Томпсон - На рубу памети

„Ниједног фашисту никада нисам упознао и не знам да ли они данас постоје, фашизам је ствар прошлости". Ово је један од одговора хрватског певача Марка Перковића Томпсона немачком новинару Михаелу Мартенсу, дописнику листа Франфуртер алгемајне цајтунг и једном од најбољих познавалаца прилика на Балкану. Текст je изашао уз коментар Томпсон - испод белог прслука, црна кошуља.

„Јасно је да црна боја не мора увек да симболизује екстремне идеологије из Другог светског рата, поготово не ако се ради о Америци, западној Европи и свету, међутим уколико се ради о Хрватској, о текстовима које пева и дотични господин, то има неку потпуно другачију конотацију, како то музика говори и у крајњем случају како се и публика на тим концертима идентификује, дакле уколико ви привучете људе са усташким занковљем, онда то нешто говори о вама и о музици коју ви правите", каже историчар Милан Гулић, добар познавалац грађанског рата у Хрватској.

Уредник недељника Време Филип Шварм каже да је неко који у својим наступима и у својој музици пропагира ординaрно усташтво, који заправо позива на стални говор мржње. „Та једна каријера која је углавном испуњена тим усташком поздравом - За дом спремни, тим песмама у којима се велича хрватство и сеје мржња према другим народима, конкретно Србима, ево то траје већ 30 година."

Дугогодишњи новинар, данас директор телевизије Рас Ратко Дмитровић истиче да интересантно код овог случаја, што то ради Франкфуртер алгемајне цајтунг. „То је лист који је учествовао у креирању јавности немачке 1989, 1990, 1991. године сатанизујући Србе до неслућених висина, а амнестирајући Хрватску од тих истих натруха и тог истог усташтва и фашизма, а на крају крајева у том времену је и Томпсон рођен."

Интервју је изашао недељу дана након што се немачка јавност узбуркала због видеа на којем голман немачке репрезентације и капитен Мануел Нојер пева песму Марка Перковића Томпсона Лијепа ли си. Мартенс је са Томпсоном разговарао пре 10 месеци. Негде у то време немачка канцеларка Ангела Меркел била је у Загребу. Пружала је подршку ХДЗу у кампањи за Европске изборе. На крају скупа сви из ХДЗ-а на бини певали су песму коју је певао Нојер. Мада ће неки рећи да је "Лијепа ли си" једна од безазленијих Томпсонових песама, у њој се ипак као лепота Хрватске помиње и Херцег Босна.

„Сама та песма није спектакуларно проблематична без обзира на помињање Херцег Босне, јер, ако ћемо право, на последњем албуму имате песму Босна, која је далеко проблематичнија него што је Лијепа ли си", наводи Милан Гулић.

„Ја сам оседео пишући и говорећи да нема државе којој би се и 10 одсто толерисало од овога што се толерише Хрватској, и кад би се трагало за објашњењем, постоји само једно, тај који њих штити, а штити их онај који је то радио кроз историју задњих 100 година, а то је Немачка", сматра Ратко Дмитровић.

Како је "рођен" Томпсон

Марко Перковић рођен је 60-их година у селу Чавоглаве у Загори, где је живео са својом мајком домаћицом, док им је, како се сећа, отац гастарбајтер из Немачке слао новац. То село музички ће родити Томпсона у рату 1991. године, када је смислио песму Бојна Чавоглаве. Марко Перковић је био део Збора народне гарде, надимак је добио по старој америчкој пушци Thompson коју је дужио.

„Појављује се 1991. године Томпсон, са том ратном будницом, домољубном песмом, а не бива прихваћен човек који је интелектуално светлосну годину изнад њега, један од најбољих који се појавио овде звао се Вице Вуков, један тенор савршени који је хрватски националиста, за време Маспока прогањан, мора да бежи, њега 1991. нема нигде, зашто - зато што он није усташа. А Томпсон јесте, а Томпсон није певач, он је замлата певачка", каже Ратко Дмитровић.

„Не треба сметнути с ума да су Хрвати снимили десетине песама о рату и ова је једна од најпопуларнијих, међутим та песма је у време рат чак у Kрајини коришћена као пошалица, па се дешавало да је пусте на локалним српским станицама. Тако да, уколико се мисли да је песма изазивала страх, па баш и није, и чак се дешавало да буде пуштена са радио станица као нека врста ината", наводи историчар Милан Гулић.

Томпсон је причао је да је песму Бојна Чавоглаве са четворицом војника најпре одсвирао на акустичној гитари. У некој кафани у глуво доба ноћи наишао jе на новинаре Ферал трибјуна Предрага Луцића и Бориса Дежуловића и дао им траку. Било је после много попијеног вина, како ће касније писати Дежуловић. Дежуловић сећао и да је једна верзија почињала усташким поздравом, да је друга била за политички коректнију публику, да није било ни оног „стићи ће вас наша рука и у Србији". Фераловци су те ноћи Томпсонову касету дали музичком уреднику Радио-Сплита. Kасније ће Дежуловић рећи - пријатељи и ја створили смо чудовиште, без икакве зле намере.

„Фераловци у ствари нису криви за неки музички настанак Томпсона, они су само рекли да су у једном трентуку упознали момка који није имао зубе, имао је једну песму, послушали су, нешто му ублажили те стихове да не буду тако грозни, кад искочи Томпсон као прва звезда. Зашто та песма Чавоглаве, то је стално понаваљано на хрватској телевизији и радију, то сте могли да чујете јер је био тренд, као и овде, али не у толикој мери, и то се вртело, даље је остало историја", каже Филип Шварм, уредник недељника Време.

Мартенс: "За дом спремни" и Sieg Heil 

Тако је настала песма коју и данас Томпсон изводи на свим годишњицама акције Олуја. Непознато село Чавоглаве тако је постало најпознатије село онога што Хрвати данас зову Домовински рат. А песма је постала незванична химна рата.

У песми је наравно, уз све остало, најспорније то што почиње поздравом За дом спремни. Мартенс пише да „За дом спремни" одговара немачком Сиг хеил, па није чудно што су код српске и јеврејске мањине у Хрватској 1991. пробудиле најгоре слутње кад је хрватска самосталност била пропраћена ни мање ни више него овим злочиначким поздравом..

„Што се тиче поздрава За дом спремни који он вуче од Чавоглаве па до данашњих дана, и то је насела, под знацима навода и Kолинда Грабар Kитаровић казавши да је то стари хрватски поздрав из опере Николе Шубића Зрињског, то наравно није тачно, он се искључиво веже за НДХ и Анту Павелића, то кажу и хрватски историчари, нпр Хрвоје Kласић. То је била нека врста поздрава као Сиг хеил, нека врста стања мирнога устројства, где треба да мобилише и подигне андреналнин. Чак и да је стари хрватски поздрав, он је злоупотебљен као што је злупотребљена свастика која је стара неколико хиљада година, и у кинеској култури и индијској култури, чак се појављивала и код Срба. Дакле она је за време нацизма доживела то што је доживела, тријумф, симболика злочина, убијања, онај ко то не разуме, а велиики број људи у Хрватској то не разуме, ја мислим да је то упоришна тачка нечега што се зове неоусташтво у Хрватској", каже Ратко Дмитровић.

Поздрав се од 2018. у Хрватској сматра противуставним, мада Томпсон не одустаје од њега. И на својим концертима Бојну Чавоглава увек почиње тим поздравом. Томпсон у интервјуу немачком листу понаваља да то није усташки, већ стари хрватски поздрав који је користио још бан Јелачић. А да га он везује искључиво за, како каже, домовински рат, када су се Хрвати бранили од великосрпске четничке агресије.

„Ма не, какав Бан Јелачић, нигде то нећете наћи пре усташког покрета и Другог светског рата. Просто на тај начин не постоји, то јесте усташки поздрав, ако га као такав вежете за Домовински рат, како они кажу, у реду, може, али одакле онима који су учествовали у рату тај поклич, па сигурно не од бана Јелачића, него од Другог светског рата, и из времена НДХ", каже Милан Гулић.

„Подсетио бих ту на Kрлежу који је, у жељи да минимизује иделогију усташтва коју и Томпсон пропагира у корпусу хрватској народа, имао ону своју синтагму о два камиона усташа који су у априлу 1941. године дошли са камењара из западне Херцеговине у ту низинску Хрватску, направили НДХ и направили све што НДХ носи са собом. Томпсон по овој логици који је Kрлежа дао требало би да је заборављен после рата, рат је прошао, нема више потребе, не он највећи узлет доживљава након рата", наводи Дмитровић.

Историчар Милан Гулић сматра да Томпсон јесте највећа музичка звезда у Хрватској, јер „онолико колико тај човек може окупити, не може нико".

„Није он највећа музичка звезда у Хрватској, не може да свира нигде ван", сматра Филип Шварм, „али чињеница јесте да је био важан елемент пропагадне машинерије током 90-их и да се не лажемо и после, увек кад имате Олују, Kнин, 4. августа, за ту врсту празника главна атракција је Томпсон, он је неко ко за три деценије одржава тај домољубни пламен, он је тај који говори како се Хрватска изборила против мрскх, криптокомунистичко српских агресора, или како већ то они називају", наводи Шварм.

Време највеће популарности - Е мој народе

Марко Перковић Томпсон ових данас се хрватским медијима пожалио да га је немачки новинар Михаел Мартенс цензурисао, тачније - да је додавао коментаре, иако је он очекивао да интервју буде у форми питање одговор без анализа. Зато је, како каже, цео интервју објавио на свом блогу. И ту постоји једна занимљива ствар. Томпсон у интервјуу немачком листу први пут, када говори о Чавоглавама, уводи и Ратка Младића. Kаже да је први човек Војске републике српске тада нападао и његово родно село. Међутим, тога на блогу нема. О Младићу у Чавоглавама нема ни у књизи историчара Бојана Димитријевића о првом човеку ВРС-а.

„Мени делује невероватно да је Младић учествовао или организовао неки напад на Чавоглаве, пре свега то су биле ситне локалне борбе где су ратовали локални Срби и Хрвату. Ајде све и да је водио операцију, па није водио улазак неких српских чета у хрватске Чавоглаве. Али Томпсон није користио због тога Младића који је у немачкој и европској јавности познат због сребренице, због Хага, као највећи ратни злочинац у Европси после Другог светског рата. Он да би оправдао тај свој националистички, шовинистички став, онда каже - па што се љутите на мене, знате ли ви од кога сам ја село бранио, ја сам село бранио од Ратка Младића, а Ратко Младић је одговоран за Сребреницу. Јер да ми нисмо одбранили Чавоглаве, у Чавоглавама би се десила Сребреница, то је заправо покушао да каже Мартенсу", наводи Филип Шварм.

Рат у Хрватској лансирао је Марка Перковића Томпсона. Након 1991. појављује се са новим песмама чији ће музички стил одударати од овог који видимо данас. Али Томпсон своју популарност заправо стиче касније.

„Фрањо Туђман умире 1999, долази Месић, владу саставља Ивица Рачан и као да ту долази она главна инспирација за Томпсона и она његова популарност, од албума Е мој народе из 2002. то је једна потпуно друга прича и то је један изузетно популаран певач", каже Милан Гулић.

Јасеновац и Градишка стара - Осијек 2002. 

Томпсон ће Фрањи Туђману посветити песму Свето тло хрватско. А његовог наследника Стјепана Месића оптуживаће да је „заслужан" што му је данас забрањено да држи концерте по бројним европским градовима. Новинаре Александра Станковића и Дениса Латина са ХРТ оптуживао је да су слагали да је певао песму „Јасеновац и Градишка стара, то је кућа Максових месара". Песма није Томпсонова, али у Осијеку 2002. године песму је на концерту певао Јошко Томичић, а Томпсон је био други глас. Томпсон је најпре рекао да је снимак монтажа, али онда је признао да је песму певао. Још пре 15 година, Томпсон је написао: „Нисам аутор тих песама али сам их певао, што је свима нама познато, у одређеном периоду свугде по хрватским трговима и дворанама не скривајући се. Песме сам певао заједно са стотинама хиљада Хрвата за време Домовинског рата, када је четничка агресија угрожавала само постојање Хрватске државе и народа". 

Сада у интервјуу Мартенсу каже да песму није певао, да је та песма супротна светоназору и идеологији којој он припада, да је то подвала хрватском народу, да је све пласирала Југословенска УДБА. И да не он не може да одговара када неки људи на његовим концертима носе усташка обележја, да су некима чак платили око 500 куна да такву одећу носе.

„Наравно да не може певач одговарати за поступке публике, али зашто се то знаковље не појављује на концертима неких других певача, зашто човек са усташком капом не оде на концерт Хладног пива? Па неће, ту неће пронаћи себе, ни себи сличног човека", наводи Милан Гулић.

Љуту траву на љуту рану и дједова кошуља

Песма „Љуту траву, на љуту рану" говори о томе да је од љубави драге према њему јача љубав земље. И песма би можда личила на родољубиву да се не помиње цитат „Љуту траву на љуту рану", цитат који је изговарао Анте Павелић. И да се не помиње стих, који цитира и Мартенс: „Ону исту кошуљу припреми, биће она опет и сину по мери, као што је била мом дједу и мени." Томпсон за немачки лист каже да је кошуља само симбол наследства, пренос с колена на колено.

На питање Михаела Мартенса, шта мисли о Анти Павелићу, Томпсон одговара - То желим задржати за себе, јер нисам историчар. Kаже да људи убијени за време НДХ нису убијени због "симбола" него због "болесних глава које су следиле Сатанске планове" и кад је реч о злочинима, Перковић каже да осуђује све режиме ако су чинили злочине били они фашистички, комунистички, или било који други...

„Он има четири песме у којима провејава на овај или онај начин фашизам, дакле облик који се у Хрватској зове усташтво, и 1945. година и та година која беше црна за Хрвате, и кошуља коју његов ђед чува на тавану, и Лијепа ли си која је проглашена за једну од најбољих хрватских песама, а која говори о аспирацијама према Босни, и наравно Бојна Чавоглаве, да не спомињем оно Јасеновац и Градишка стара", каже Ратко Дмитровић.

Одавно Марко Перковић Томпсон у Хрватској није човек са музичке и друштвене маргине. Томпсон је постао неко без кога се не може на великим прославама, и не само поводом годишњица Олуја и Бљеска. После највећег успеха у историји хрватског фудбала певао је на главном тргу у Загребу.

На прослави другог места на свету, најбољи хрватски фудбалер Лука Модрић Томпсона га је замолио да отпева и песму Гени камени. Ту је већ био крај програма, па Томпсон није отпевао најпроблематичнији стих: „Лоша била '45-та, расула нас преко свијета, а сад нова лоза расте, вратиле се кући ласте. Плаве крви, бијела лица, рађају се нова дица, на камену ка на свили, ди одувик ми смо били."

„Та прича о емиграцији је код њега честа, појављује се у оној песми Мој Иване која је популарна, а ја бих указао на још једну песму која носи назив Голубови бијели и по свој прилици је посвећена Блажу Kраљевићу, човеку који је био прави правцати усташки емигрант и који је водио постројбе ХОС-а и кога су се решили сами Хрвати, односно по свој прилици убијен је од стране ХВО-а", наводи Милан Гулић.

Филип Шварм наводи да се на прослави у Загребу могла видети подела и да је добар део људи који су били на тргу био згранут због Томпсона, и тад је фешта престала. "Он поларизује и Хрватску. Већинска Хрватска можда није против Томпсона, чује по телевизији песме, али нису за Томпсона, мислим да је већинској Хрватској доста рата, усташтва, те ретроградне тенденције, и већинска Србија и већинска Хрватска би да нормално живе", сматра уредник недељника Време Филип Шварм.

„Томпсон постаје опште место хрватске музичке сцене, председници Хрватске почињу своје говоре његовим песмама, селектори говоре да су подизали адреналин код играча пуштајући им Томпсона, Томпсон и данас једини може да окупи 50 хиљада људи. Он једини у Далматинској Загори, 4. августа сакупи 100 хиљада људи", наводи Ратко Дмитровић.

Томпсон, Цеца и Баја Мали Книнџа

Мартенс у интервјуу каже да једино Цеца у Србији и Томпсон у Хрватској могу да окупе толико људи на концерту. Томпсону се то поређење не свиђа, јер је реч о различитим музичким стиловима. Kаже да су дубоки траг на њега као момка оставили бендови као што су ЕЈ-Си-Ди-Си, Ганс анд Роузес, Ајрон Мејден (AC/DC, Guns N' Roses, Iron Maiden), као и тадашња домаћа поп-рок сцена.

„Он се понаша као Ексл Роуз, има ту косу, мач на позорници, има орнаментике хеви метала, али у суштини то је један фолк поп, да га тако назовемо. И то је тајна његовог успеха, то га чини мало другачијим, али то је једна глазура и шминка која је небитна, а мислим да су у суштини то ови потпаљивачки текстови", наводи Филип Шварм.

„Ви у Хрватској имате изузетну музичку традицију, односно нешто у стваралаштву пред чим човек треба да се поклони и скине капу, ту мислим од Арсена Дедића, Хрвоја Хегедушића, Руњића, дакле то су велики ствараоци, не они то не доживљавају као нешто посебно значајано, не, већ доживљавају оно што пева Томпсон", сматра Ратко Дмитровић.

Занимљиво је да мелодија песме Анице книнска краљице иста као и мелодија српске песме која баштини равногорску традицију „Над Kраљевом жива ватра сева" или „Два Дражина момка". А неки у Хрватској данас воле да кажу - оно што је Томпсон за Хрвате, то је Баја Мали Kнинџа за Србе.

„То је неупоредиво, али те паралеле се стално раде, и нама Србима се то намеће од стране Хрвата и онда нам набију на главу Бају Малог Kнинџу који је једна локална прича. Баја Мали Kнинџа је из Босне и он има проблем са овима у Босни који су му побили ђедове. Али он је заиста андерграунд, маргина и музичка и културна, појава која се завршава у локалним кафанама. Томпсон не, он је неко ко је апсолутна звезда у Хрватској", каже дугогодишњи новинар, директор телевизије Рас Ратко Дмитровић.

Марко Перковић Томпсон Михаелу Мартенсу је још испричао да је од раних 90-их наступао по целој Европи, да није било забрана. Проблеми су настали, када су, како каже, антифашистичка удружења и медији почели да шире неистине о њему, због чега су се побунили Јевреји. Од тада је, каже, он на западу проблем.

Томпсон каже - у мојим песмама нема никаквог ширења мржње и позива на насиље, одгојен сам у складу са хришћанским католичким вредностима, око врата носим медаљон Светог Бенедикта, као симбил повезаности Хрвата са хришћанством.

Михаел Мартенс у свом тексту пише - Марко Перковић је неко кога бисте пожелели да имате за комшију - али само док причате о времену и деци. Не и о историји и политици. У том тренутку се Перковић претвара у Томпсона. Испод белог прслука, крије се црна кошуља.