Јутјубер инфлуенсер – најпожељније занимање за моје дете

У опседнутости линеарним телевизијама у Србији, где класични, национални емитери збирно доминирају над кабловским са 60 одсто удела у гледаности, о другим медијским платформама се много прича, али оне највише привлаче најмлађу публику.

Пре свега због блискости младих с новим технологијама, али и зато што се право гласа стиче тек у осамнаестој, рупа у тржишту почела је да се попуњава још пре неколико година, потпуно спонтано.

Сада смо у ситуацији да је "јутјубер" сасвим легитимно занимање јер не само што носећим актерима може обезбедити немалу зараду, већ се полако стварају и пратеће индустрије и услуге.

Како су тржиште и понуда већ диверсификовани и препознатљиви, овај текст ће се бавити јутјуберима и каналима са забавним контентом и биће прескочени они оријентисани на рецензије игара, приказе аутомобила, политичке емисије, итд., који захтевају посебну анализу.

Родитељско препознавање образаца

Одговор на опште ишћуђавање "откуд сад ово" заправо је веома једноставан за сваког ко је некад био млад, а тога се и даље сећа. Поред споменуте доступности технике и вештине у њеном коришћењу, постоји још низ фактора који родитељима у први мах могу промаћи.

Пре свега, изгубио се некадашњи ритуал седења испред породичног телевизора; програми се гледају соло, на малим екранима који пружају осећај изузетности, одвојености од родитеља и околине и са уроњеношћу у "свој" свет, као и способношћу доношења личних одлука (тачније, избора програма), али и привидом интеракције са ствараоцима садржаја.

Задовољава се не само потреба за осам(оста)љивањем, већ се у контакту са вршњацима отварају теме непознате и неразумљиве старијима, са њима страним универзумима, сленгом, играма и интересовањима.

Иако су поједини аналитичари брзо препознали генерацијску блискост и код младе публике прихватање јутјубера "као својих", занемарује се и финансијски фактор пролажења нових идола "испод родитељског радара".

За разлику од пређашњих идола, ови ни по чему (осим цене апарата и интернета који користи цела породица) не морају да оптерећују кућни буџет.

Некада је било потребно купити карту за концерт или филм омиљеног певача/певачице, глумца/глумице, сада је то нестало, мада се и губи посебност контакта с њима јер су увек ту на притисак тастера.

Ни постери више не морају да висе по дечјим собама јер су увек ту – на притисак тастера. Преостају једино гостовања која организаторе и родитеље по посећености и интензитету редовно изненађују као јануарски снег српске путаре.

Још један финансијски моменат јесте свест да се, иако је сам садржај привидно бесплатан, његовим стварањем може зарадити, понешто чак и у скромним кућним условима, без прескупе опреме, велике екипе, тима сарадника и компликоване логистике.

О овом споју "уради сам" приступа и јефтиног а гледаног садржаја биће речи у даљем тексту.

Карактеристике и садржај

Пошто српска забавна Јутјуб сцена није пала с неба, њени су узори врло јасни на страним каналима који су директно копирани, са повременим убацивањима локалних мотива.

По мишљењу аутора овог текста (у даљем тексту: ја), тог "локалног", осим сленга и понеког популарног места, морало би бити много више за оригиналнији садржај у односу на тренутни, који је ионако врло сумњивог квалитета.

Знајући да се углавном обраћају публици с врло кратком пажњом и високим прагом толеранције на надражаје, јутјубер мора бити максимално ангажован у изношењу текста, говорити јасно али и гласно; све је пренаглашено са театралним акцентовањима појединих делова текста, што би требало да произведе комични ефекат.

Микромимика и изражајнија глума су врло ретке појаве и тренутно је тешко проценити због чега нема већих ангажовања на филмовима и серијама (мада постоји пример познате јутјуберке са мањом улогом у врло успешном филму "Такси блуз").

Можда зато што звезде српског Јутјуба још увек нису довољно шире афирмисане и продуценти сумњају у њихову привлачност, што би било необично јер је биоскопска публика углавом млађа.

Можда зато што је њихове формиране ликове, оно по чему их публика препознаје, није једноставно пренети на другачији медиј, док су сами ликови лимитирани.

Излизани "новитети" 

Да би били занимљиви својој публици, јутјубери брзо падају у маниризам зато што им је гледаност императив, па се држе онога што "иде најбоље".

Много се прича о "нечему новом", али то је тешко осмислити, не зато што нових идеја нема или их је немогуће наћи, купити или ископирати, већ зато што је ходање сигурним стазама и јурњава за гледаношћу врзино коло које заправо не води никуда.

Публика на канал долази са извесним очекивањима, стеченим на основу онога што је гледала и волела дотад и неспремна је да прихвати другачије.

Свако ко се обраћа широкој публици схвата овај проблем, од мог уредничког посла где је опсег филмова који ће поуздано донети гледаност заправо мали, па до музичара који створе "свој звук" и мало ће верне публике прихватити веће искораке из већ познатог и очекиваног.

Потребно је ту препознати и још један тренд – иако најпопуларнији јутјубери повремено избацују клипове у форми осмишљених, скриптованих и режираних скечева, они који су читав свој рад базирали на томе – видно су мање праћени и популарни.

Доминира јефтинији и продукционо једноставнији садржај, често анегдоте из живота, младалачка размишљања, понеко упутство за шминкање или "решавање риба", са јасном темом и без преокрета, на једној или мало локација и искључиво спонтаном досетком као врхунцем снимљеног, а не резултатом осмишљене приче.

Јутјуб теленовеле и драме

Ако се томе дода споменути агресивни наступ са потребом да се скоро свака станка (осим театралних) у монтажи исече, не би ли се још више добило на брзини и интензитету, долази до хипертрофије и репетитивности, осећаја "већ виђеног".

Због хиперпродукције и услед културе помног праћења, гледаоцима се садржаји презентирају у форми континуираног серијала.

У мејнстрим медијима постоји еквивалент овог приступа и то су теленовеле и ријалити, али о томе касније.

Проблем брзог засићења јутјубери су решили међусобним умрежавањем, тако да поред "екипа", споредних ликова који се појављују у клиповима главног аутора, ради се и на интеракцији са осталим колегама и колегиницама.

Материјали се деле, коментаришу, копирају, а упадљив је и концепт "реакција", обично на амбизиозније реализоване клипове или песме, где аутор "уживо" коментарише погледано (по правилу приказано на мањем екрену).

Нажалост, ове "реакције" потпуни су креативни ћорсокак и нема ни речи о било каквом смисленом анализирању виђеног, а камоли нечему што би се макар издалека могло назвати критиком.

Парадоксално, комплетној српској медијској сцени болно недостаје аргументована критика, не само као корективни фактор ауторима, него и као утицај и смерница гледаоцима.

"Реакције" су сиромашног речника и телесне, очигледно са циљем не да се изнесе лични став већ да се задржи пажња своје публике на продукционо једноставном садржају, а да се при томе не увреди колега или колегиница. Или, ако до критике заиста и дође, она више спада у још један упечатљив сегмент Јутјуб стваралашта, а то су "драме".

У огромном проценту намештене и унапред смишљене, "драме" су подсеријали у оквиру уобичајеног темпа избацивања нових клипова, једноставног наратива некакве свађе, несугласице или сукоба.

Иза бомбастичних таблоидних назива клипова заправо нема озбиљнијих дешавања и спрам те стандардне галаме и брбљања, дечје гуркање у школском дворишту по интензитету агресије делује као сукоб навијачких група.

Навијачки реагује публика на овакве садржаје и коментарисање је врло значајан сегмент Јутјуб поп-културе.

Пренкови, изазови и реакција публике 

Док се на анегдоте из живота реагује искрено, шаљиво, понекад и злобно, приметно је да у "реакцијама" коментари публике показују више виспрености него сам аутор садржаја, док у "драмама" вероватно нико не верује у истинитост догађања, али свакако прихвата игру и заузима страну, износи своја виђења, жеље и предвиђања.

Есктремнија форма оваквог понашања могло би бити кечерско рвање, где је јасно да су ствари договорене чак и када падне права крв, али публика је свесни саучесник у игри.

Како видео-библиотеке најпопуларнијих канала неодољиво личе једне на друге, вредело би споменути и "пренкове", "изазове" и анкете, с тим да се појединци више оријентишу на овакву врсту садржаја, улажу већи труд, и ту се могу наћи извесни бисери духовитости.

"Пренкови" су осмишљене шале на трагу од "Скривене камере" па до Jackass-a, с тим да се углавном на смешан начин малтретирају особе из најближег окружења и овде су осцилације од аутора до аутора, очекивано, најизраженије.

Док су неки просто неспособни да причу изгурају уверљиво па извештаченост догађања постаје неподношљива, има и оних способних да нам донесу осмех на лице.

"Изазови", луде идеје које би требало спровести у дело, такође веома осцилују по квалитету и занимљивости, нарочито оригиналности, али у овом случају више је до промишљености теме, пошто могу ићи и преко граница опасног и вулгарног.

За разлику од страних аутора, где има екстрема који би морали имати старосну класификацију, српски јутјубери бирају далеко блаже и разводњеније теме.

Језиве анкете и доминација репера

Анкете, у данашње доба превазиђена форма досађивања пролазницима по улици, најјезивији су облик стварања садржаја, са глупим питањима која изазивају глупе и досадне одговоре, али са злобним коментарима гледалаца, што све заједно оставља лош утисак најгорег медијског производа.

Оно што по гледаности нарочито одскаче међу одређеним ауторима, а многи се труде да се окушају у томе, јесте стварање музике.

Осим што тиме добијају вишеструки број прегледа у односу на уобијачени (па донесу и више новца од реклама), оригинална музика погодна је за "реакције" других, сходно томе се гледаност увећава, а припрема се и материјал за разноврсније јавне наступе.

Приметно је да се хипхоп ту наметнуо као једини музички правац. Ово није необично најпре због опште популарности, једноставности стварања музике за коју није потребан увежбани бенд, али и саме форме Јутјуб канала – усмерености на једну или ређе две особе.

Баш као што је репер репрезент, тако је и јутјубер; другим речима, оно што говоре не мора да има везе са њиховим стварним животом, ставом, било чиме.

Репер не мора нужно стварно да буде гангстер пред киме женама гаћице саме спадају, баш као што јутјубер (спомињано је горе) не мора заиста да буде у свађи са колегом с којим је у "драми".

Како концепт репрезента јутјуберима није стран, тако и хипхоп песме (а за њих се скоро увек ангажују и професионални спољни сарадници) имају некаквог смисла, али вреди напоменути да због истог разлога слабо функционишу ван јутјуб канала и тешко комуницирају са публиком која канал не прати.

Прозивка као мамац за лајкове... и спонзоре

Хипхоп, па и овај модерни "аутотјунерски" са десетнама милиона прегледа и пуним халама, у великој мери функционише по "уради сам" принцпу, што је јутјуберима такође веома блиско, иако руку на срце не баштине класичну "уради сам" естетику.

Хипхоп поседује и културу дисовања, прозивања других по песмама, што такође у Јутјуб индустрији чини својеврстан перпетуум мобиле, јер ће песма осим "реакција" на другим каналима (можда) генерисати и даља дисовања.

Исто тако, хипхоп музичари као додатни извор прихода имају спонзоре, брендове који постају део њиховог креираног лика и утичу не само на ангажовања него и на само стваралаштво, текстове.

Јутјубери, користећи све већу потребу домаћих компанија за интернет рекламирањем, а са адутом спремне и јасно дефинисане циљне групе, такође коригују своје стваралаштво с оним што тражи спонзор.

Можда се неће одрећи својих карактеристика, неће "испасти из лика", али нека публика не живи у заблуди да су извесни брендови споменути тек тако или се у кадру појавили случајно.

Хајде, реци где је лова

С обзиром на то да поткултура забавних Јутјуб канала прожима неколико индустрија – медијску, филмску, музичку и комичарску, јасно је и да генерише неки новац, тим више што су ту обожаваоци и могућност продаје брендиране робе.

Тако се "спонтано" на каналима појављују клипови са темом "колико зарађујем". Иако информативни за оне који имају аспирације ка овој врсти изражавања и стваралаштва, не само због начина на који се приход може остварити, него и сума које се могу очекивати, немогуће је отрести се – ма шта аутори причали – суштински врло материјалистичког приступа на Јутјуб сцени.

Врло се често појављују клипови чија су тема одлажење у куповину, хваљење шта је купљено и за колико, "изазови" куповине непотребних ствари наслепо, давање скупих поклона, итд.

Ово такође може бочно бити везано за хипхоп флексинг културу, за спонзоре, али и типично локално разметање о коме се много ломе копља међу критичарима поп-сцене и таблоидног новинарства.

Како је реч о младим ауторима који се обраћају врло младој публици, овај сегмент има посебну тежину у осиромашеној Србији и све причице о "правим вредностима" и "блиском комуникацијом са вршњацима" кад је реч о јутјуберима, на овом месту падају у воду. Испада да се све, обрни-окрени, врти око новца, макар свако радио оно што воли.

Сличност са ријалитијем

Колико је могуће Јутјуб садржаје повезати са мејнстрим медијима, националним и кабловским телевизијама?

У класичној форми свакако не, али неке везе и еквиваленти постоје. Уколико би се целокупна Јутјуб платформа посматрала као ријалити, онда се и аутори могу посматрати као његови учесници.

Док се свако појединачно труди да буде занимљив гледаоцима, међу њима избијају "драме", сукоби, долази до "дисовања", прозивки, оговарања, удруживања једних против других, позитивних реакција и "шлеповања" на туђ рад и личност.

По чему се то разликује од српских ријалитија, где се такође повремено организују анкете, испуњавају задаци и изазови?

Било је јутјубера, чак из ране фазе, који су са више или мање успеха правили каријере у ријалитијима.

И ријалитији, око својих сталних учесника, генеришу споредне индустрије као подршку оној главној. Српски ријалитији оријентисани су искључиво на гледаност и свака могућност коју тај формат даје за креативније стварање сужава се и поједностављује не би ли се задовољио укус најшире публике.

Ријалити у својој основи носи наративе из теленовела; ликови које гледаоци препознају као добре или зле, уједно су и главни. Сви непрепознати су аутоматски споредни, поред оних који су сценариом предвиђени да буду споредни.

У првом плану су љубави – љубавни проблеми, љубавни троуглови, завист, жеља за успехом...

Теленовеле су осмишљене да трају дуго, па самим тим немају потребу за потпуно заокруженом причом у класичном смислу – почетак, разрада, крај, већ се подзаплети отварају и затварају да би се публика задржала што дуже.

Српски ријалитији, после година постојања теленовела као врло доминантног играног програма, попунили су велики део медијског простора захваљујући одличном односу цена/генерисана гледаност, подилазећи укусу публике и воајерском менталитету.

По чему се Јутјуб сцена суштински разликује, осим што је публика другачија циљна група?

На крају побеђује "демократија" 

Публика у оба случаја није неми конзумент. Баш као што за ријалити играче (наводно) може да се гласа и утиче се на исход, на Јутјуб сцени се у комуникацији с публиком иде корак даље, ослушују се предлози и жеље, те публика свакако утиче на исход и добија оно што жели да погледа.

Иако је после инцидента у Новом Саду Јутјуб сцена изашла из ехо-коморе посвећеника и младих обожавалаца, реакције које су варирале од чуђења до моралне панике нису као резултат имале озбиљнију анализу овог растућег феномена чијег су део наша деца.

На страну мишљење нас којима се ближи педесета и коментар Горана Скробоње који тражи паралелу из "свог времена" рекавши: "Каква битлманија, такви и Битлси."

Пазићу да не загазим у патетику написавши да би клинце као главну циљну групу требало боље саслушати чак и кад они не желе да буду саслушани (јер имају "нешто своје"), али оно што – на основу горе наведеног – јесте питање око кога би се требало замислити јесте да нова технологија и обиље лако доступних информација нису донели културу критичког размишљања, већ напротив, још један извор пасивног и често неселективног конзумирања медијског садржаја.

То што интеракција постоји више него икада пре опет не гарантује квалитет; бићу злобно искрен и написаћу да интеракција у суштини не гарантује ништа осим можда стања непроменљивости и понављања.

Ваљало би запазити да се генерације у Србији, земљи која стари, по занимањима и естетици суштински не разликују онолико колико бисмо помислили, можда чак и желели. Једино што је различито јесте то да је некада било важно ко је чије дете, а данас се на масовним скуповима истиче ко је чији родитељ.