Политичарим, дакле, постојим

Кад год се погледа кроз српску историју, увек две љуте стране, „ми" и „они". Свака генерација мора да на својим леђима осети проклетство које прати српске неутралце. Нема средине, мораш да се одлучиш за кога си

Како год да се заврше нереди у Београду и другим српским градовима, нема разлога за радост.

Будући да тај лични и искуствени рефлекс дубоке сумњичавости према лековитим потенцијалима револуције многима није јасан, одговорићу на почетку једним примером из литературе. 

У роману "Очеви и оци",Слободан Селенић пише о Стевану, Србину који у енглеском Бристолу студира право и онда се крајем 20-тих година враћа у Београд као доктор наука, где постаје професор на универзитету.

Како је образован, одмерен у опхођењу, правник, из добре породице војвођанских Срба, дакле хабсбуршких Срба „из прека", све би га српске политичке партије хтеле код себе.

Стеван међутим одбија понуде да се политички активира, без обзира с које стране га моле, из владине или опозиционе. Његово објашњење у off-u: „У Србији су гадости равномерно распоређене између позиције и опозиције". 

Селенић ту употребљава једну страшну реч, која и дан данас виси изнад Србије као Дамоклов мач: Политичарење.

Политичарење значи деловање на јавној сцени не да се нешто промени, већ да се замагли; не да се некуда води, већ да се свађа без неког одређеног циља општег добра.

Српским политичким партијама није до политике, већ до политичарења, каже Стеван. 

Кад год се погледа кроз српску историју, увек две љуте стране, „ми" и „они". Свака генерација мора да на својим леђима осети проклетство које прати српске неутралце. Нема средине, мораш да се одлучиш за кога си. 

Само по себи, то чак и није тако страшно, политика је брига о општим интересима, модерни човек није спужва, од њега се очекује да има мишљење о јавним пословима. 

Лоше је међутим што се те две стране константно налазе у страственом револуционарном расположењу, стално на улицама, на барикадама, по шумама и идеолошким кружоцима.

Политичари се или обожавају, или убијају; провокација и славодобитност владају јавним простором.

Национално биће се стално љушти као лук, требе се неподобни, одбацују неприлагођени, стигматизују неутрални, прозападни, про-латиничари, про-чудни и неприлагођени, они који не мрзе Хрвате, који не цупкају уз турски мелос или не иду на море у Грчку, они који се у шопингу у страној земљи не довикују с два краја робне куће.

Српско политичко биће је спремно на унутрашње обрачуне до последње капи властите крви!

Последице непродуктивног „политичарења" над властитим месом: Један кнез је брутално сасечен у Кошутњаку у деветнаестом веку, један краљ гурнут с балкона у двадесетом, један премијер устрељен у сред града у двадесет и првом.

Између се често и радо ишло на улицу, шифра 27. март 1941. И други народи су повремено аутодеструктивни, није то наравно ништа специфично српско, али тај тврдоглави рефлекс ауто-демонтаже који преживљава системе, владе, идеологије, декаде и векове, препознајем само у српском политичком бићу. 

Српска нација мора смогнути снаге да искорачи из те историјски наплављене мустре насиља.

За почетак је довољно да изађе на изборе уместо да их бојкотује и онда се препусти бесу јер су победили они који нису бојкотовали изборе.

„Народ" још никад и нигде није победио на улици. Ако и јесте, историјски примери нас уче да је та победа брзо била запоседана од најмрачнијих политичких снага, од њих темељно апроприсана и трансформисана у смртоносно оружје.

Довољно је споменути Француску или Октобарску револуцију, или, ближе кући, антифашистичку борбу у бившој Југославији. 

Решење је у техничком смислу врло једноставно.

Неколико мирних трансфера државне власти у Србији, и проклетство „политичарења" је сломљено. Ко добије изборе, влада до краја легислативног периода. Ко изгуби изборе, спрема се за нове. Ко бојкотује изборе, губи право да виче неправда. 

Ако се победник инаугурише на улици, Србија ће сутра добити исто што је и имала - две љуто зараћене стране. 

„Проблем Милошевић" је могао бити решаван само кроз револуцију. Али и она је била у легалистичком оквиру, јер је до нереда дошло након што је Милошевић одбио да призна резултате изборе.

„Проблем Вучић" јасно лежи у оквиру демократских циљева и средстава. И држава и електорат имају обавезу сврсисходне употребе властите силе.

А политичке странке? Оне имају обавезу да коначно пређу на одговорну политику и напусте политичарење. 

Историјска карма револуционалних смена власти у Србији мора бити разбијена. У супротном, нација ће увек стајати на неком почетку. 

У љубави је почетак можда најлепши, али у државној политици он је клетва.

Број коментара 3

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

четвртак, 25. април 2024.
13° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво