Беспућем до Штитара

До Штитара се може само теренским возилом, преко ливада и путева који се једва назиру. Дошли смо до првих кућа и даље нисмо могли ни пешице, јер су снег и блато на сваком кораку.

Радош Бешевић нам је кренуо у сусрет на коњу, једином "превозу" који овде колико-толико функционише. Бешевић каже да, од свих села у овом крају, у Штитарима има највише омладине: "Свака породица има кућу у граду. И ја имам кућу у граду. Али сам овде рођен и ту ћу и остати."

У селу има преко педесет домаћинстава; од тога је двадесет стално насељно. Остала домаћинства оживе почетком маја, укућани их напуштају обично у октобру. Они који живе у граду, долазе током целог лета.

"Природа и чист ваздух... Милина је и кад дођу", каже Бешевић. "Имаш са ким да разговараш. Чим дође март и Ђурђевдан, ето их по цело лето, до снега."

Радош има стадо од осамдесетак оваца, држи и краве али, како каже, само за кућне потребе.

Добро село без доброг пута

Многа голијска села су угасила, али не и Штитаре. Има и младих - њих двадесетак млађи су од 25 година а и они се, попут Радоша, баве сточарством.

"Од сточарства би тренутно могло да се живи", каже Александар Мараш, дведесетогодишњи Штитарац. "Али, видите и сами. Тај пут је највећи проблем, због тога  и млади и стари напуштају село. Да има пута, нико не би отишао."

Снег је зимус појединим домаћинствима направио огромну штету. Кућа Мирољуба Шарца се урушила под тежином сметова. Каже да би све лако поправио да има пута:

"Снег је био око пола метра када сам дошао да поправим урушени кров. Скоро километар смо морали пешице да доносимо даску по даску. Трактор није могао да прође. Џабе што је равно и што иде кроз пашњак кад се од блата и снега до села не може."

Голијски предели су, кажу мештани, један од разлога да се село не напусти. Док смо се враћали ка асфалтираном путу који кривуда од Новог Пазара ка Голији, срели смо петоро основца, који до школе пешаче преко три километра по брдима. Знак да ће ово село на Голији ипак опстати.