Читај ми!

Како се слободан викенд на селу претвори у "викенд из пакла"

Запитајте се, док вас мрзи да сиђете до продавнице испред зграде, како изгледа живот без лекара, апотеке, продавнице, поште. Да ли бисте били спремни да вам деца расту без вршњака и да их свакодневно возите километрима до најближе школе и назад? Е тако, уз мање изузетке, изгледа живот у српским селима.

Иако сам планирала другачије и радовала се слободним данима, протекли викенд ми неће остати у лепом сећању. Све је почело мирно и уобичајено. Радујући се што смо коначно обоје слободни и што ћемо цео викенд провести у природи, муж и ја смо у суботу ујутру кренули ка нашој викендици, стотинак километара удаљеној од Београда.

Дан је протекао нормално, у ишчекивању кише, уз кафу и дружење са комшијама. Предвече се муж пожалио да га боли стомак и да осећа неку благу малаксалост. Обоје смо то приписали лошем времену и умору, рачунајући да ће сутра све бити уреду, кад се добро одмори и наспава.

Иако је ноћ протекла мирно, ујутру нам је било јасно да ствари не крећу у добром правцу. Почиње дијареја и повраћање, а на лицу му јасно видим да није добро. Иако обично свуда са собом носим гомилу лекова, схватам да, као за инат, овај пут немам никакав пробиотик.

Прва апотека, која вероватно и не ради пошто је недеља, удаљена је петнаестак километара, а ја нисам возач. Мало сам забринута, али верујем да ће све бити у реду. Можда је само покварио стомак и проћи ће... Кувам му чај, правим тост и покушавам да се сетим неког "бапског" лека.

И баш кад ми се чинило да му је боље, човек се онесвести. Комшија је срећом успео да га придржи па се макар није повредио при паду. Брзо је дошао к себи, али сам поглед на боју његовог лица био је довољан за панику.

Иако ми је разум говорио да је вероватно само дехидрирао, кроз главу су ми летеле најцрње мисли. Сетих се да је у близини вашар и да је ту вероватно, по службеној дужности, и екипа Хитне помоћи. Испоставило се да сам у праву и Хитна је убрзо стигла.

Радост због њиховог доласка брзо је, међутим, развејао хладан однос докторке и примедба да нисмо у њиховој "надлежности".

Да појасним, наша викендица "припада" општини која је удаљена тридесетак километара, а ова, којој "не припадамо" далеко је свега петнаестак. За неких 500 метара ушли смо у "надлежност" удаљеније општине, али вероватно о томе не бих ни размишљала да се ово није десило.

Објасних докторки да смо из Београда и да смо овде у викендици, замолих је да му да инфузију, али она је била категорична: "Не, не, дајте му воду и мало соли". Измерила му је притисак и шећер, послушала плућа, села у ауто и отишла.

Затечени, збуњени и уплашени нисмо стигли ни да реагујемо. Комшије, које иначе стално живе ту, само су слегли раменима. Било је јасно да су навикли на ово. Мужу је током дана било мало боље, али ноћ је поново била тешка.

Уплашена и неиспавана, ујутру сам решила да зовем Хитну помоћ из оне "наше" општине. Љубазан, али хладан глас с друге стране објаснио ми је да не могу да пошаљу екипу зато што оно што сам им описала није "ургентно стање". Није уродило плодом ни моје објашњење да је човек падао у несвест и да му није добро. "Довезите га па ћемо видети", још ми одзвања у ушима бахати одговор.

Схватила сам да нема вајде и да се морамо некако вратити у Београд. То смо и учинили током дана пошто је мужу било мало боље, па је проценио да може да вози.

"Викенд из пакла" се завршио, њему је боље и то је најважније, али не могу никако да престанем да мислим о томе шта је све могло да се деси. Рећи ћете да је то мој, лични проблем и да се невоље дешавају. И бићете у праву. Мећутим, ово искуство ме је, осим на личном, "продрмало" и на друштвеном нивоу. Схватила сам две важне ствари – како у Србији функционише служба Хитне помоћи и како се живи у српском селу.

И ја и муж радимо дуже од 20 година, плаћамо уредно здравствено осигурање, а код доктора смо, хвала богу, за те две деценије били свега пар пута. Дакле, здравствени систем је с нама апсолутно на добитку, али оног тренутка кад нам је требала помоћ, нисмо је добили. И то уз каква објашњења!

Они у чијој "надлежности" нисмо били, колико знам, финансирају се из заједничке касе коју и ми пунимо. Исто је и са онима који процењују да падање у несвест није ургентно стање. Можда њима није, али нама свакако јесте! Заслужили смо ваљда, плаћајући годинама здравствено осигурање, тај један "излазак на терен". О људскости и поштовању лекарске заклетве нећу да говорим. Излишно је.

Чини ми се ипак да ме је највише погодило сазнање да је оно што смо ми за викенд доживели, свакодневица српског села, па чак и мањих градова у унутрашњости. Био је то тренутак у којем сам на својој кожи осетила како изгледа живот ван великих градова, далеко од услуга које се подразумевају и које су углавном достуне. Чак и да Хитна помоћ неће да доће, као у нашем случају, у већим градовима постоје приватне ординације и службе које, у случају нужде, можете да позовете. На селу или у некој заборављеној варошици немате ни ту опцију, чак и ако имате новца да је платите.

Ако је овако на стотинак километара од Београда, у месту које има добар асфалтни пут и покривено је сигналом мобилних мрежа, како ли је у удаљеним селима, без пута и телефона?! Не смем ни да помислим како изгледа кад се тамо неко разболи или повреди. Препуштен је сам себи, помоћи комшија (ако их уопште има) и божјој вољи.

Е, ту лежи одговор на оно "тешко" питање које постављају политичари, аналитичари, новинари – зашто су пуста српска села и зашто би сви у Београд? Запитајте се, док вас мрзи да сиђете до продавнице испред зграде, како изгледа живот без лекара, апотеке, продавнице, поште. Да ли бисте били спремни да вам деца расту без вршњака и да их свакодневно возите километрима до најближе школе и назад? Е тако, уз мање изузетке, изгледа живот у српским селима. Зато људи из њих беже! Нема ту много филозофије.

А ја, упркос свему, волим ову земљу и нећу никада из ње отићи зато што врло добро знам како је бити дошљак и избеглица. Зато ме ваљда оволико и боли сазнање да неки људи у нашој Србији живе испод границе достојанства, а то никако нису заслужили. Вредни и издржљиви српски сељак заслужује оно што је у граду нормално и доступно. Заслужује да има продавницу, апотеку, школу, добар пут...

Заслужује да му децу у школу вози школски аутобус или бар комби. Заслужује лекарску помоћ и мобилне екипе које могу да стигну до најзабаченијих села, без много теорије и филозофирања. Заслужује да не буде непотребни трошак, промашена инвестиција и оно што се у народу сликовито назива "задња рупа на свирали".

Хајде да, за почетак, урадимо толико! О великим идејама, стратегијама и плановима ћемо касније...

Број коментара 11

Пошаљи коментар
Види још

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

субота, 20. април 2024.
6° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво