"Јутарњи лист" на Савиндан у Метохији

На Косову мира нема. Рат споменицима, како су га назвали медији, почео је премјештањем споменика погинулим борцима Ослободилачке војске Косова. Влада Србије наредила је да се уклони споменик испред зграде прешевске опћине, јер је постављен без дозволе. Та акција у јужној Србији изазвала је реакцију на Косову, гдје је порушено и оштећено више од 150 споменика на православним гробљима. Косовска је влада са задршком осудила догађаје, али они су ипак унијели нелагоду међу Србе на Косову. На осуду само одмахују руком.

"Ако буду хапсили праве кривце, није искључено да ће морати хапсити и саме себе. Албанско друштво строго је патријархално, хијерархијско, и немогуће је да је то нетко учинио на своју руку. То је сто педесет споменика. Не може то један човјек учинити", рекао нам је Србин с Косова и додао: "Косовска телевизија говори да су то направили сами Срби не би ли изазвали тензије. Ево, славимо Савиндан. Па, тко би се усудио у предвечерје такве славе уништавати властита гробља".

Симбол нечега другога

Савиндан је празник који се обиљежава у школама у спомен на просвјетитељски рад Светог Саве. Он је успоставио Српску православну цркву и осигурао јој аутокефалност. Градио је манастире и цркве у Србији, али и светој земљи Палестини. Устоличио је првог српског краља. Написао Законоправило, које се може сматрати првим српским уставом. Био је писац, дипломат оног доба, монах Сава и на крају светац Сава. За вријеме једног од устанака Срба против Турака, Синан-паша из освете спаљује његове мошти. Требала је то бити порука моћи, али произвела је други учинак. Свети Сава, нетко тко је по начину живота и дјелима био изразито конструктиван повијесни лик, постао је симбол нечег другог.

С његовим именом на уснама најжешћи деструктивци ових простора марширали су кроз повијест те тако постали заслужни што је тзв. светосавско православље некима постало синоним за великосрпску идеологију. Све скупа са свецем из 13. стољећа, наравно, и нема неке везе.

Чаробни напитак

Прослава Савиндана у селу Гораждевац на западу Косова, подно Проклетија, близу Пећи, почела је литургијом. Службу у локалној цркви водио је владика Јован Ћулибрк, а помагао му је локални свећеник, отац Југослав. Како кажу сумјештани, име које изумире и село које никад изумријети неће.

"Ма, ми смо вам ко Астерикс и Обеликс. Остали смо задње српско мјесто на Метохији, али се не дамо. Све су нас окружили, али ми тврдоглаво одбијамо нестати. Никад нисмо напустили село", објашњава нам отац Југослав.

"Значи ли то да ви спремате чаробни напитак?", питамо га. Прво смијех, а онда: "Немамо друида и чаробног напитка, али имамо дрвену црквицу стару 800 година, још је Свети Сава спомиње у књигама. Више се не користи за мисе, али њено постојање даје мјештанима снагу равну чудесном напитку".

Пуцкетало је из пећи око које смо се натискали у трошној кућици у близини цркве, коју је Чедо ложио багремовим дрвом.

"Како се живи? Овдје се увијек живјело тешко, није ово лаган крај. Али ипак, наш је. Радио сам у Београду као електричар, по цијелој Србији као монтер централног гријања и ево ме сад овдје са 11 хиљада динара социјале. С тим новцима се не може живјети, а још и Албанци...", говори Чедо.

Након завршеног обреда скупина је кренула према школи, гдје је одржана централна прослава. Програм у спортској дворани привукао је много више становника од службе у цркви. Након представе у ходнику је постављена богата трпеза. Послужење достојно празника, а Гораждевчани су благовали у миру. Ни по чему се није могло осјетити да су тензије повишене. Повремено би селом прошло полицијско возило, а у близини споменика и гробља могао се видјети покоји полицајац.

"Чудно је то", жали се Милош.

"Некад су овдје радиле творница бицикала, батерија, било је посла за све. Данас, ако можеш нешто зарадит' на пољопривреди, сретан си човјек. Код нас нису рушили по гробљима, али пуцало се на споменик у центру села. Пуно је људи отишло за послом, прије петнаестак година било нас је трипут више. Сад у мјесту живи око хиљаду људи, али вјерујем да би се многи вратили само да имају од чега живјети", додаје.

Срби и Албанци на Косову дијеле исту судбину, барем кад је животни стандард у питању. Стопа незапослености је 75 посто. Већина их мјесец преживљава с мање од 100 еура. Напуштамо Гораждевац и крећемо према Дечанима. Сва љепота културног добра нулте категорије израња међу стрмим обронцима планина. Импресиван комплекс манастира Високи Дечани под заштитом је УНЕСКО-а. Одједном на прилазној цести уочавамо тенковске препреке, стражарску кућицу и талијанске специјалце, припаднике КФОР-а. Неколико стотина метара даље, на улазу у сам самостан, још један контролни пункт. Дочекује нас отац Сава и уводи у цркву.

Ако манастир извана изгледа импресивно, унутрашњост оставља без даха. Нису то избледјели цртежи, већ потпуна покривеност цркве фрескама, фасцинантно очуваних интензивно плавих боја. Отац Сава објашњава да можемо сјести и попричати, али у циљу смиривања страсти није овлаштен давати изјаве о дневнополитичким догађајима. Код прогона 1999, у сигурност манастирских зидина склонило се двјестотињак Албанаца. Отац Сава и монаси пружили су им уточиште од српске паравојске. Слично су направили и с угроженим Србима неколико година касније. И уз све то, уочи православних благдана становници оближњих мјеста блокирају долазак ходочасника у манастир. Прије шест година самостански је зид погођен из зоље. Починитељ је приведен, а на суду се бранио како је гађао вјеверицу и није имао злих намјера.

Милошевићеви покличи

Југозападни дио бивше покрајине назива се Метохија. Коријен ове ријечи на грчком означава црквену земљу. Сматра се да је цијела удолина била велики црквени посјед. Неки подаци говоре да је у национализацији само од манастира Високи Дечани комунистичка власт одузела више од 700 хектара земље. Остављено им је тридесетак хектара. Сада је под новом управом и то доведено у питање.

Локалне власти одбијају верификацију у земљишним књигама. Није ту помогла ни Србија која је имала довољно времена, од распада Југославије до одцјепљења Косова, провести денационализацију у колијевци српске државе у коју се куну српски политичари посљедњих десетљећа, укључујући и легендарно Милошевићево "Нико не сме да вас бије...", до пророчанског "Не чујем вас, али ћу да вам одговорим..." Управо те двије реченице знаковите су за догађаје прошлог десетљећа. У граду Пећи од 20.000 Срба остало је тек њих десетак. Не тисућа, већ појединаца. Све више Србе на Косову "бију", а све чешће политачари из Београда не чују њихове вапаје. Није тајна да се овдашњи Срби осјећају преварени од Београда.

Тадићева бивша жена

Пећка патријархија још је једно од заштићених мјеста на Косову како од УНЕСКО-а, тако и од КФОР-а. Само, овдје стражу држе словенски специјалци. У смирај дана стигли смо у самостан, а владика Ћулибрк повео нас је на вечеру. Скромна трпеза, ни налик оној из школе, лимено посуђе, редовница која чита предање о Светом Сави...

Припаднице сестринства сједиле су с нама за столом. Старице, с изузетком двије или три млађе редовнице, благовале су у тишини, повремено нас нуткајући храном. Знали смо да за столом сједи и бивша супруга Бориса Тадића. Хтјели смо је свашта питати, али је њезина жеља да се третира као било која друга монахиња морала бити услишана. Умирујући ред самостана означавао је да је још један метохијски дан завршен.

Прије четврт стољећа радио сам репортажу за омладински лист Вал коју је ондашње државно тужитељство забранило. Моје су симпатије биле на страни слабијег и угроженог – албанског народа. У повијесно тако кратком раздобљу ситуација је постала дијаметрално супротна, балканско клатно се зањихало и поставило у супротни положај.