Овчарство трпи без славља и сватова, где се крије разлог за весеље

Тодор Голић, одгајивач из Чоке, у стаду има 180 оваца. Још осећа последице затварања тржишта због пандемије, јер 70 одсто производње заврши у ресторанима.

"Нема слава, нема сватова, не троши се месо јагњеће. Испод два евра нисам продавао никако, а сад 200 динара и 180. Сад нисам ни продао", каже Голић.

Сточари сматрају да је једини начин да се поправи стање масовнији извоз. До тада је једина сигурна зарада државна субвенција од седам хиљада динара по уматиченом грлу.

"Да није субвенција, мислим да не бисмо финансијски издржали, да не бисмо опстали. Мало касне, али ипак дође неки динар", рекао је Милош Миланов из Удружења овчара "Чоканска цигаја".

Очување стада могуће је и гајењем економичнијих раса попут аутохтоне чоканске цигаје. Настала је на пространим и оскудним пашњацима, мања је од већине раса које се данас гаје, али има квалитетно месо и даје четири килограма вуне по грлу.

"А изразито је тврда овца. На овим нашим пашњацима, слатинама, на лединама, нема да пасе ни патка ни гуске, а не овца. А она је, ето, опстала", каже агроном Милорад Бранков.

Дуг период без падавина исушио је траву на пашњацима, а сточна храна је скупља. Кукуруз има вишу цену за 20 одсто, а соја је дупло скупља него лане у исто време, па мали произвођачи који немају испашу не виде рачуницу у овчарству.

"Можете да проверите на интернету, на огласима, евидентно је да ти који су мањи, ту двадесет-тридесет оваца стада, да они полако из те производње излазе", рекао је Јосип Чешљар из ПСС Сента.

Након експанзије овчарства, процена је да оно ове године стагнира. У 150.000 регистрованих пољопривредних газдинстава у Србији гаје се овце, а они су оријентисани на само четири кланице које имају лиценцу за извоз овчијег и јагњећег меса.