Зашто каранфили у Португалији никада не вену

Била је свечано обучена. Шешир великог обода и сиви елегантни комплет који одева када иде на мису, обукла је данас. Левом руком придржавала се за врата, док је успореним ходом напуштала Градску кућу на Тргу Чијадо. Памучном марамицом брисала је сузе са набораног лица док је у левој руци држала каранфил.

У ратовима за власт над колонијама, борио се сваки четврти Португалац способан за војску. Син, отац или муж ове госпође, нема разлике – животи су изгубљени зарад привида моћи једног диктатора.

Двадесет петог априла није било Португалца у Лисабону који није носио каранфил. Чак и најмлађима, не сасвим сигурним у његов значај, цвет се црвенео иза уха. Као какав сакрални предмет, грађани су дизали увис каранфиле на прослави Дана ослобођења на Тргу Росио. 

Војни удар 25. априла 1974. године ујединио је Португалију у борби за слободу. Премда је наређење државног врха било да сви остану у домовима, хиљаде грађана изашло је на улице Лисабона. Иако не сасвим сигурни у исход, знали су да више немају шта да изгубе.

Португалија је у то време била најсиромашнија земља западне Европе. Велика новчана улагања у ратове, затворена привреда и инфлација произвели су друштво на рубу преживљавања.

"Ми смо на улицама због вас, јер и ви имате право гласа", биле су речи једног војника упућене сељанки која је држала букет каранфила. Она му је тада заденула каранфил у цев пушке. 

Убрзо је и остатак становништва, као хипнотисан, завлачио каранфиле у пушке и цеви оклопних возила. Тог тренутка избледеле су све линије подела – и војник и сељанка били су само грађани гладни слободе и хлеба.

Данас, после 45 година, 25. априла, Grândola, vila morena одјекује Тргом Росио. Грађани са истим жаром као на концерту у Лисабону 1974, прате изведбу португалског фолк бенда на прослави Дана ослобођења.

Време ће можда избледети сећање, али Grândola, vila morena више од четири деценије пркоси времену. Двадесет петог априла 1974, емитована нешто после поноћи на католичком радију Ренесанса, ова песма сигнализовала је почетак државног удара који је био предуслов успостављања демократије у Португалији.

Grândola, vila morena дала је народу глас којим је урушен "салазаровски" мук дуг скоро пет деценија.

"Двадесет пети април за нас представља слободу"

Гонзало и Витор припадају генерацији миленијалаца. Гонзало је по завршетку студија у родном Лисабону започео приватни посао. Виторов родни град је Порто, док тренутно ради у Кракову у Пољској.

Без недоумица, сагласни су у једном – 25. април је симбол слободе.

"Када бих морао да одаберем једну реч којом бих описао Револуцију каранфила, онда би то била слобода", каже Гонзало.

Иако нису били рођени за време Револуције, Гонзало и Витор свесни су да, не тако давно, њихови родитељи нису имали аутономију над сопственим животом.

"Права и слободе које данас уживамо, млађе генерације доживљавају као нешто што се подразумева. Међутим, питање је када би се све то променило набоље да се 25. април није десио. Зато сваки Португалац мора бити свестан колико је овај датум важан за нас као народ", закључује Гонзало, док Витор са одобравањем клима главом.

Сећање на ратове за власт у колонијама свим Португалцима ствара "горак укус".

"Мој деда борио се у рату две године. Причао ми је – једном када те пошаљу у рат, не знаш када ћеш се вратити", говори Витор. 

Гонзалова мајка пре емиграције у Лисабон живела је у Анголи, некадашњој португалској колонији. Сукоби у Анголи започети шездесетих година приморали су је да као осамнаестогодишњакиња започне нов живот у Португалији.

Иако се никада није двоумила поводом статуса колонија, глас јој је задрхтао док се присећала живота у Анголи који је била приморана да напусти након процеса деколонијализације. 

"За мене 25. април значи опроштај од једног живота који више никада нећу имати. Револуција је била благослов, али у исто време и крај мог детињства", присећа се она.

Повлачењем португалске војске из Африке, отпочела је унутрашња борба за власт над слободним афричким територијама.

Исход је била једна од највећих мирних миграција у историји – до краја седамдесетих око милион Португалаца емигрирало је у Португалију, Јужну Африку, Северну Америку и остатак западне Европе и Бразила.

Салазар – прагматични диктатор

Антонио де Оливеира Салазар "најзаслужнији" је за друштво на рубу беде, чији војници су слати "у рат који нису ни разумели ни подржавали". (Мартин Мередит „Судбина Африке“)

Салазар је постао премијер Португалије 1932, да би годину дана касније успоставио Нову државу, у којој је заведена профашистичка диктатура.

Главни стубови тог режима на ивици тоталитаризма били су оружане снаге и одана бирократија, која је гушила сваки отпор режиму. 

Тајну полицију ПИДЕ, по узору на Гестапо и Мусолинијеву ОВРА, Салазар је основао ради надзора свих друштвено-политичких области. Готово педесет година ПИДЕ је била успешна у томе. 

Иако званично неопредељен, током Шпанског грађанског рата слао је помоћ Франковим националистима. За време Другог светског рата, такође је био званично неутралан, али је помагао савезнике из бојазни да Велика Британија не окупира португалске колоније у Африци.

Мозамбик, Гвинеја Бисао, Сао Томе и Принсипе, Зеленортска Острва и Ангола у Африци, у Азији Гоа и Макао, биле су португалске територије.

Португалија је дуго "опстајала" као најстарија колонијална сила Европе – Салазар је веровао да истинска моћ Португалије лежи у овим територијама.

Највећи део финансијских и војних инвестиција улаган је у ратове, те подршка Совјетског Савеза и Кубе афричким територијама није била помоћ борби за независност.

Упитан када ће доћи до деколонизације, Салазар је рекао да је то тежак процес за који је потребно око пет векова.

Салазаров пад са столице и пад са власти

Након једног пада са столице, Салазар је доживео мождани удар због којег се 1968. повукао с власти.

Министар за колоније Марсело Каетано наследио је Салазара. Каетано је у одређеној мери омекшао Салазаров режим, али више услед притисака глобализације и међународне заједнице него својевољно.

Страна улагања и јак централизам само су додатно подстакли ширење сиротињских предграђа и сиромаштва, док су права и слободе остали минимални – цензура је и даље институционализована, а жене немају право гласа све до 1974.

Тринаест година крварења за власт над колонијама уморило је народ. С Каетаном на власти, економски и војни издаци за афричке ратове су константно расли, али и људски губици.

Око 13.000 војника погинуло је у ратовима за колоније, што после Наполеонове инвазије Португалије, чини највећа страдања португалске војске.

Војним официрима било је јасно да Каетано нема стратегију за решавање питања колонија, а чињеница да све више неквалификованих људи оданих режиму постају официри, додатно је разбуктавала незадовољство.

Војска, као једина независна институција, имала је главну улогу у дружавном удару. Успела је да задржи тајност јер је веровала у подршку народа, знајући да је свима беде и ратова преко главе.

И било је тако – каранфили, музика и жеља за слободом ујединили су Португалију.

Каетано, који је добио политички азил у Бразилу, предао се генералу Спинози, јер му је било "испод части" да се преда нижем официру.

"Двадесет пети април заувек" био је слоган под којим су се Португалци ослбодили аутократије. Четрдесет пет година касније, 25. априла, народ најзападније eвропске државе слави демократију под истом максимом. 

Каранфил добијен на излазу из Градске куће по повратку у стан ставила сам у вазу. Ту су стајала још три. Можда звучи патетично, али каранфил у Португалији за мене је представљао више од цвета.

У овој земљи каранфили не вену – сваке године, на исти дан, миришу на слободу.