Читај ми!

Не плачи, Аргентино, Златни дечак је у свом друштву

Смрт је прекршила њихов кодекс ћутања, тај пакт о ненападању. Пружио је Богу његову, "божју руку" и преселио се у своје друштво, где коначно нема бола и туге. Међу бесмртне, иако је то и за живота постао.

Не плачи, Аргентино, Златни дечак је у свом друштву Не плачи, Аргентино, Златни дечак је у свом друштву

Зар није чудно шта можемо запамтити а шта заборавити?

Осетићемо укус ћуфти из предшколског, али зато лако сметнути с ума шта смо радили пре три дана...

Драго ми је, колико год то глупо и бесмислено звучи у овом моменту, што овај дан нећу заборавити никада. Ово је један од оних великих, монументалних дана, који се памти за цео живот.

Заувек ћемо знати где смо били тог 25.11.2020. године, када је отишао највећи.

Можда је и неправедно рећи да је отишао. Пре ће бити да се вратио. Свом свету, кој год и где год он био.

Дијего Марадона је био гост на Земљи, пружио људима радост и поделио своју чисту, неискварену енергију, завршио мисију и вратио се... 

Без поздрава, јер би било претешко. Пре свега њему, јер се одомаћио, осећао је да припада овде, да је "наш".

Али није - никада то није ни био, иако смо често - и ми и он, желели да јесте. 

И сада ће се, као што то обично бива након нечије "смрти" - говорити о његовим успесима, падовима, изборима, грешкама, скандалима, више или мање познатим детаљима из његовог, овоземаљског живота... 

А ништа од тога није битно, заиста. Ни најмање. 

Све што треба знати о Дијегу, златном дечаку којем је злато није вредело ни пишљива боба, саздано је у оних неколико десетина секунди вечности, док се загрева пред утакмицу.

Док води љубав са лоптом у тако запостављеном, "небитном" простору као што је загревање, док  сви грицкају сунцокрет и траже своја места, док нико не гледа помно на терен; Дијего, заробљен у времену, које је беспомоћно стало пред духом његовог, оноземаљског, бића, и допустило слободи, љубави и радости, да прокуља кроз сваку коврџу, овоземаљског тела.

Чудесне моћи, које су поколебале и оне неверујуће, зрачиле су сваким кораком који је правио на овој, нашој, планети. 

И како је закорачио у погрешну страну 40-их; када је био довољно млад да има жеље, али и довољно стар да крене да их остварује, када дебело месо постаје све дебље, а живци све тањи; постајало је јасно да се његово време на овом свету, међу људима, приближава крају.

И, иако многи мисле да је томе разлог то што је Марадона боље играо на терену него у свом, овоземаљском, животу, морам дићи глас, вероватно из срџбе и скрханости, и устврдити супротно.

Овоземаљски Дијего је живео пуним плућима. Неухватљивог и неспутаног духа, попут ветра. Неупитна љубав према свакој секунди, овоземаљског, живота, водила га је бројне грешке, мрачне ћорсокаке и амбисе, свакако. 

Али, живео је без ручне кочнице, пратећи срце (какве ли ироније, постао је већи од њега), а не ум, живео је онако како би многи живели да имају... храбрости, иако сам сигуран да постоји барем једна реч која би боље описала Марадону. 

Да ли је могао да живи здравије, умереније, спорије? Свакако. А да ли би живео тако да је знао какав крај, овоземаљског живота, га чека? 

Нисам убеђен. Штавише, дубоко сам уверен да не би.

Живот не враћа кусур, а Марадона га није никада ни тражио, нит' је марио за њега. 

Смрт је прекршила омерту, само њихов закон ћутања и пакт о ненападању који је већ деценијама на снази. Пружио је Богу ону његову, "божју руку" и преселио се у своје друштво, међу бесмртне, иако је то и за живота постао.

Вечита, бесомучна и очајничка потрага за Богом, за вером, за потврдом, никада није била згоднија.

Ходочашће никада није било краће.

Ланус, Росарио, Буенос Аирес, Барселона, Севиља, Напуљ... Улице ових градова, стадиони широм планете Земље, чувају непобитне доказе да је барем на тренутак био један од нас, да је био наш.

Иако то, заправо, никада није ни био. 

Путуј, Ел Пибе де оро, срећан ти пут кући... На место без туге, бола, патње, злобе, лажи и мржње. 

петак, 19. април 2024.
10° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво