Знам и сама како је Србима у Хрватској, то је прича без краја

Ствар је у томе да између Србије и Хрватске нема чистог решења и потпуног моралног пораза једне стране. Не у догледно време, с нагласком на никад.

Они који у обе земље то чекају ће се начекати. Не само они, него ће на то обавезати и уценити своју децу, децу своје деце, као и читаву линију праунука.

Сви ће они одрастати са интернализованом представом да тамо иза прве границе живе крвожедни Срби, односно крволочни Хрвати, којима не треба веровати. Не у догледно време, с нагласком на никад.

Ако се погледају друга европска искуства, примедба о томе да нема чистих решења између историјских хипотека народа и нација постаје правило.

Да ли је морални еквилибријум између неких ЕУ нација "чист", рецимо између Француза и Немаца? Пре ће бити да су они научили да не могу у сваком тренутку да разговарају о било којој историјској теми која боли и понижава.

Да ли је рачун између Немаца и Руса "чист"?

Када су им вратили Источну Немачку, Руси су мислили да јесте. Немци су их напали 1941, Руси су их казнили тако да су им део нације четири и по деценије држали као таоце.

Берлин је узвратио санкцијама и поново пореметио моралну равнотежу, али управо се о томе ради, да њихов однос остаје неповратно исфлекан.

Уз мало европске среће и америчке несреће, Берлин и Москва ће се спријатељити и још се правити да је искрено оно што им је само корисно!

Правило је: Нема емотивне искрености између великих група, а нације су то, велике групе.

Свако оплакује само своје жртве, види само своје губитке и своје поразе. Кад код себе детектују грешку или одговорност за губитке и поразе, нације то одмах избаце из видног поља.

Јесу ли Хрвати људи?

Између 1985. и 1991. радила сам као дописник Радио-телевизије Београд из Загреба, успут писала за НИН и Дугу. Кад је Хрватска јавност почињала да кува, негде 1988, објашњавала сам у једном тексту да сви Хрвати не мисле у политичком и вредносном смислу исто.

Сутрадан ме је, емотиван и нестрпљив, потражио Иво Шкрабало (†2011), филмски редитељ, касније посланик Хрватске либералне странке у Сабору, за малу вежбу из емпатије.

Каже Иво, читавог живота објашњавам Хрватима да сви Срби нису исти, а сад видим, ево жене која се уби објашњавајући Србима да сви Хрвати нису исти!

Трагедија је у томе да смо и "Шкрабица" и ја деловали на елементарном нивоу - обоје смо својим нацијама објашњавали да су Срби и Хрвати људи!

Били смо тако и поражени, на елементарном нивоу, до неке комплексности теме нисмо никад ни дошли.

Одласком у Книн прошле седмице, Борис Милошевић, односно његов шеф странке Милорад Пуповац су у ствари објавили да се враћају на тај елементарни ниво.

Биће страшно ако они буду поражени, а могли би. Њихови критичари, злонамерни посматрачи и аналитичари вечне мржње седе и у Србији и у Хрватској.

У време кад смо "Шкрабица" и ја поражени, полазна ситуација је чак била много здравија. Тада још није било ни ХДЗ-а, нити је радикална хрватска емиграција мислила да је њихов повратак у Хрватску реалан.

Оно што је тог момента, касних осамдесетих постојало, биле су две ствари.

Прво, осетљива међунационална равнотежа између Хрвата и Срба у Хрватској, која се одржавала, и могла се одржавати практично бескрајно на том степену, захваљујући томе што су Хрвати знали да их Устав из 1974 штити од могуће централизације Југославије и српске политичке мајоризације на федералном плану.

Положај Срба је био, рекло би се, уобичајен за све мирнодопске прилике у Хрватској.

На тржишту рада је било негативне, али и позитивне дискриминације, обе од случаја до случаја, и само пред судом доказиве.

У друштвеном смислу, неки Хрвати су се нерадо дружили са Србима, али је исто тако било оних који су своје српске пријатеље демонстративно носили као значку на реверу, бучно и гласно се дружили с њима, често потпуно искрено.

За Србе из Хрватске, то је било уобичајено решење. За Хрвате, то је било навикнуто решење, онако, у Павловљевом смислу. За Србе из Србије, то је било нечисто решење и требало је нешто направити.

Улога медија из Србије 

Друго што је постојало од јесени 1987, била је беспримерна кампања медија и политике из Србије, да се Хрватима пресеку све одступнице и да их се примора да добровољно прихвате промену Устава.

На основу историје оба народа, било је јасно да ће Хрватска пре пући, политички експлодирати, у крајњој линији пре толерисати повратак усташа из емиграције, него што ће то прихватити.

Breaking News: Хрвати никад нису желели Југославију. Она никад није била њихова домовина.

Када се против ње нису борили, онда су је толерисали, прихватали као правни оквир, као чињеницу за чију промену им недостаје мотивације, енергије, воље, моралних аргумената, у крајњој линији потребе - докле год постоји гаранција Устава 74.

Негде на дечјем игралишту у Карловцу, касна 1989, ја пазим на љуљашки мог сина, сусед Србин гледа унука на клацкалици, онда ми сасвим озбиљно, без трунке ироније каже - "Ја да не читам Политику и Вечерње новости не бих знао да сам тако угрожен у Хрватској".

Зашто је Борис Милошевић требало да оде у Книн

Ово је покушај да се поређају на једну страну аргументи зашто је добро да је представник СДСС-а отишао у Книн, на другу зашто је то било лоше и какве штетне последице остају.

Најпре о позитивном ефекту тог чина.

1. Оживљава се дијалог Хрвата и Срба у Хрватској

Срби у Хрватској, нажалост, више не морају да читају медије из Србије да би знали да су угрожени. Сад дефинитивно јесу.

Тај дијалог сада долази на још неповољнију основу него што је она била у априлу и мају 1990, кад је победио ХДЗ, а Српска демократска странка Јована Рашковића освојила пет места у Сабору.

Да српско политичко тело тада 1990. није по обичају гласало за бивше комунисте/социјалдемократе, као што и данас у већини раде, СДС би држао петину Сабора и имао глас који се чује.

Не би Хрватску донели у мираз Србији, али би спречили трансформацију комунистичке Хрватске у шовинистичку Хрватску.

Да у СДС-у тада није победило тврдо националистичко крило, које је под утицајем власти у Београду одбијало сваки дијалог са Загребом, сваку аутономију, сваки мировни план, сваку представу да се улази у простор екстремне хрватске фрустрације, ствари не би завршиле српским егзодусом.

Доказни поступак да је Република Српска Крајина вођена из Београда би испао дуг, зато само кратко – лично Милан Бабић ми је раних деведесетих рекао, "ми радимо шта нам се каже, ако буде проблема, Београд ће нас бранити"!

Милорад Пуповац је још тада спадао у оне који су знали да опстанак Срба у Хрватској зависи од политичког дијалога са Загребом. Сада, после три деценије читавог низа епизода где су Срби у Хрватској само губили и губили на покретној траци, Пуповац се демонстративно враћа на своју почетну позицију.

Оно што је Пуповац изговорио Ивици Дачићу, у историјској емисији Око на РТС-у прошле седмице, своди се на следеће: Ви сте нас лоше саветовали и водили, сад нас пустите да видимо да ли некако можемо да се извучемо из ове ноћне море. "Ви" је било сасвим лично, циљало је на чињеницу да је Ивица Дачић био део власти у Београду 1995, те да је његов легитимитет по том питању давно прокоцкан.

2. Разбијање фиксних дискурзивних окова

Односи између Србије и Хрватске ће почети да се поправљају онда када буду почеле да решавају проблем по проблем, а не све одједном. 

Свако незадовољство са Загребом, сваки расистички натпис на некој бандери у Хрватској, сваки озбиљнији инцидент (без мртвих) у Хрватској, јавност у Србији аутоматски доводи у везу са Јасеновцем.

Јасеновац је страховити, монструозни топос, у физичким последицама непроменљив. Неки Хрвати, неки хрватски историчари с дуплим докторатом из примењеног расизма никад неће прихватити чињеницу да је то био логор где су Срби и Јевреји убијани маљем и ножем. Али чекати да се и ти Хрвати покају и признају грешку, да би се тек онда разговарало са неким другим Хрватима који тако не мисле, значи чекати још сто година.

Срби у Хрватској немају сто година. Они немају ни десет година, ако ниво непријатељства између Београда и Загреба остане на овом нивоу.

3. Срби у Хрватској су увек, са изузетком крваве епизоде НДХ, били део друштва у Хрватској

Срби нису живели као Срби на Косову без социјалних додира са Албанцима, ни као Срби у Босни, без превише контакта са муслиманима.

Стицајем околности живела сам и на Косову, и источној Босни, знам шта се говорило у мојој породици, шта у другим породицама, знам како је функционисао механизам социјализације од негде трећег разреда основне школе. Између нас је увек био зид, барем онај из Топ листе надреалиста.

Срби у Хрватској су живели другачије, измешани у пријатељским, родбинским, професионалним, религиозним, љубавним и сваким другим односима с Хрватима.

Један српски расистички историчар (Др Небојша Вуковић, портал Нови стандард, 3.8.2020) је за те ужасавајуће трендове изјавио да су "неки Срби заглављени у мешовитим браковима".

Врло интересантан избор речи да се опише богати опус српске интегрисаности у друштво Хрватске. Не у хрватску нацију, јер они то нису, него у друштво. По том принципу Срби би имали обавезу да се жене и удају само унутар себе, иначе су еугенички заглавили.

Има и горе. Не само да су неки Срби у Хрватској заглавили у мешовитим браковима, има их који су заглавили у добрим пријатељским и комшијским односима са Хрватима, или у добрим радним и професионалним тимовима са Хрватима.

Зато је Борис Милошевић отишао у Книн, да ојача позицију Срба који су заглавили у добрим односима с Хрватима, и Хрвата који су заглавили у добрим односима са Србима. Да пресече вербалну репродукцију нетрпељивости, неразумевања и мржње.

Сваки актуелни догађај треба свести на један актуелни мотив, а не на историјски пример. Борис Милошевић није отишао да слави "Олују" већ да пристутвује једном окупљању, тог момента, које је важно за Хрвате.

Нормално, никад не бих рекла да ствари треба вадити из контекста, али кад су у питању односи Србије и Хрватске, то је изгледа једини начин.

Зашто Борис Милошевић није смео да оде у Книн

1. Ризици надмашују добитке

Тај потез СДСС-а је добар само ако ће нешто донети Србима у Хрватској, ако се претпостави да је то први корак и да ће сад Хрвати у катарзичном рефлексу вратити услугу.

2. Милорад Пуповац је политичар с визијом

И буквално, јер је он сада извукао из шпајза своју визију из 1990. Али Пуповац је осредњи оперативац, невешт преговарач. Крупно у политици је он увек добро водио, али оно ситно, свакодневно му измиче.

У принципу, никакав велики проблем, таква је већина успешних страначких лиедера у Европи и шире, они имају визије, тимови партијских менаџера преузимају и остварују. Милораду треба оперативац за свакодневно.

Код Пуповца се скупило више негативних ствари, и није он крив за сваку.

Његова странка има око 30.000 гласача. Више Срба гласа за хрватске социјалдемократе, него за њега.

Кад је имао генијалну идеју да у Европски парламент пошаље Дејана Јовића, српски гласачи су га игнорисали, заправо обојицу.

На све то, Пуповац упорно допушта да га његов властити мањински лист Новости систематски свађа и са Хрватима, и са Србијом, и са Републиком Српском.

Уз имплицитни став јединственог медијског простора не само Хрватске, већ и непостојеће лево позиционисане Југославије, Новости чине све да се дистанцирају од конзервативнијих Срба у Хрватској и покажу како Новости нису њихово гласило.

3. Фактор ХДЗ

Маневар од пре неколико дана може да успе само ако Андреј Пленковић има снаге да дисциплинује своју десницу.

Тренутно изгледа да може, али политичке сцене су динамичне категорије. Сад кад је ха-де-зеовска десница укроћена, одједном је социјалдемократа Зоран Милановић преузео њену улогу, па се добро потрудио да компромитује долазак Бориса Милошевића у Книн.

4. Позиција Србије у контактима с Хрватском је сада отежана

Тешко. Београд увек може да настави добре непријатељске односе са Загребом и без уважавања судбине Срба у Хрватској.

Могуће да је само отежана лична позиција неких политичара у Србији, на пример Ивице Дачића, Александра Вулина, или Миодрага Линте, који ће имати проблем моралне уверљивости.

Пуповац не прејудицира српску државну политику, само повлачи очајнички потез, који би могао остати управо то - очајнички потез.

На крају, шта преовлађује, про или контра? Најбоље је да свако одговара на то питање по властитој савести.