Апликације не могу да замене сусрет два бића – да ли прекид контакта квари пријатељство

Наша цивилизација је наметнула модел самодовољности као тежишта успеха и личног усавршавања. Заводљиви свет нових медија подржава већ успостављен начин непрестаног уздизања култа лепоте, младости и савршенства. Eго револуција потискује све што је изван ја, мени, моје. Део бића у коме су други и њихове потребе почиње да бива непрепознатљив. Срећом не сасвим.

Празници нас подсећају на тај део бића који чува фајлове са свим добротама, лепотама, тугама, радостима. У једном од њих је све оно чему су нас учили. Да никада не мислимо само на себе, да другима не говоримо ружне речи, да помогнемо ономе ко је у невољи, да се сендвич и јабука деле са пријатељем, да кажемо извини... Свему су нас учили.

"Није баш тако, нису сви родитељи тако васпитавали децу", често каже моја другарица, "да су их тако учили, не би било оволико себичних људи".

Заиста, никада раније нисмо оволико размишљали и говорили о себичности и искључивости. У балканској култури трпљења, о проблемима се углавном не говори, док у Европи људи на сваку неправду и личну увреду реагују истог тренутка.

Литература говори о томе да не постоје универзални одговори на сва питања, као ни решења за све проблеме у међуљудским односима. Доба его цивилизације за неке је идеално, за друге неподношљиво. Чини се да је лакше живети у складу са порукама времена: буди свој и мисли о себи, него непрестано преиспитивати своје поступке и свој однос према другима.

Није лако у 21. веку са теретом васпитања из времена када је интернет тек почео да похрањује своју грађу у дигитални архив. Али није све на интернету, много тога је на полицама наших библиотека и у разговору са људима. Социјализација на мрежама која се мери бројем лајкова непоуздан је показатељ поштовања и наклоности.

И поред свих нових могућности непрестаног умрежевања људи, неке ствари се никада неће променити. Пријатељство и љубав остварују се уживо у непосредном контакту. Замена не постоји. Никакве апликације не могу да замене сусрет два бића. Емоције су трајно настањене у нама и овај прекид контакта са људима не може много да поквари, осим да се тренутно не осећамо баш најбоље и да нам недостаје све оно што је пре пандемије чинило нашу свакодневицу.

До тада смо ту, са собом пре свега. И после сваког изласка из личног универзума, опет се враћамо на исто место. Себи. А кад се вратимо, ту су сви фајлови, уредно сложени, увек на располагању. Ту су да нас подсете да је наше само оно што дајемо и да празници имају смисла ако макар за тренутак други буду део нас.

Од пријатеља сам чула причу о двема вранама које је често виђао на земунском кеју. Најпре би обориле орах са крошње, кад падне на тло поделиле би га и свака би јела своју половину. Данима их је посматрао у тој устаљеној кореографији заједништва и међусобног уважавања.

Празници су време даривања и подсећања на важност речи и дела која упућујемо једни другима. Лепа реч није релативан појам – то је синоним хармоније живота.