Косово: Дуга ноћ културних споменика

"Прошле недеље смо добили писмо од власти на Косову у коме траже чланство у Унеску. У складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН, свака комуникација власти на Косову мора бити послата кроз Унмик, с којим смо ми затим ступили у контакт тражећи упутства за даљи поступак", гласи пуна изјава првог портпарола Унеска, америчког дипломате Џорџа Папађаниса.

"Поштовање, заштита и очување српског православног културног наслеђа јесу фундаменталне обавезе и представљају тест за одговорност косовских владајућих институција." Посматрана ретроспективно, ова Зарифова изјава добија улогу "упутства" споменутог од портпарола Агенције за образовање, науку и културу УН.

Приштина полаже испит из примереног владања на локалитетима српске средњовековне културне и религиозне баштине? Унмик као локални представник западних интереса тврди да је Приштина спремна, и то, ако је судити по говору косовског представника на састанку у Њујорку, већ хиљаду година. Београд мисли да није и при томе се позива на неупоредиво скромнији, али добро документовани временски распон од рушилачких немира из марта 2004. до данас.

Чекајући јесењу седницу свог извршног одбора (58 чланова), Унеско се у политичком смислу прогласио неутралним као Швајцарска. Ако се, међутим, погледају службени документи којим ова агенција од 2003. прати стање српских културних споменика на Косову, она није неутрална. Њен Комитет светске баштине је у априлу ове године продужио статус "угроженог наслеђа" за сва четири објекта у власништву Српске православне цркве, под образложењем да су они и даље у опасности од локалних "народних немира".

Црква, музеј, дом културе?

Хоће ли се главна тела Унеска – Извршни одбор, Генерална конференција, директор (Ирина Бокова) на јесен одлучити да та четири објекта, неоспорног културног, религиозног и власничког статуса, "испоруче" на заштиту онима који их угрожавају?

Чак и са стране Приштине та ствар није тако једноставна. У једној изјави за јавност, Вјолка Алију из Канцеларије за културно наслеђе при Министарству културе у Приштини говори о томе да "косовска влада стоји пред великим изазовом – да с једне стране консолидује културно наслеђе, а с друге у јавности промовише вредност културног наслеђа".

Оно што Алију у суштини каже је следеће: Приштина се најпре бори да под формулом "благо за све" преузме државну ингеренцију над српским религиозним објектима на Косову, док истовремено наставља са едукацијом становништва да не удара маљевима по "благу за све". Објективно, задатак није једноставан.

Изјава Вјолке Алију је дата поводом сасвим конкретне прилике, обнове црквице Светог Николе у Богошевцима (заселак Средске) поред Призрена, која се у пропратном видеу представља као власништво "Призренске православне цркве", а ђаци доведени у студијску посету спремно говоре како "једва чекају да се рестаурација доврши како би црква служила као музеј наше културе".

Оно што се потпуно једнозначно види из континуираних извештаја Унеска – да српски религиозни и културни објекти на Косову живе опасно, постаје отворено интерпретацијама када се пребаци на политички терен, и то не нужно онај у рукама службене косовске пропаганде.

Када на пример извештава о актуелној ситуацији са могућим пријемом Приштине у Унеско, аустријски ОРФ се пре недељу дана одлучио на врло необичну језичку конструкцију: "У марту 2004, док је статус Косова био још нерешен и на видику није било никаквог решења за будућност Косова, дошло је до тродневних немира косовских Албанаца против Срба и других мањина. Бројне куће и културно значајне институције Српске православне цркве су биле уништене или оштећене."

Реченица јасно сугерише да је до таласа вандализма дошло зато што се косовским Албанцима у том тренутку није нудила никаква визија самосталне будућности – да јесте, сва је прилика да би се уздржали и ценили вредност културног наслеђа "за све".

Било би немогуће да се овде појави формулација у стилу "Забринута за судбину хрватске мањине у западном Мостару, у тренутку недостатка визије за будућност, хрватска војска је срушила Стари мост". Напротив, кад се својевремено о томе овде писало, стајало је "Слободан Праљак, човек који је срушио средњовековни споменик под заштитом Унеска, нек му опрости ко може!"

Зашто аустријска телевизија не може да проговори о рушењима и пожарима из марта 2004, вандализму по хришћанским црквама, а да истовремено њиховим починиоцима не изда абсолуцију због "одсуства будућности"? Није проблем само у медију – и аустријско Министарство спољних послова је прошле недеље послало писмо Унмику, у којем подржава чланство Косова у Унеску и Интерполу. Та информација се може прочитати на службеној страници Унмика, али не и оној самог аустријског министарства.

Врхунско дело људског креативног генија

У односу на проблем безбедности српских цркава на Косову, директор Унеска Ирина Бокова је већ била у релативно сличној стиуацији. У јануару прошле године у Паризу је све било спремно за отварање изложбе "Људи, књига и земља – три и по хиљаде година везе између јеврејског народа и израелске земље". Изложба је у последњем тренутку отказана због протеста арапских чланица, које и даље виде данашњи Израел у терминима "дошљака" после 1947, "страног елемента" коме недостаје историјска веза са том територијом.

На крају, изложба је ипак приказана, али тек пола године касније и углавном због ургирања Сједињених Америчких Држава, које су биле ужаснуте спремношћу Бокове да поклекне пред протестима арапских земаља и без ауторизације Савета безбедности изврши ревизију Старог завета.

У конкретном случају Србије и њеног културног наслеђа на Косову, паралела се тиче "историјског присуства", односно религиозних, културних и државно-правних веза са територијом Косова као географском одредницом. Да ли ће САД прихватити да та веза, иако далеко од тога да буде праволинијска, постоји, или ће је, као пре два дана у Њујорку, назвати националистичким застрањивањем?

На Унесковој листи светске баштине Србија је заступљена са четири велика комплекса: већ споменута група религиозних објеката на Косову, а у самој Србији Стари Рас//Сопоћани, Студеница и Гамзиград. Осим античког Гамзиграда, сви у власништву Српске православне цркве, све објекти у функцији, не ископине, већ живе и читаве грађевине – осим у оним случајевима кад косовски Албанци изгубе веру у будућност.

Од десет категорија које Унеско користи да би рангирао улазак на листу светске културне баштине, Студеница и Сопоћани су апсолутне "јединице". Они спадају у споменике највише, прве, истовремено најкраће и најједноставније дефинисане категорије: "савршенство људског креативног генија".

Дечани, Грачаница, Богородица Љевишка и Пећка патријаршија су као "важна размена хуманистичких вредности у времену или простору" класификовани једну категорију ниже, они носе "двојку". Гамзиград је "јединствено сведочанство културне традиције", и као такав "тројка".

Само као поређење: Камени мост у Вишеграду такође има "двојку"; онај у Мостару, сада новији и лепши од старог срушеног, само је "шестица", што значи да је "повезан са идејама, веровањима или уметничким делима од универзалног значења". Статуе Буде из Бамјана, које су талибани избомбардовали 2001. биле су "јединица", исто као и античка Палмира у рукама Исламске државе.

Цитирање Унескових категорија је ту да би подигло завесу и отворило поглед на историјску бину којом се шетају људске културе и цивилизације, остављајући иза себе камене артефакте као сведочанства старог сјаја и моћи, туге и пропасти. Можемо их посматрати у стилу Емила Диркема као концентрисану "колективну свест", или, како би рекао француски филозоф Пјер Нора, као "места сећања"; можемо их посматрати преко хаубице, из бомбардера, или са чекићем и шибицама у руци.

Чињеница да један архитектонски објекат, читав комплекс или јединствени спој грађевине и пејзажа улази на листу заштићене баштине, заиста значи да он симболички постаје "културно добро за све", савршенство људског креативног генија. Али, у случају косовских власти, флоскула о "заједничком историјском наслеђу" претвара се у насилну прерасподелу политички дефинисаних добара, конструкцију импресивније прошлости у име достојанственије будућности.

Могуће правне паралеле су доста натегнуте. Добар део турских заштићених културних добара су или антички или ранохришћански споменици, као на пример цркве у стенама Кападокије, Ефес, Троја, Аја Софија, Аја Ирина, Пергам, Ксантос. Исламска Турска их до те мере сматра својима, да се са њима на пропагандним плакатима обраћа интернационалном туристичком тржиту. Је ли то аморално? То је реално, али то је реалност која је створена и легитимисана пре више стотина година, а не 1999. или 2004.

Приштина би сада хтела да створи управо такву реалност на Косову. С обзиром на амерички лоби, биће право мало чудо ако јој се Унесков Извршни одбор у октобру ефикасно супротстави.