"Игра престола" је празник комерцијалног лицемерја

Оксфордски речник fanfiction, фанфикшн, фановску, обожаватељску литературу, или још боље "фановско дело", дефинише као дело чији је аутор љубитељ туђе књиге, ТВ серије или филма, и користи њихове ликове као своје.

Дефиниција је помало непотпуна јер је кључно да фановско дело има упориште у омиљеном универзуму и да је тим делом уложен труд да се постојеће приче прошире.

Свакако је уобијачено да се ликови узимају као носећи, али то није пресудно битно, могу се јавити и нови ликови, а судбине постојећих могу бити и другачије од замисли оригиналног аутора.

Рецимо да се фановским делима стварају паралелни светови у односу на већ постојећи, ауторов.

Какве то има везе са серијом "Игра престола"?

Па пре свега у томе што се горња дефиниција за све после пете сезоне може применити и за овај "планетарни феномен", али и зато што нове сезоне, поготово пред крај завршне за којом влада незапамћено интересовање, имају мало везе са идејама књижевног серијала Џорџа Мартина.

Толико, да је Мартин пре почетка емитовања осме сезоне изјавио да не зна како ће се серија завршити и да то нема везе са ониме што ради за роман "Ветрови зиме", претпоследњем у серијалу, на који се чека већ осам година.

"Игра престола" је уникатна по томе што се догодило да је екранизација једног серијала у настајању "претекла" радњу из свог предлошка.

Због тога је начињено соломонско решење да серија настави да иде својим током, док Мартинове идеје за последња два романа и окончање саге остају, мање или више, мистерија.

Све то не би био никакав проблем у доба опште серијализације и доминације искључиво најисплативијих пројеката са унапред зацртаном циљном групом, да  Џорџ Мартин до снимања високобуџетне серије није био један од највећих противника фановске литературе, претећи тужбама свима који би се усудили да своје идеје сместе у његове замишљене светове и сматрајући такву врсту дела повредом ауторских права.

Нажалост, у општој помами за завршним епизодама, ретко се чују дисонантни тонови и реч која би ово најближе описала, а то је - лицемерје.

Скретањем са оригиналног тока приче у високобуџетни фанфикшн ликови из књижевног серијала полако попримају обрисе ликова очекиваних за ТВ серије.

Џорџ Мартин је добро познат по суровости и немилосрдности према својим јунацима и то му је била једна од најупечатљивијих карактеристика.

Мартин је толико одраз новог века да се са Толкином чија су дела имала утемељење у предањима заправо и не може поредити - секс, бруталности и макијавелистичко понашање аристократије имају не само основе у историји, него и у модерној политици.

Међутим, управо један од тих главних адута бива ослабљен једним другим макијавелизмом, а то су захтеви телевизијских продуцената и публике, где међу љубитељима почињу да се јављају сумње да се сценарио коригује према прижељкивањима гледалаца.

Не би ту било ничега спорног да је реч о стриктно телевизијској серији, али никад не би требало изгубити из вида да је "Игра престола" свој живот започела као књижевни серијал. И то врло квалитетан.

И у време док је серија пратила радњу из романа било је јасно да је реч о врло амбициозном, ако не и немогућем подухвату.

Романи су засновани на пажљиво извајаним ликовима, веома компликованим, а самим тим и животним, ликовима који од читаоца захтевају пуну пажњу да би њихова дела и мотивације били схваћени и прихваћени.

Телевизијска серија је сасвим другачији медиј и поседује лимитиране начине да лик у таквој мери приближе гледаоцу.

Ограничења телевизијске серије као медија од самог су старта поједностављивала Мартинове јунаке и било је потребно познавати књижевни предложак за дубље разумевање радње.

С друге стране, телевизијска публика могла је да прати ток радње, али бивала је ускраћена за пуну снагу Мартинове маште и способности да своје ликове изваја.

С тим мањкавостима телевизијска серија је опет са делимичним успехом тежиште пребацивала на једнако компликован измаштани свет.

Са подизањем буџета, сви ти егзотични градови и езотерична бића постајали су визуелно раскошнији, али могли су само донекле да дођу до суштине ауторових замисли.

Самим тим, из аспекта верних гледалаца, није транзиција ка фанфикшну била тако болна.

Али остаје сумња да и поред свег планетарног успеха, нека књижевна дела напросто није могуће на правичан начин екранизовати.

На крају крајева, кад говоримо о серији, спомињемо њено име, "Игра престола".

А заправо је реч о наслову првог романа, док се углавном заборавља да је назив серијала "Песма леда и ватре".

Можда ту негде и лежи поента, јер када гледамо серију, не гледамо толико "Песму леда и ватре", већ - "Игру престола".