Сава: Рибе има, аласа све мање

За аласа је најважније да зна да плива и да вози чамац, за умеће - исуство и алат, за улов - рад и по киши и по снегу, а пресудно је кажу савски аласи љубав према природи, поштовање и склад са реком и законима.

"Од синоћ до јутрос пет, шест кила рибе, аласка срећа ал идемо даље, други пут ће бити боље", каже Душан Павловић, алас из Шапца.

И тако деценијама уз силк, удице и мрежу. Душан се школовао за рад на железници, али у возове гледа само са воде и не жали. Сава му каже даје слободу и спокој, а рад изазов и задовољство.

"Тежак, али леп, навикнеш на њега, не можеш без њега, једном кад осетиш пловак цео живот мораш да будеш на води, покушао сам да спојим задовољство и корист", наводи Душан.

Саша је трећа генерација аласа. Рођен је уз реку и мирис рибе, од пете године је на води. Рад у тиму је каже олакшање, аласка песма, са Душаном дели риболовачке деценије. Знају сваки метар корита, високе водостаје, ветар. Памте смрзавања, превртања, спашавања, улове великих сомова. Рибе има, има и купаца, има и рибочуварске службе, само је аласа све мање.

"Није велики приход новца, а има пуно да се ради и мораш сваки дан. Не може један, па седам дана нећу, мораш сваки дан да обиђеш чамац, да видиш мреже, плус четрдесет, минус четрдесет, ти мораш доћи макар једанпут дневно", каже Саша Вукомановић, алас из Кленка. На питање може ли се од овог живети, одговара: "Може, не може бајно, али може, моја петочлана породица живи од овог, жена, троје деце".

Највише воле да ухвате смуђа јер је најскупљи, а највећа риболовачка посластица је бела риба. Рецепте за котлић радо поделе, нажалост не и занат са рибарском мрежом, јер за наставак аласке традиције нема заинтересованих. Страствених риболоваца додају има, али не и довољно воље да се радни век проведе уз и са водом.