Црна Гора и Србија, смеју ли заставе да се саставе

Скуп црногорских патриотских организација одржан у недељу увече у центру Подгорице заиста је био величанствен. Под условом да се нисте тамо затекли као Србин из Србије, што је био мој случај. 

Не мислим да су поруке које су се чуле милозвучније онима који се у Црној Гори изјашњавају као Срби или само нису гласали за владајући ДПС и његове политичке партнере, али рачунам да су се они на такав говор навикли.

Мени је све то било ново, а није да нисам био припремљен за тешке и непријатне речи. Али другачије је када се лично нађеш у гротлу размаханих црвених застава, песама и јаких емоција које те сврставају у мрског непријатеља Црне Горе, а ти се као такав не препознајеш.

Нарочито јер смо данима као екипа РТС-а, видно означени штитником на микрофону, такође црвеним, шпартали Подгорицом мање-више без непријатности или барем у мери у којој се то дешава и у Београду када наиђеш на некога коме се не свиђа програм српског Јавног сервиса.

Сем у једној прилици.

Вече пре протестног скупа чекали смо укључење у Дневник у пола осам и таман пошто је у неком двадесетом минуту дошао ред на нас окружила нас је група љутих и бучних младића.

Викали су, оптуживали нас да смо дошли да их свађамо, позивали се на родбину и пријатеље у Србији, земљи коју и они, кажу, воле и захтевали да бацим „тај папир који ми је написао Путин" мислећи на текст који сам скицирао како бих течније говорио у камеру.

Неколико драгоцених минута потрошили смо у настојању да их смиримо убеђујући их да нас пусте да се укључимо у програм па после да се расправљамо или шта већ.

Прекинули су да вичу и пустили нас да се укључимо, пажљиво слушајући сваки изговорену реч, а када се све завршило нису имали примедбе, чак смо се руковали, готово братски. Али нису ни одустајали од свог става да немир у Црну Гору уносимо ми или ако не лично ми свакако неки од нас из Србије. 

Путиновци, четници, великосрпски агресори, клерофашисти, равногорска фукара, да набројим само неке од израза којима се ти узнемиритељи описују и то не само на скуповима где говорника може да „понесе маса", већ и у медијима где има довољно времена да се одмери свака реч.

А тих дана нисам срео никога ко је дошао из Србије због избора, а да није био новинар.

Срећом, та се реторика не преноси на личне односе и сусрете, што најчешће стоји иза питања „како је у Црној Гори" која су ми постављали пријатељи из Србије.

Ништа вам се рђаво у Црној Гори неће догодити зато што сте из Србије, сем што ћете, можда с правом, мислити да вас барем трећина људи око вас, на улици или у кафани, не доживљава пријатељски, што је превисок проценат.

Када на то додате најмање трећину оних који мисле све супротно схватите да је то простор са превише двокомпонентног експлозива да бисте само одмахнули руком и уживали у добром пршуту, лози и вину, мору и дружењу са духовитим људима.

Дуго би се могло расправљати или саветовати о томе шта треба урадити па да Црној Гори крене набоље и по вољи свих који тамо живе и не сумњајте да би за сваким столом у свакој кафани тамо наишли на разумне предлоге.

Ја бих се само осврнуо на заставе.

Дан после избора на прослави победе, у порти Саборне цркве у Подгорици и на улицама, виђао сам и црногорске и српске (државне) заставе мада је ових других било неупоредиво више, да се не заваравамо.

У недељу, на Тргу независности, осим црногорских и пар бошњачких нисам видео ниједну другу, опростите ми на репортерском пропусту ако их је било, али сасвим сигурно је да није било ниједне српске, макар тробојке краља Николе.

Једна да се слободно вијорила, могао бих сада свакоме да кажем да је неистина да сам у тој Црној Гори, која себе сматра господском, мултиетничком, слободарском и антифашистичком, непожељан.