Читај ми!

Да ли је диригентска палица најмање дрво које прави највећи хлад

Невоља овог света можда је најбоље садржана у свирању симфонијског оркестра којим управља диригент. На једној страни је множина оних који мисле да се неоправдано налазе у гомили, а на другој појединац који своју вољу мора да наметне стотини музичара испред себе и на неки начин их победи – да би уопште било музике.

Често се чује констатација како диригент не ради ништа. Маше палицом, али не свира ниједан инструмент. Чак и када би се размахао погрешно, тврди се, музичари би завршили свирање и без њега.

Изгледа да није тако. Симфонијски оркестар је свет у малом.

Да почнемо од описа оркестра. У њему седе људи који готово непогрешиво имају високо мишљење о себи. У најбољим оркестрима света седе професори, солисти, прослављени музичари, мајстори и највећи познаваоци својих инструмената.

Али, ниједан оркестар, тако састављен, не може да засвира сам, док један човек не подигне палицу.

Шта се дешава када диригент ступи пред оркестар: истог часа настаје сукоб појединца и мноштва. Музичари имају све разлоге да мрзе вођу оркестра. Они знају шта би хтели, они знају како је нешто најбоље одсвирати, они знају шта желе од музике, али морају да ураде онако како им диригент каже.

Добар диригент, зато, није само највећи музичар, он је онај који уме да наметне своју вољу и њоме тријумфује.

Диригент је зато вођа, протомајстор, политичар и – садиста. Диригент има тачну идеју музике у својој глави и не крије да ступајући пред оркестар хоће једино то да оствари, по цену тријумфа или потпуне пропасти.

Отпор материјала се подразумева и очекује. Диригент зато виче, понавља деоницу од неколико тактова по пола сата и дуже, погледом награђује и кажњава сваког појединачног музичара.

Диригенти нарочито сурово гуше побуне музичара. "Зашто тако седите, заваљени у столици?", питао је Херберт фон Карајан једног музичара. "Маестро, ја у овом часу не свирам." "А, ви се грдно варате: ви у овом тренутку свирате паузе, зато одмах седите као да свирате!"

Музичарима зато остаје да у паузама проба препричавају доскочице попут ове: "Диригентски штапић је најмање дрво које прави највећи хлад."

Диригент то, међутим, не чује или се прави да не чује. Када је тријумфовао вољом, маестро показује мануелну и техничку надмоћ. Сер Адријан Болт овако је описивао свој рад са оркестром:

"Прво оддиригујем дело од почетка до краја, онако како музичари мисле да треба. Машем као петао и чујем да ништа не ваља. Онда на крају кажем 'Дивно, дивно! Овоме је потребно само мало измена.' Потом кренем да радим и наравно да променим све од почетка до краја, а они слушају, заслепљени првобитним похвалама, као пацијент под анестезијом на зубарској столици."

Када тријумфује својом моћи и покаже техничку надмоћ, диригент постаје господар оркестра. На делу је сада класични "стокхолмски синдром". Музичари почињу да обожавају свог диригента, као кад се отета особа упушта у интимни однос са отмичарем.

Неретко заборављају на сваки траг свог ега.

Говоре: "Када је Серхију Чилибидаке дириговао Брукнерову Четврту симфонију, видео сам како се отварају небеса."

Или: "Постојао је код маестра Клаудија Абада један поглед који као да је позајмио директно од ђавола. Оборио би главу, махао палицом и спуштао нас све ниже музиком у понор, а онда би нагло подигао поглед и погледао нас тим луциферовским погледом. Тада смо знали да смо на врхунцу".

Ко су људи оваквог кова и како се они уопште уче за свој, па хајде да кажемо, позив?

Диригент се, пре свега, рађа. Негде током музичког образовања схвати да има моћ управљања и лидерство револуционара. Оставља свирање инструмента и упућује се овим славним али увек трновитим путем.

На том путу увек је сам. Не слуша савете. Не признаје конкуренте. Артуро Тосканини: "Не волим Леополда Стоковског. Чим подигне палицу, знам да ће проституисати музику коју диригује." Леополд Стоковски, као одговор и помало рефрен: "Ко је, уопште, тај господин Тосканини?"

Диригенти обично имају свој оркестар с којима раде годинама, али ту нема породичне љубави, нека се нико не заварава. Диригенти једноставно процене да радећи деценијама са истим људима могу навише да се приближе идеалу музике у својој глави.

Али да га остваре стопостотно – не могу никада, и то је највећа трагедија овог позива. Диригенти су зато ћутљиви, ни са ким не деле своје идеје и једина сатисфакција им је што умиру у дубокој старости, јер током каријере имају идеалан омер бављења музиком и непрестаном фискултуром.

Многи од њих, попут Карла Бема или Ђерђа Шолтија дириговали су на крају тако што су једва подизали руке, али остале су им – очи. Један музичар Шолтијевог оркестра казао је: "Није на крају могао ни да измахне рукама, али што је знао да вас погледа ако сте нешто лоше урадили, просто да претрнете."

Ново време није погодно за диригенте. Демократија, схваћена као сирово надгласавање, завладала је виртуелним и сваким другим простором. У односу диригента и симфонијског оркестра никад није било, нити ће бити, демократије.

Кажу, штавише, да су једине две области где никад неће бити демократије: саобраћај и свирање симфонијског оркестра.

Да ли данас има јунака нашег доба са оваквим карактерним склопом који су имали поменути велики преци? Има и то је – можда парадоксално – нека нада за овај свет.

Од десетак изузетних данас активних диригената, издвојио бих двојицу: Естонца Пава Јарвија и Тугана Сохијева, рођеног у Владикавказу у Северној Осетији.

Дакле, ни Италијани, ни Руси, ни Американци, већ двојица са простора који имају мање од милион становника.

Таленат за управљање симфонијским оркестром не зна за велике центре. Искра се може потпалити било где.

Број коментара 0

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

петак, 19. април 2024.
12° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво