Зашто сам мајкама отимала децу

Ово није прича о беби белог лава, нити птићу који као да је изашао из Парка из доба Јуре. Није главни јунак ни мој мали Вук. Ово посвећујем једној лавици, Кристијану, себи и свим мамама које знају шта значи волети своје младунче.

Ретко на посао водим сина. Једном је ишао са мном на терен и то зато што сам га још увек дојила, а репортажа је захтевала вишедневни ангажман у Моровићу, код Шида.

Међутим, пошто тата ради у Зоолошком врту, а ја сам се намерачила да снимам принове које су на свет дошле за време ове несрећне пандемије, пошао је и он са нама на снимање.

Шта би могло да крене по злу...

Напољу је јако сунце. Потребно нам је мало времена да се очи навикну на мрачну просторију у коју смо ушли.

Док поглед тражи оно због чега смо дошли, језив звук као блесак сече таму и брише хиљаде година еволуције у само једном трену.

Решетке које нас раздвајају одједном су невидљиве, постајемо на тренутак наоружани само нагоном за опстанком и бригом о потомству.

Моје младунче бежи напоље уз врисак. Штитим га рукама и телом и на својим грудима осећам његово срце. Удара у најжешћем ритму бубњева предака, испресецан јецајима.

Кажу да нам је један од два урођена страха страх од буке.

Сада сам схватила и зашто. Упозорава те да ћеш бити поједен.

Пре него што мозак и стигне да изанализира ситуацију, подсвест нам шаље узбуну за опасност, подиже нам длаке на телу да се накострешимо и изгледамо опасније, упумпава адреналин да брже бежимо и спасавамо свој и живот младунаца.

И док сам ја сузе свом Вуку брисала и утешно га љубила свуда по лицу, мама по чије смо младунче дошли је своје чедо телом штитила.

Упозоравајуће режање извирало је из дубине њене душе.

Лавица је своје колосално тело пропела на задње ноге не би ли нас што више застрашила.

Вук је прошапутао: "Мама, немојте дуго да снимате лавића, видиш да мама плаче за њим".

Ако ме питате какав је лавић, немам појма.

Крзно бело, на додир као неко јагњеће руно, шапе мало веће него код моје мачке.

Није се много опирао, рекла бих да се у једном моменту и опустио.

Нисам га да ваља ни погледала, само сам мислила на то да завршимо интервју и да га што пре вратимо мами.

Када га се коначно дочепала, лавица га је шапом обгрлила и окренула нам леђа.

Мама ко мама. Воли и штити своје младунче било да је реч о лаву, Вуку или кљунорогу.

Гнездо је тамо где те мама воли

Пошто смо снимили беле лавове, кренули смо до новог младунаца за репортажу.

Ту бар неће бити проблема, птице тешко да могу нечим да нас изненаде.

Инкубаторску станицу је из чистог ентузијазма, у инат пандемији, склепао биолог зооврта Кристијан.

Много је сати провео у њој последњих месеци. Прво чекајући да се птићи испиле из јаја, а потом бринући да преживе прве дане без мајке.

Не знам шта сам тачно очекивала, али када ми је с поносом показао своје чедо како тетура по картонској кутији, сузе ми јесу кренуле на очи, али од смеха.

Сигурна сам да ништа ружније мајчица природа није направила још од доба када је експериментисала са диносаурусима.

Полуиздувана, на сунцу избледела, црна кеса за смеће из које на све стране провирују чекиње, а на врху избија огроман кљун са језичком у облику црне глисте, ето то вам је беба кљунорог.

И опет звук, само овај пишти к'о сам ђаво.

Покушавао је да се издигне на несигурне ноге док је дозивао мајку, али врећаста задњица је одбијала сарадњу са остатком тела и вукла је целу причу на своју страну.

И док сам ја узимала ваздух за нови талас смеха који је изазвало ово смешно биће, Кристијан као да ме није чуо.

Забринуто је отрчао до фрижидера, из њега извадио мртво жуто пиле и нежно га, како то само мајка уме, спустио низ црни, бебећи кљун малог кљунорога.

Овај је два пута захвално трепнуо, цело пиле у једном залогају прогутао и запиштао за још.

Рођена мајка би га у једном замаху убила и тако оправдала име врсте. Али зато „мајка" која га је из јајета испилила, каже да препознаје тачно разлике у пиштању када је беба гладна, када је уплашена, а када усамљена.

Месец дана је дању и ноћу Кристијан свака два сата пинцетом хранио ову бебицу.

Поносно нам показује слике свог размаженог деришта како је лепо напредовало.

Каже, ради на томе да га што пре осамостали и пусти да живи са осталим кљунорозима.

Видим да ће да искористи сваки трен да ужива у свом малом птићу док не напусти родитељско гнездо.

Није лако бити мајка.

Број коментара 1

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

четвртак, 25. април 2024.
13° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво