Како су се Ужичанке некад кинђуриле

Веште руке мајстора и њихов смисао за лепо, уз исконску жељу људи за украшавањем и мало путовање кроз време, говоре и о значају накита као слике друштва, сеобама, менама и преплитању утицаја. Накит из две музејске збирке, археолошке и етнографске, приказан је кроз векове – од неолита, антике све до 20. века, у различитим облицима.

„То су наруквице различитих облика, различитих техника украшавања, огрлице, прстење, амулети, нопелинзи и тако даље. Збирке су нам богате и оно што бих ја издвојила као посебно, што се тиче археолошког дела поставке, јесте скарабеј који је давне 1978. године нађен у Пилатовићима у Кнежевој хумци“, каже ауторка изложбе Радмила Јовић, археолог. 

Како је египатска света буба стигла у овај крај не зна се, али је сигурно да је динарски накит из времена сеоба, а грађански из доба великих промена у друштву у 19. веку. 

„Оно што јесте сигурно, то је да су крајем 19. века  и почетком двадесетих, тридесетих година 20. века Ужичанке носиле грађански накит. Јесу волеле да се ките и да се кинђуре и да показују своје богатство и богатство породице у коју су дошле“, објашњава ауторка изложбе Милодарка Ђајић, етнолог.

Стари накит непролазне лепоте може се још видети једино у музејским збиркама или у приватним колекцијама које брижљиво чувају наследници, а можда би могао да постане инспирација  уметницима и мајсторима за стварање нових комада накита у складу са жељама и укусима нашег доба.