Сајам савремене уметности у Бечу: Трагови цивилизације у песку

Савремена уметност није само простор симболичке обраде стварности, већ пре свега моћан економски и финансијски погон. Пре две године, на глобалном тржишту савремене уметности остварен је промет од близу 60 милијарди евра/67,5 милијарде долара (податак из извештаја Арт Басел и УБС банке за 2018).

У таквом глобалном контексту, Vienna Contemporary не добацује до контролних инстанци које одлучују шта је уметност данас и колико она кошта. Заиста велики европски играчи на глобалном плану су Арт Базел (јуни), Friez Art Fair у Лондону (октобар), ТЕФАФ у Мастрихту (март), или ARCO у Мадриду (фебруар).

Али најмање три ствари иду у прилог бечком арт-сајму. Најпре, Арт Басел је овог лета отказан, Арт Беч храбро одржан, иако су се посетиоци и излагачи гушили под маскама на врелим летњим температурама у четвртак, првог дана манифестације.

Друго, за Беч ради и место одржавања манифестације, Хала Маркс. Топос није "марксистички", барем не по намери, већ географски.

Ту је, на великом ареалу некад ван Беча, дуго била градска кланица, па је genius loci који походи ово место крвав. Сећање на ту намену је остало сачувано у архитектонској капји, где се у камену људи боре са биковима.

Организатори се иконографски радо позивају на ту традицију. Кад посетиоца на улазу у халу дочека фигура краве, то није крава Енди Ворхола, већ неонски тотем неке младе Белке која је пала на олтару бечке шницле крајем деветнаестог века.

После храбрости и упорности, после приземљености у историјски индустријски миље, трећи плус бечког арт-сајма је његова оријентација на регион.

Галерије земље домаћина, као и оне из Букурешта, Братиславе, Београда или Љубљане, излажу паралелно са галеријама из Лондона, Париза или Москве, у бољим годинама и из Америке.

Бечки арт-сајам је "hub", миксер у коме нестају границе између центара и периферије.

Новац и цене на страну: Оно што у том конгломерату регионалних тенденција остаје је глобални карактер савремене уметности као емотивног складишта друшт(а)ва нашег времена.

Овдашња манифестација показује да је праг толеранције на шок, бес и отпор као генеричке елементе у рецепцији савремене уметности, подигнут врло високо.

Херман Нич је некад бежао из Аустрије да га не би стрпали у затвор због платна сликаних (животињском) крви и раних сексуално-крвавих перформанса. Једна бечка галерија (unttld contemporary) је на свом штанду нудила Нича, али је шок, ако се занемари финансијски, изостао.

Није Нич постао питом, само су данас други трендови на другачији начин много страшнији кад обрађују будућност људског друштва.

Шездесет и пет галериста, скоро половина из саме Аустрије, је донело уметност на продају. Егзистенцијални страхови који се крију у тим делима деле се у три групе.

1. Друштво се чита преко трагова које оставља

Прва тенденција савремене уметности сада и овде је фокус на траг и знак људске присутности, али без рекурса на људе као мотив.

"Људско" се чита преко онога што је оставило иза себе. За својеврсни хорор ефекат се брине претпостављена измењивост људи и предмета њихове употребе.

Сликарство је изгубило примат унутар ликовних уметности. Парагоне, термин из античке и ренесансне теорије, који означава такмичење уметничких грана између себе, овде је решен на штету сликарства.

Нису данас само ратови хибридни, и уметност је хибридна. "Објекат" више није ни сликарство, ни скулптура, ни пластика, ни концепт, ни реадy маде, ни инсталација, ни минимални објект, ни абстракција, ни друштвена критика. Ништа од тога искључиво, само све заједно.

Берлинска галерија KOW нуди радове немачке концептуалне уметница Алисе Крајшер (р. 1960). Сако и диспозитив слике су физички повезани пантљикама, визуелно морем као камуфлажном униформом.

Семантике су богате, и крећу се од избеглица, преко потонућа, до погрешног смера. Да је све отишло на криву страну показује пиктограм руке-путоказа, као цитат америчког апстрактног експресионисте Филипа Гастона († 1980).

Белоруска уметница Алина Кунитсина (р. 1981) продубљује своја истраживања "фалте", смотаног веша, гомиле одеће која се појављује као семиотски интерпретант за "људе" (Галерија Кандлхофер, Беч).

"Триптих са вешом" се добро уклапа у један приказ њених бечких изложби: "Прљави веш се јако добро забавља код Алине Кунитсине".

"Веш" супституише људе и у радовима аустријског уметника Давида Рота (р. 1985; заступа га галерија из Хага Dürst Britt & Mayhew).

Сликарска платна су као веш нагурана на оквир за сушење – нема реда, нема категорија, нема смисла, нема сврхе, нема људи.

Све изгледа као хорор варијанта из стиха Арсена Дедића о "рубљу покупљеном пред кишу".

"Серијална" геометрија српске Риме

Прошле године су на арт-сајму у Бечу излагале две галерије из Србије - Еугстер из Београда, Рима из Београда и Крагујевца.

Ове године, дошла је само Рима, поново са радовима Ивана Шулетића (р. 1982) и, први пут, Андреје Ивановић Јакшић (р. 1979).

Серијалност, репетиција, визуелизација монотоније као иконографског мотива, микроскопска перспектива на урбана станишта без људи, остају знаци Шулетићевих дела. Он је "серијални починилац" постхуманизма.

За разлику од њега, Андреа Ивановић Јакшић представља аналогије морфолошких и анатомских структура. Њена слика "Лавиринт" у мешовитој техници, буквално делује као "врата од утробе".

То је фигурално сликарство, барем у случају Шулетића јесте, али без главне фигуре - без људског тела. Оно се чита само у траговима, у претпоставкама, у хомологијама. Или, код Ивановић-Јакшић, у цревима...

Галерија П74 из Љубљане дошла је у Беч са радовима Тадеја Погачара (р.1960). Погачар налази начина да опструише фигурално чак и тамо где је неоспорно фигуралан.

Читав зид у боксу П74 је прекривен факсимилима насловница "Наше жене", словеначког часописа из комунистичких времена.

На насловним странама "Наше жене" је промовисан тип уредне, социјалистичке жене-раднице с допуштеним разбибригама као што је мода, уживање у професији, или слава унутар неког јавног миљеа.

На сликама се између осталих препознају Беба Лончар, Милена Дравић, Шпела Розин... Инсталација делује недужно, осим што њена тема нису женски портрети, већ реконструкција женске улоге у идеолошким условима, као и отровна носталгија преварених очекивања.

Аустријско-мађарски уметник Андреас Фогараси (р. 1977) иде до краја у игри са остацима људских станишта. Винтаге-галерија из Будимпеште представља његове "стећке" архитектонским дивовима.

Фогараси иде по рушевинама, по објектима који се реновирају, скупља шут разне врсте и "пакује" га у мале тактилно-семантичке архивске јединице.

На пример: Прозорски оквир из Палате републике у Берлину, унутра огледало, на њему пешчаник из Градског дворца, све затворено с комадом фасадне плоче Хумболтовог института.

Чему све то? Позадина уметничке интервенције је изразито политичка. Реновирање горе споменутих објеката у Берлину је у немачкој јавности било врло контроверзно, о чему је РТС извештавао пре три године.  

2. Функција замењује битак

У другој групи егзистенцијалних опструкција које шире дела савремене уметности изложена у Марксовој хали, су она која замењују постојање за функцију.

Преведено: Функција се осамосталила. Субјект - човек, људи, друштво - је нестао. Можда се враћа, можда не, али то не утиче на функционисање уходаних машинерија и семиотских архива које је оставио.

Инсталација Јураја Колара (р. 1981) под насловом "У имитацији Франсиса Бејкона" на штанду галерије Захориан & Ван Еспен из Братиславе добро илуструје осамостаљеност техничког аспекта људске цивилизације.

Машине, механизми, мале перпетум мобиле настављају са радом и онда када више нема никога ко притиска шалтере и даје команде. Створени артефакти имају свој живот, који нужно не укључује људског креатора.

Галерија Green-on-Red из Даблина представља радове Џона Кронина (р. 1966), који у својим сликама тематизује проширену и виртуелну реалност за одсутног или невидљивог корисника.

Шта тачно представља, или, као знак чега стоји његово платно, тешко је рећи. Није био сигуран ни Џером, власник даблинске галерије, али смо се сложили да би то била утроба интернета, онако како www-аутопут изгледа изнутра.

Матрикс с цревима, рекло би се. Или, колористички обојена утроба виртуалног света. За хуману референцу, погледати "Лавиринт" Андреје Ивановић Јакшић.

Будући да осамостаљена функција у крајњем ефекту блокира људскост, два аутора из две галерије позивају на повратак почетку. Са странпутице се треба вратити "јајету" као симболичком старту, и све направити још једном, само боље.

Од позамантерије - врпци, чипки, машница, везова, пантљика - аустријски уметник Паул Хорн (р. 1966) је направио јаје. Оно што тај равни објекат, окачен на зиду у боксу бечке Галерије Кнолл сугерише је - нови свет неће бити створен, већ сашивен.

За разлику од Хорна, пољска уметница Јоана Рајковска (р. 1968) моделира јаје као пластику. Оно што изблиза личи на мермерисану површину љуске, након два корака унатраг изгледа као географска мапа јајасте планете.

Шта се догодило, чега се сећамо, кад смо изгубили везу са почетком, кад смо створили градове да бисмо се склонили од мрака првобитног станишта - то су питања која се читају у пластикама и објектима Рајковске. У Бечу је заступа лондонска галерија L`etrangere.

3. Постхумани мене-текел савремене уметности

Савремена уметност није површна, није олака, није лакомислена. Некад је декоративна, често одбојна, увек драмски инсценирана.

Њена игра са симболима постхуманизма и трансхуманизма је истовремено метод којим прихвата одговорност према друштву у коме настаје. Она препознаје проблеме цивилизације и у сублимацији довршава трендове које је приметила.

Њене намере су искрене, иако долази посложена у каталошке понуде са прикаченом ценом.

Ко има проблема са појмовима "пост-" или "трансхуманизма", нека покуша да визуализује возача и аутомобил као једну функционалну јединицу. Или човека, компјутер и универзум интернета као једно бионичко биће, то је довољно.

Тамо где су задржани људи као класични мотив фигуралног сликарства, поглед је поново нестандардни. Московска галерија Ирагуи дошла је у Беч са Гугл-платнима Александра Виноградова (р. 1963).

Људи који се не виде, али претпостављају у "Лавиринту" Андреје Ивановић Јакшић, или Шулетићевим серијалним балконима стамбених зграда, вратили су се на слике Виноградова.

Али дисторзија хумане фигуре није постала мања - сада су то људи испод сателита, без ллица, који за собом вуку властите сенке, док се крећу урбаним пејзажима у асоцијацији на метафизичко сликарство Ђорђа де Кирика.

Савремена уметност је врло озбиљна ствар. Она везује енергију и виталност једног друштва. И његов новац, наравно.