети Телеком који су успјешно пребацили у Москву гдје је фронтмен регистрирао подузеће с темљним капиталом од петсто њемачких марака?

Премијера је зато устријелио потпуковник полиције, а нитко неће ни покушати истражити како су службе мјесецима унапријед прибавиле стан из којега се може нишанити у двориште Владе. Живковић, Чеда и Беба проглашавају изванредно стање и удараја на подземље и Милошевићеву режимску илегалну мрежу, али то се проводи с бескомпромисношћу које се ни Ђинђић не би постидио, али без и мало његова смисла за реалност политичког процеса - Чеда није Зоки, дефинитивно...

Кад је Борис на конгресу странке одлучио преузети водство, Чеда и Беба истурили су Живковића, али он је био рањен неуспјехом на парламентарним изборима и, мало касније, нови је лидер свих њих маргинализирао или удаљио из странке. Иако је био дугогодишњи оперативац Демократске странке, Борисова је појава била нешто сасвим ново на српској политичкој сцени.

Ту новост новог лица, каризму једног потпуно честитог младог човјека "con il bella figura", што би рекли Талијани, демократа беспријекорне прошлости, а, либерала, антикомуниста и интелектуалца Срђан Шапер брендират ће као врхунски производ српске политике. Оно што је учинио за „Лав" пиво, Срђан је направио за овог свог друга, правог лафа, хонорарног члана „Идола", који је у први мах дјеловао као превише слаба медицина за излијечење хередитарних бољки српске политике, мрачног национализма и црнорукашког балканског империјалистичког атавизма. Што може, дакле, тај лакогатегорник против мрачнога тешкаша Шешеља, или његовога намјесника на земљи, Томице Николића званог Гробар праћеног аветињским адептом архајског осмијеха, Дарт Ацом Вучићем?

Та руководећа екипа која као да је изашла из романа Дејана Стојиљковића „Константиново раскршће", водила је под црним заставама по земљи Србији поворке очајника, губитника транзиције поражених у неколико Слобиних ратова... По амбасадама спаљивали су шифре (или би тако било у филму који бих ја као политичку фикцију снимио по свом сценарију). Побједа Демократске странке на парламентарним изборима која јој је омогућила да формира владу била је чудо попут Мишићеве контраофензиве у колубарској бици.

Борис је на еманацију чисте позитивне енергије дигао уморне, дезилузиониране грађане девастиране земље које су годинама уредно воштили Слобини сељачки полицајци, те бомбардирали авиони западних савезника јер су против Слобе били у мањини, а затим, кад је грануло сунце демокрације, остали без посла и наде, док је у друштву тријумфирао капитализам предаторског типа утемељен на капиталу несумњиво сумњивог подријетла. То Борисово политичко чудо трајна је тековина српске политике. Послије ње више ништа не може бити како је било.

Кад је демонстрирао чудесни учинак напредњаштва и радикали су се трансфигурирали у напредњаке, а Воја Коштуница, чини се, не може пријећи ни праг изборног цензуса! Је ли Тадић остварио све што је могао и је ли учинио сва најбоља дјела која је било потребно учинити? Косово могао је одиграти друкчије, то је сасвим сигурно. Странка се могла испрофилирати кадровски, а не лидерски, није сасвим паметно што га кабинет третира, како рече један блиски познаватељ, као „комбинацију Џона Кенедија и Исуса Криста", без обзира што је он главни политички asset еуропске Србије.

Његову режиму недостаје визија за "society building", „друштвеноградбена свијест", али то је мана сваке власти - увијек дјелујеш кризно, сузбијаш отворене кризе, а програмски ослањаш се на оно што си припремио док си био у опозицији, само што Демократска странка никад није имала то вријеме на располагању јер је у опорби морала дјеловати герилски, а не политички.

Уосталом, добро би им дошао један ђир без одговорности власти, али на то ће тешко пристати повезани интересни лобији па и „иноземни фактор"- та можеш ли овим нагло еуропеизираним ликовима који се сад бусају у демократске груди као да никад нису читали Шешељеву књигу „Европска унија сатанистичка творевина" (2006) или „Римска курија вечито жедна српске крви" (2006), може ли се њима, дакле, олако препустити Институт за безбедност с обзиром на све оне заврзламе на Санџаку и Косову и у цијелој запаљивој зони Балканији?

Кад би Борис задржао предсједништво а изгубио власт, стекао би јако опасног конкурента у палачи преко пута цвјетне алеје Пионирског парка, бесконачно амбициозног градоначелника Ђиласа који, претпостављам, мисли: „Дечки, млађи сам од вас десет година..." (или нешто слично врти се на његову земунском идиому у његовој земунској вијуги).

У политици нема ништа горе од незамјењивости, то поразно дјелује на човјека и на друштво. С друге стране, политика је практична дјелатност, визионари су најчешће опсјенари и боља је свака технократска власт, свака опортунистичка калкулација од било које моралистичке комбинације скупчане са сигурним изгледима на пораз - увијек ми се чинило да је косовски синдром најгора ствар, јер човјека ослобађа одговорности за успјех. Као што је Милан Панић био добацио шешељевцима у Скупштини, па су му замало одшарафили главу: „Шта Косово, Косово?! Да су барем Срби побегли у шуму, било би их сад тридесет милиона!"

У свакој калкулацији, Борис је кључно упориште с таквом политичком отпорношћу да се доима као човјек од тефлона - може отићи у Сарајево и у Вуковар, склопити стратешки савез са Слобином партијом, а може га и развргнути па све то преживјети и из свега изаћи с оним његовом неодољивим осмјехом...

Издржао је у великој економској кризи у земљи разорене економије која у знатној мјери овиси од ангажману страног капитала. Најјачи српски олигарх притом се повукао а најјачи клан у подземљу, пао је.

Остао је Борис, виши за главу од свих регионалних лидера, с којим Иво Јосиповић једва хвата корак за помирбени boogie woogie... Да су сви моји пријатељи из сфере политике такви, мирно бих спавао.

Аутор је водећи журналист из Загреба