Читај ми!

Јесу ли сви Црногорци директори, а Далматинци сналажљиви трговци

Сви су Црногорци директори, сви "Косовари" су продали имања Албанцима за велике паре, сви Херцеговци и Далматинци су сналажљиви трговци, сви Личани потомци партизана који су терорисали београдску буржоазију, а сви Србијанци угрожени у својој земљи баш захваљујући овим претходно поменутим "дођошима"! То смо ми, мали, подељени, често потпуно неспособни да изађемо из тог, тако сувишног, зачараног круга нетрпељивости. Е па да вам кажем... доста ми је тога!!!

"Ако буде среће, вратићемо вас назад оним истим тракторима на којима сте дојахали"...
Ово је само део коментара који сам на једној друштвеној мрежи недавно добила на текст о Дану примирја чији је наслов, гле ироније, био – Поносна сам што припадам овом победничком народу...

Иако знам да су друштвене мреже одавно постале сурово бојно поље на којем су увреде, нажалост, нормална ствар, признајем да ми је заиграло срце, а богами и прсти... Већ сам била кренула да пишем одговор (пристојан, али оштар), али сам на време одустала. Хвала богу!!!

Захваљујем на том тренутку разума јер знам да би ме преписка с дотичним господином само узнемирила, наљутила и, што је најгоре, јако растужила. Одустала сам и нисам више ни отварала коментаре страхујући од оног што бих у њима могла да прочитам. Ипак, размишљам од тад шта је овог човека натерало да испише оне редове. Какво је то мрачно искуство имао са нама, који смо на тим тракторима данима путовали ка Србији, тражећи спас?! Па чак и да му је нека избеглица нанела зло, зар је могуће да баш ово жели свима нама?!

И колико год да размишљам, не могу да донесем неки паметан закључак осим оног да су стереотипи сигурно уточиште. Захваљујући њима, свет у којем живимо вероватно много лакше "варимо". Све што нас збуњује, подстиче на размишљање или оставља простор за нове спознаје, бришемо посежући за стереотипима. Много нам је лакше да лепимо етикете него да размишљамо!!!

Тако су сви Црногорци директори, сви "Косовари" су продали имања Албанцима за велике паре, сви Херцеговци и Далматинци су сналажљиви трговци, сви Личани потомци партизана који су терорисали београдску буржоазију, а сви Србијанци угрожени у својој земљи баш захваљујући овим претходно поменутим "дођошима"! То смо ми, мали, подељени, често потпуно неспособни да изађемо из тог, тако сувишног, зачараног круга нетрпељивости. Е па да вам кажем... доста ми је тога!!!

Знам да као појединац не могу много да учиним, али поделићу с вама сопствено искуство које, верујем, побија бар неке од ових предрасуда.

О људима и нељудима 

У оној тужној колони, на оним тракторима, положила сам неке важне испите и открила животне истине које и данас "потписујем". Једна од њих била је и да људе не одређује место где су рођени већ то како су расли, шта су их учили родитељи или једноставно оно шта носе у срцу и глави.

Некад их, нажалост, одређује и ситуација, невоља, зло са којим су суочени.

Верујем да је баш то био разлог због којег су у оној мрачној ноћи између 4. и 5. августа 1995. наше дојучерашње комшије побегле и оставиле мене, сестру и маму саме крај аута на којем је пукла гума. Верујем да је страх и нагон за сопственим опстанком био јачи од комшијских и људских осећања које смо само дан раније имали.

Нису наши земљаци, Крајишници, помислили у том тренутку да су нас можда, својом себичношћу, осудили на смрт. Мислили су само на себе и ја то, у суштини, разумем! Нашли су се, међутим, на нашу срећу, и они спремни да помогну. Опет исти, наши земљаци, али другачијег кова, васпитања, срца. Једном речју, другачији људи!

И једне и друге смо сретали током тих десетак дана. Од оних који су затварали дворишта, врата и прозоре кријући се ваљда од невоље коју је наша несрећна колона носила са собом, преко оних који нису хтели да нам дају воду и продају векну хлеба, до оних који су нас у кишној ноћи пронашли на напуштеном аутобуском стајалишту и први пут после неколико дана пружили кров над главом, топли оброк и купатило. Све су то били наши земљаци, "прекодрински" Срби, људи који су имали ратно искуство иза себе али ето...нису се исто понашали зато што једноставно нису били исти људи.

Србија је била наш циљ, али сећам се врло добро колико смо страховали. Плашили смо се како ће нас примити земља већ уморна од ратова, избеглица и санкција. Ипак, нисмо имали куд и били смо спремни на све. Нисмо, међутим, били спремни на оно што смо доживели на самој граници, али и касније, на путу ка нашем коначном одредишту у Војводини.

Нисмо очекивали сузе оних који су нас успут дочекивали, гомиле хране и пића које су нам буквално бацали на тракторске приколице. Ни у сну нисмо могли да претпоставимо да ће нас у једном словачком месту примити као најрођеније, да ће нам дати да преспавамо у њиховом Ватрогасном дому и упорно нас нуткати чувеним словачким куленом. Кад год прођем кроз Бачки Петровац сетим се тих дивних људи који су нам бар на тренутак вратили веру, достојанство и оптимизам.

Кад се у Новом Саду, крај нашег трактора, зауставио скупи ауто, нисмо очекивали да ће човек у истом таквом оделу, пружити мени и сестри неколико, изненађујуће великих новчаница.

Нисмо очекивали да ће мирно, са сузама у очима, одговорити на бесне речи једне девојке. Знао је да не мислим ништа лоше и да ме је само срамота, због "милостиње", због тога што ми је коса ужасно прљава, што се возим на трактору кроз центар Новог Сада и што нико у мени не види студента, будућег новинара, већ само несрећну избеглицу на прљавој тракторској приколици.

Све што се дешавало у тих десетак дана који су ме заувек обележили, наставило се и у наредних 25 година. Било је људи и нељуди, било је саосећања, хуманости и подршке без којих не бих била оно што сам данас, али било је и понижења, несхватљиве мржње, увреда у препуном аутобусу кад проговорите на ијекавици. Било је речи и поступака који се не опраштају. Има их и данас, али схватила сам одавно - не воле ме сви Крајишници и не мрзе сви Србијанци!!!

Воле ме или не воле људи, добри, лоши, љубоморни и несрећни, испуњени и добронамерни, они на истим "таласним дужинама" и они који ме никад неће разумети. Некад то и зависи од рођачких и земљачких веза, али најчешће је само плод оне исконске човекове потребе да нађе сродну душу или да се клони оне која му не одговара.

Вероватно захваљујући свим овим, мање или више болним искуствима, одавно сам престала да верујем у стереотипе. Уместо у њих, верујем у живот и, упркос повременим разочарањима, у људе!

Надам се да ће до таквог сазнања и катарзе некада стићи и аутор оног увредљивог коментара с почетка приче!

Број коментара 6

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

петак, 19. април 2024.
5° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво