Старе воденице у вучјанском крају

Снагом Вучјанке и камена, с љубављу и знањем које се преноси са колена на колено и данас се у Дининској воденици мељу жито и кукуруз. Полако зрно по зрно. Некада се чекало и по неколико дана за џак брашна посебног укуса и мириса.

"Са дедом, са оцем ту сам био стално па сам научио. Не треба ми помоћ сам то радим", каже Љубиша Костадиновић, из Вучја.

Воденични точак не стаје ни педесетак метара даље. Ова поточара стара 150 година има 32 власника. Да се исклепа камен, да сваки део у воденици ради како треба са задовољством брину браћа Јосиф и Градимир.

"Треба да се уради још нешто ту. Зими је хладно и треба ово одељење да се уреди", каже Градимир Станковић, воденичар.

А воденичар Јосиф Станковић додаје: "Долазе, служим људе, мељем за другаре".

Нема домаћинства у поречком крају без кукуруза ни трпезе без качамака. Осамдесетогодишњи Борислав Михајловић највећи произвођач пројиног брашна на југу земље открива тајну вучјанског специјалитета.

"20 минута мора да се меша добро да би брашно изгубило свој мирис, да не мирише на брашно него да мирише на качамак и леп сир наравно", каже Борислав Михајловић, воденичар.

У прелепом кањону Вучјанке 15 воденица. Једна до друге. Отворене и пуне посетилаца на дан воденица.

"Нисам овде први пут. Фантастична је манифестација. Волим традицију", каже Мирослав Димитријевић, из Београда.

"Да се сачува оно традиционално, наше градитељство, етно стил, да се сачува етно храна, здрава храна и развој туризма", каже Братислав Станисављевић, директор Дома културе Вучје.

Воденицама на Вучјанки полако се враћа стари сјај и средствима које град улаже у њихову обнову и овом манифестацијом која је већ уписана у календар значајних туристичких догађаја у Лесковцу.