Хрватска полуга за пеглање историје

На примеру Хрватске долази до изражаја читава размера политичке, дипломатске и културне добробити што, поред оне очите економске коју не треба посебно објашњавати, доноси чланство у ЕУ за било коју, посебно малу земљу.

Ако некоме у горњој реченици зазвони иронија, она није намерна. Иронија се сасвим споредно угнездила у фрази о "корисном чланству у ЕУ", онако као што би се рекло да "свака реч има реп".

ЕУ је по својој идеји етичка конструкција, али овде се не ради о томе у којој мери идеја одговара стварности и да ли су се оне икад поклапале у било ком организационом и институционалном подухвату кроз историју.

Напротив, овде је реч о томе да је чланство у ЕУ корисно, и то у сасвим практичном смислу свакодневне идеологије ниског интензитета, која у грађанину ЕУ буди осећање супериорности над не-члановима, још-не-члановима, кад-на-врби-роди-грожђе члановима и осталим почекуљама за придруживање.

Овако би, на пример, изгледао кратки преглед хрватске државотворне идеологије од деведесетих година до данас: Туђман је дошао на власт уз помоћ усташке емиграције, али тврда десница је увек била само једна од струја у његовом ХДЗ покрету.

Онда је дошао Санадер, кога су сви волели – и Европа, и грађанска Хрватска и Срби из Хрватске, али је на жалост свих испао лопов и клептоман. И данас ћете од многих у Загребу, од људи који уредно демократски мисле и националност доживљавају као административну чињеницу, чути тужбалицу "...е, само да није крао!".

Након Санадера је почела финална битка за улазак у ЕУ, током које је Загреб свашта изобећавао Бриселу, посебно у области владавине права и заштите мањина. Али ЕУ контролише пре уласка, после не.

Са уласком у ЕУ је у Хрватској – у власти, на друштвеној десници, на клерикалној културној матрици – нестала обавеза да се поштује обећано.

Од 2013. у Хрватској почиње рапидна ерозија европског либералног система који је, истина увек у траговима, као могућност постојао чак и под Туђманом.

Чланство у ЕУ је хрватској "дубокој држави" – горе споменутом тролисту политичких, друштвених и клерикалних институција – дало сигурност да је готово са уступцима, те да су нестали разлози за компромисе са духом времена и места.

Са уласком у ЕУ, службени Загреб је постао гори и злоћуднији. Не одмах и аутоматски, већ са задршком неопходном да се ухвати мисаони ритам клерикалне и друштвене деснице, и разуме како опомене, пацке и упозорења од партнера из ЕУ више немају директну практичну снагу. Овог пута, иронија је намеравана.

Две и по комеморације у Јасеновцу

Није случајно да је проблем комеморације у Блајбургу експлодирао као политичка бомба тек од 2015. Није случајно да је Министарство вањских послова Хрватске у саопштењу од 15. 3. прозвало аустријске медије и наредило им! - да престану да у комеморацији у Блајбургу виде усташку манифестацију.

Није случајно да антифашисти, Срби, Јевреји и Роми већ четврту годину одбијају да суделују у државној комеморацији у Јасеновцу.

Није случајно, јер Загреб више не мора да се држи ниједне моралне обавезе коју је преузео 2013. Све их је заменио једном једином преузетом обавезом да подилази и додворава се политичко-десним и клерикалним друштвеним снагама које од деведесетих година расту у биотопу под заштитом државе.

Тако је и створена актуелна ситуација у којој премијер Пленковић (ХДЗ), који сам није десница, ради као сервисер хрватског десног погона.

Прошлог петка (12. 4) су организације и удружења Јевреја, Срба, Рома и антифашиста држале своју комеморацију на месту бившег усташког логора Јасеновац. Два дана после тога, у недељу (14. 4) је влада одржала службену државну комеморацију.

Између та два дана (субота 13. 4) је председница Колинда Грабар Китаровић одржала солистичку комеморацију поред Богдановићевог каменог цвета на Јасеновцу. Разјурила је свиту да јој не кваре слику, позирала с достојанством Кантовог етичког императива, одлучна да се у њеном чину препозна како није ни с једнима ни с другима, ни са антифашистима од петка, ни са "фашистима" од недеље.

Две и по комеморације у Јасеновцу за три дана, није ли то превелики терет историјских инптерпретација за једну малу земљу као што је Хрватска?

"Осуђујемо све тоталитаризме"

Вербална конструкција којом службени Загреб пркоси ЕУ, Аустрији, Србији и критичарима у земљи је фраза "осудили смо/осуђујемо све тоталитаризме".

"Критичари у земљи" се у овом тексту употребљава у оба значења – за либералну опозицију (либерално у ширем смислу као отворено, слободномислеће, хуманистичко, рационално, а не у ужем као економски неолиберализам!), али и за све оне критичаре које је хрватска историја спремила под земљу, на мртве, на убијене.

То у актуелној политичкој пракси изгледа овако: "Већ смо осудили све тоталитаризме, па зашто нам онда Срби и Јевреји не долазе на државну комеморацију у Јасеновац?" Или: "Ми осуђујемо све тоталитаризме, па зашто се онда Аустријанци љуте ако се у Блајбургу случајно завијори понека НДХ заставица?"

Ова је за домаћу употребу: "Већ смо осудили све тоталитаризме, па зашто се сад неки узнемиравају кад нас Црква враћа у касни деветнаести век? Па није то тако далеко!"

Кад се фраза "ми осуђујемо све тоталитаризме" са релативно неутралног смисла који има у декларацијама и преамбулама интернационалних докумената спусти на ниво државне политике, а управо се то догодило у Хрватској, она постаје ревизионистички маљ, полуга за пеглање историје, платформа за дражење суседа и инвектива за дисциплиновање критичара у земљи.

Значења се крећу у следећем распону: Ми осуђујемо све тоталитаризме да не бисмо осудили ниједан посебно. Ми осуђујемо све тоталитаризме да бисмо камуфлирали један сасвим одређени. Ми осуђујемо све тоталитаризме како се нове генерације рефлексних усташа које смо сами одгојили не би нашле у ситуацији приговора савести.

Ми осуђујемо све тоталитаризме, да бисмо избрисали границу између узрока и последице, подражаја и реакције, индивидуалне и колективне одговорности, злочинца и жртве, прошлости и садашњости.

"Добровољни присилник Кемпф" стиже на прозивку

Ако су горње квалификације превише опште, ево примера.

Две седмице након што је хрватска амбасада у Аустрији морала да потпише споменуту команду аустријским медијима коју је саставило министарство у Загребу, у Бечу је (2. 4) у елитном литералном клубу "Alte Schmiede/Стара ковачница" наступио хрватски аутор Слободан Шнајдер.

Те две ствари су у вези, не директној, не ни преко три ћошка, како би рекли Немци, али сигурно преко два.

Шнајдеров роман "Доба мједи" је од фебруара, кад се појавио у немачком преводу као "Поправљање света" (Die Reparatur der Welt, издавачка кућа "Zsolnay"), на стабилно трећем месту књижевног барометра ОРФ-а по читаности.

Нема сумње, Шнајдер је хрватски "бренд" на немачком културном подручју, успешни извозни продукт, али за невољу истовремено и жестоки надземни критичар у земљи.

Хрватска амбасада је пре неких годину дана организовала наступ Миљенка Јерговића у истом бечком клубу (са романом "Род", у немачком преводу "Невероватна историја моје породице"), али то је било једноставније.

Јерговић је некако смиренији. Чак и кад пише оштро, кад критикује и прозива, Јерговић код читаоца пре апелује на центар за тугу, него на његов бес због пропалог хрватског државног експеримента.

Шнајдер је директан, несмиљен, непомирен, циник и поета у исто време, он је и хрватски и швапски, представник кратке уметничке аутономије у Југославији осамдесетих година, син "дунавских Шваба" чију судбину прожету фикцијом и описује у "Добу мједи".

За оне који нису читали Шнајдеров роман, реч је о "Георгу Кемпфу" кога Waffen-SS 1941. "добровољно мобилизује" и пошаље на Источни фронт. "Ђука" дезертира, аранжира се са разним војскама које шпартају украјинским пустопољинама, на крају и с Русима, све не би ли спасио главу.

После рата се враћа у Хрватску, јер је ту кућа, јер је он "Ђука" – Славонац, Хрват и Југословен, иако не нужно и комуниста.

Али не да му се. Кад остарели "Ђука" почетком деведесетих шета по гробљу Мирогој тражећи место за себе као "првог Кемпфа на тој адреси", он налеће на ХОС-овце, војну формацију Хрватске странке права како на Мирогоју одржава ритуалну заклетву у стилу нацистичких Waffen-SS снага.

"Ђукин" спровод убрзо после тога је мршаво посећен. Придошли се на прсте броје, ако се не рачунају духови "Ђукине" родбине и пријатеља, сакривених иза дрва и камена. У једном тренутку гробљанском стазом вози 'мерцедес', застаје поред отвореног гроба, из њега излази човек без пола лица, остави венац са натписом "HIAG", без речи се врати у ауто и оде.

"Само сам ја од присутних знао шта је HIAG", каже "Ђукин" син, алијас Слободана Шнајдера.

HIAG је акроним солидарне организације Waffen-SS ветерана (Hilfsgemeinschaft auf Gegenseitigkeit der Angehörigen der ehemaligen Waffen-SS). Основан је 1951. у Немачкој, расформиран 1992. после уједињења, али само на федералном нивоу, док локалне организације спорадично постоје и даље.

У Шнајдеровом роману се HIAG епизода збива негде 1993-94, у време кад та организација са осветљене федералне позорнице прелази на опскурне локалне сцене, кад жонглира између легалног и илегалног.

Нашли јадног Ђуку! Бежао им читавог живота, дезертирао, а на крају га не само нашли, већ и сахранили као свог, немачки Waffen-SS и хрватски ХОС на истом задатку романсирања нацизма!

Када је председник Јеврејске општине Огњен Краус на комеморацији објашњавао зашто у Јасеновац не долази са владом, већ са Милорадом Пуповцем, био је јасан: зато што влада није осудила тај један, најстрашнији тоталитаризам који се прошетао хрватским просторима, а да га у истом даху није и релативизовала.

А ХОС, он маршира и даље. Службено укинут 1993. и интегрисан у Хрватску војску, ХОС се добро снашао у улози живе војне меморабилије.

На годишњицу НДХ, 10. 4. у Сплиту је одржано почасно постројавање припадника ХОС-овске 9. бојне Рафаел витез Бобан, све под уиформама, симболима и уз присуство регионалних и савезних представника ХДЗ-а.

Из овога је јасно да хрватска амбасада нит је могла да организује, нит није могла да не организује Шнајдеров наступ у Бечу. Преведено – амбасадорка Весна Цвјетковић је била ту, али као литерат од укуса, не организатор, улога коју је амбасада имала у случају Јерговића.

Ни ту, ни тамо. Ми смо осудили све тоталитаризме – и кад усташе кољу у Јасеновцу, и кад партизани стрељају на Блајбургу, и кад се ХОС-овци заклињу по ритуалу Waffen-SS, и кад неко у Сабору каже Милораду Пуповцу да "седне на трактор", што је метонимија за "исели се у Србију".

Први пут с Јапанцем на јутрење

Посета кинеске владине и пословне делегације пре десет дана била је велики догађај у Хрватској, до тога да је заглушујуће медијско покривање скоро потопило почетак католичке цветне недеље.

Од Кине се очекује ништа мање него спас хрватске привреде, која је од деведесетих уништавана у процесу приватизације праћене финансијским, политичким и идеолошким криминалом.

У лаганој вртоглавици броје се благодети очекиваних кинеских улагања, од грађевински захтевнијих пројеката као што је Пељешачки мост, преко откупа банкротираних бродоградилишта у Ријеци и Пули, па до продаје лиценце за "музеј илузија" (оригинал је у загребачкој Илици), или таквих бизарних идеја као што је подизање забавног парка "Титоленд" у Кумровцу.

У тексту под насловом "Коначни крај хрватске транзиције" (Јутарњи лист 13. 4) познати хрватски новинар Јурица Павичић, још један од надземних критичара у земљи, бави се "апсурдном иронијом" да је управо "госпођа Ју", пословна жена из Шангаја, заинтересована да преузме некад велелепни, данас народни комплекс комунистичке Политичке школе Кумровцу и од њега направи реплику "Дизниленда". Уместо Микија Мауса, идентификациона фигура би био Тито.

Јер, Тито је у Кини бренд! "Misses Yu подиже Титоленд", горко се смеје Павичић док реагује на амбивалентне емоције којима хрватска јавност прати очекивани улазак кинеског капитала – с једне стране срећа, неверица и олакшање, с друге нелагодност да се на тај терен стиже касно, да су други, Србија пре свега, били бржи, покупили више, па и стид да се дошло у ситуацију где још само Кина Хрватску спасава.

"Да ли вам смета долазак Кинеза?", било је најчешће питање које су репортери хрватских електронских медија упућивали пролазницима на улици. "Сметање" се наравно односило на гужву, аутомобиле, осигурање, полицију, специјалне безбедносне мере, али, то се не може сакрити, и на општу нелагоду пред надирањем једне азијске културе која ће Европи увек остати страна – осим ако мандарински у скоро време не замени енглески као интернационални језик.

И док су Хрвати добили Кинезе, Срби у Хрватској су их претекли и отишли корак даље – они сад имају Јапанце. За почетак једног, то олакшава процес навикавања на стране културе.

Џон Шођи Масатоши је припадник православне хришћанске мањине у Јапану, која броји негде око 10.000 верника.

Студирао је теологију у Семинару Светог Владимира у Њујорку, теолошком факултету Америчке православне цркве.

Кроз Ст. Владимир су у разним периодима прошли истакнути теолози и црквени великодостојници, између осталог и патријарх СПЦ Иринеј.

Масатоши, рекло би се, не ради у струци, већ у туризму. Живи у Пули и организује путовања за групе јапанских туриста по Хрватској, некад по Косову, Македонији и Црној Гори, нада се ускоро – проблем је административне природе – и по Србији и Босни. Албанију избегава "јер су тамо дивљи".

На Косову организује посете српским манастирима и црквама.

"Интернационално православље постоји", каже Масатоши, и додаје – кад се једном крене на пут, а православне црквене општине фиксирају као тачке доласка и комуникације, онда свет постаје мали.

Он је тако у Грачаници разговарао са монахињом, чији је душебрижник у Лондону венчавао њену рођаку, која се удавала за свештеника који је с Масатошијем студирао у Њујорку, а Масатоши био гост на свадби, са још неким питомцима из Њујорка... тако или слично је било, јер су верски, породични, и пријатељски однос били врло разгранати, и то преко три континента и два океана.

Недељом Масатоши обично долази из Пуле за Загреб да би у српском Преображењском храму на Цвјетном плацу присуствовао служби, а после ње се у просторијама Српске црквене општине дружио с људима.

"Како си?", пита га жена с којом се три пута љуби у образ. "Добррро", одговара он.

Са Србима у Хрватској, међутим, није добррро. Сала Црквене општине је пуна после службе недељом, али, како каже Богољуб Остојић, секретар Загребачке црквене општине СПЦ, "нема нових".

Где су нови, куд одоше стари...

Можда је добро да је митрополит Порфирије те недеље (14. 4) био у Словенији, јер му се вероватно не би допао тон да "нема нових" и "нема мисионарења".

Не зато што СПЦ, као и свака друга хришћанска црква, нема верско, обичајно и законско право да ради на повећању броја верника, барем га прижељкује, већ зато што је то у случају Хрватске ситуација sui generis. Много осетљива.

Срби у Хрватској тренутно чине 4,36 одсто укупног становништва (186.633, попис из 2011). На статистичком врху, 1921. било их је нешто више од 22 одсто.

Године 1991, нулте године рата, Срби су чинили 12 одсто становништва Хрватске (581.663, подаци из цензуса те године, без групе "Југословена"). На попису из 2001, Срби су са 12 пали на само 4,5 одсто (201.631).

Од избеглица се у међувремену вратила само петина. Али та категорија не подиже број српске мањине, напротив, јер од 2001. постају статистички релевантни касни одласци Срба из Хрватске – у смислу да нема рата, нема директног притиска, нема силе, али нема ни наде у боље, фали мотивација да се издржи пролонгирани период хрватског економског безнађа и политичког отклизавања у историјски ревизионизам.

У таквој ситуацији "нема нових" додатно спушта мотивацију Срба за останак, као да оно што је ту није довољно вредно да се СПЦ и службени Београд потруде око њиховог останка у Хрватској, већ би их радије довели у Србију, а онда по Хрватима још јаче ударили моралном тољагом.

Нема нових, али добри су и ови који су ту, само да не оду и они. Још ће Масатоши-сан ићи по свадбама!