Читај ми!

Моја мала драма на ташмајданском базену

Да бисте по највећој врућини у Европи уживали на градском базену најважније је да претходно одлучите да вам ништа неће покварити то уживање. И да не потцените изазове који следе када бирате дебљину живаца с којима ћете се запутити на базен.

Не, на ташмајданском базену тога дана није било крими-драме као у чувеном филму са Аленом Делоном и Роми Шнајдер, али драме јесте. Да, знам, градски базен на отвореном последње је место где би се драма могла очекивати, али...

Одлучила сам да се охладим макар и на сат и по. Одлазим после посла, не жалећи што дајем и не баш малу суму за тако кратко време, али, мислим се, од пола шест до седам поштено ћу се искупати што није мало кад те снађе "Луцифер".

Мислила сам да ћу у тако касно поподне бити једина на благајни, али нисам, зачудо. Испред мене су мама с малим дететом, два средовечне госпође и један младић.

Стрпљиво чекам у нади да ћу што пре потопити главу. Не лези враже. На благајну стиже и група тинејџера која пролази да плати као да ред за чекање не постоји. Помислих наивно како можда хоће само нешто да питају. Али, не. Ваде паре да купе карте. Протестујем не повисујући тон. Само питам: "А ред?"

Они се окренуше као да заиста ред виде тек сад. Поглед усмеравају ка мени, јер сви остали што чекају ћуте.

"Дај, бре, опусти се, лето је", одговори ми један из групе док су остали само прошли.

Помишљам у себи "немој да се нервираш, знаш зашто си дошла, уосталом хајде, не буди стално баба-жвака, пусти младе, нису намерно, једноставно не размишљају, а имају и вишак хормона".

"Госпођо, стварно, па стићи ћемо сви, нико никог није дошао да преслишава овде", прену ме из мисли једна од оне две госпође што исто чекају као и ја, и исто ћуте на претицање као и остали из реда.

Мислим се: „Ма, само да запливам". Тражим место за пешкир и бирам степенице у хладу поред воде. Таман да седнем кад чујем иза себе: 

"Госпођо, извините, је л‘ можете негде другде да седнете?"

"Зашто?"

"Мој син много воли да гледа како људи излазе са тих мердевина из воде, а сад сте му заклонили поглед."

Добро. Велики је Ташмајдан срећом. Хајде да не кварим детету задовољство. Помислим, сешћу негде где нема тако мале деце, откуд знам, да ме опет неко због нечега не помери. Бирам групу младих која се смеје и изгледа да им је толико све потаман, да им никаква сила то не може пореметити.

Deux ex machina сам, међутим, ја. Али у негативном смислу.

"Еј, еее ај’ плиз негде, другде ту ћемо да снимамо стори."

Сва срећа знам шта је стори пошто имам ћерку од 11 година.

Добро, помислим, имам и ја дете. Да је оно било у тој групи и видело неку "тетку" како "неће да им учини" могу само да слутим какав би био коментар.

Ништа, идем у кафић. Охрабрујем се како је то, у ствари, добро! У хладу је, а и стварно ми треба пиће после потраге за местом. Идем до шанка, снимила сам шта желим, испред мене нема никог. Прва сам. Таман да отворим уста…

"Чувај, чувај, чувај, имамо челинџ", трче двојица ка конобарици. Ја прво гледам да се склоним да ме не би оборили, а онда покушавам да схватим шта раде. Девојка за пултом се смеје, а они јој у брзини саопштавају поруџбину. Мене, схватили сте већ, нико не примећује.

Вадим своју флашу с водом, тешим се да сам уштедела паре за пиће које првобитно нисам ни планирала и, коначно, идем у воду.

Хоћу да уђем, али деца на ивици базена играју неку игру, тако да увек један стоји на улазним степеницама, па се смењују. Седам поред, нећу ни њима да кварим. Већ сам их и заборавила, јер су ми ноге у води, а вода је савршена.

Чиста, ни топла ни хладна, таман.

Почињем да пливам и радујем се како није велика гужва. Џаба. За пет минута сам схватила да ћу, ако желим да се ни са ким не сударим, морати да пазим. У ствари, почињем да примећујем да људи улазе у базен, зацртају где желе да стигну, крену од тачке А и виде само свој циљ – тачку Б.

Пливам, заобилазим, сналазим се. Говорим себи да сам дошла да уживам, да обожавам да пливам, и да не желим да ми ишта више "квари Снешка". Стајем да направим паузу уз ивицу, затварам очи, окрећем лице ка сунцу.

"Што ниси понела и камеру", чујем са десне стране.

"Молим?" – нисам сигурна да су мени рекли. Младић и девојка у загрљају.

"Теби", полунервозно ми одговара дечко. "Ајде, мало риспекта."

Погледам их "значајно" и помислим "свашта". Настављам да пливам без намере да ми свађа квари угођај. У том моменту стаје музика која се све време чула са разгласа и схватам да је пола седам. Зар је већ прошло сат времена! Кад пре?! Заправо, гашење музике је припрема за крај који спасиоци свирају у петнаест до седам.

"Нема везе", помислим, "искупала сам се добрих четрдесетак минута."

Идем ка тушевима, али сви су заузети. Нема везе, има их седам-осам, брзо ће се ослободити.

Случајним избором долазим до жене која прави брзе покрете, по чему (наивно) закључујем да ће брзо завршити. Међутим, жена се тушира. И тушира.

Схватам да сам направила погрешну процену, али видим да се и други опуштено туширају. Нити обраћају пажњу на друге што чекају у реду, нити на штедњу воде (после се питају откуд овако врела лета и климатске промене, мислим се у себи).

У ствари, видим и да људи поред себе имају уредно поређане шампоне и гелове и то је то, већини, очито, купање које замењује оно код куће (сетих се и свог тате који мене и сестру учио да туширање на јавним местима треба да буде војничко, минут, не више). А сетих се и како на плажама све чешће бране коришћење шампона и гелова.

Из размишљања ме трже викање једне мајке која завршава туширање.

"Јованеее, Маријааа… ’ајде да се туширате, чувам вам место!"

Одлучих да одем још мало у базен, боље тамо да чекам него на сунцу. Сем тога, није још крај, двадесет до седам је. Успут, одлучујем се за један експеримент. Чврста сам у намери да се овога пута у базену никоме не склоним са пута. Баш да видим шта ће се десити! Прва "жртва" је човек у, рецимо, четрдесетим, који плива леђно. Е, нећу се померити таман… Туфф!!! Потурих десно раме да не буде баш по глави. Окрзну ме погледаом и настави.

"Ви не гледате да нема можда неко иза?"

Уз осмех који речима не умем да опишем одговори: "Не".

Ја оћутах.

Истуширала сам се код куће. Нисам жалила што сам отишла. Било је врло поучно. А то нема цену. Осим једне мале кваке која гласи дословно овако:

"Искуство не значи ништа, то знам из искуства."

уторак, 16. април 2024.
17° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво