Две године отац ју је носио у школу, а данас Милица помаже другој деци

У четвртом разреду Основне школе Милица Синђић је сазнала шта је леукемија и борба за живот. Уместо породичне куће у Глушцима, седам година дом су јој биле болничке собе.

"Све последице и комликације које су могле да се десе, мене су задесиле, од губитка слуха, уградње вештачког кука, потколенице, епи-напада. Било је стварно јако тешких тренутака, али моја породица је увек била ту за мене, бодрила ме, нису ми дали ни у једном тренутку да одустанем и ја сам просто имала ту вољу за животом, да изађем као победник, борила сам се и када су лекари рекли да нема шансе да ћу да преживим", прича Милица.

Две године Милицу је отац носио до учионице. Читала је са усана и тако пратила наставу. За 18. рођендан добила је кохлеарни имплант, после четири године тишине, поново је могла да чује.

"Она никада није рекла да је лоше, када су били најлошији моменти, када су је питали лекари, како си Мицо, она је говорила да је добро, увек сам морала због ње да будем јака, ма како ми је било, било је тешких момената али само захваљујући Богу и медицини, моја Милица је данас, ја сматрам потпуно здрава особа", каже Миличина мајка Јелица.

Поред леукемије Милица се борила и са предрасудама и неразумевањем вршњака. Због тога данас у оквиру Младица и удружења "Чика Боца" помаже другој деци.

"Ми пружамо подршку, својим искуством деци која се тренутно налазе у таквој ситуацији у којој смо ми били, уливам им веру и наду у излечење, да схвате да рак није баук, да постоји живот и после њега, испуњава ме то што могу тим својим искуством да уверим друге, у таквим ситуацијама, да не одустају од борбе", рекла је Милица.

Милици Синђић се сваког месеца у Општинској управи у Богатићу продужава уговор о раду.

Док чека стално запослење, породица јој је и даље највећа подршка јер, како каже, када је победила леукемију, може и све остале препреке у животу.