Будући министар културе мора да размишља као епидемиолог

Упркос великом плакату на згради Дома војске Србије, ретроспективна изложба Милана Коњовића, због епидемије вируса "ковид 19" отворена је тихо и готово нико је не посећује. Богатство на зидовима и тишина у галерији учинили су ми се парадигмом садашњег тренутка.

Да ли сте видели слике нашег Ван Гога? Треба да одете. Уметност се мора видети и изблиза и уживо. Тужно је видети је преко екрана рачунара, то су ваљда сви схватили током последњих месеци.

Немате прилике да седнете у неки од првих редова да бисте у позоришту уживо видели наше глумце на сцени. 

Не можете да посетите концерт Београдске филхармоније да бисте чули колико моћан може бити звук симфонијског оркестра када га слушате без електронских посредника. Можда је једини пример, у Београду, изложба Милана Коњевића.

Станите испред платна и погледајте тај величанствени нанос боје. Ево га овде, али немојте имати илузија да је објектив мог апарата пренео све.

Колика је разлика између овог снимка и реалног утиска када одете на изложбу и станете пред ови Коњовићево платно, толика је разлика између видљиве и невидљиве културе. 

Имати културу је једно, имати традицију је друго. Традиција је она невидљива сила која представља седимент марљивог рада талентованих претходника. Без ње не може да настане нов уметник: било да се на ту традицију ослања или се против ње буни. Али, традиција није нешто што је од користи публици, уколико није доступна.

Недавно сам био у Народном музеју. Музеј је практично празан. Један службеник иде за малобројним посетиоцима и чини се да је ту само да би им нешто забрањивао. Да ли могу деца да седну на под или клупицу и цртају платна испред себе, одговор је „не могу". 

У реду, то је данак "короне", али хоћемо ли, кад све ово прође, схватити да би у обавезном програму основаца требало да буде боравак испред "Девојке у плавом" и дечји покушаји да је прекопирају? Бојим се да нећемо.

Како у најранијем узрасту, тако и касније.

Култура се код нас сматра неком врстом раскалашности, као кад би неко казао да обавезни део оброка треба да буду чоколадне пралине. Али, није тако. У духовном јеловнику човека, култура јесте чоколада, али је она неопходна за опстанак менталног и моралног организма.

Култура је као застава државе. Свако ће казати да је она скоро симболична, али сетите се само да су пре неколико дана нове бригаде Војске Србије свечано добијале своје заставе. Подсетимо се како се застава брани и колико се цени она која је прошла многе јурише и из њих изашла изрешетана. Застава не пуца, застава не заузима положаје, али морал који диже војницима, немерљив је чак и у поређењу с наоружањем.  

Због тога култура ништа не вреди без "упутства за употребу". Имамо Коњовића, то је богатство традиције, али као да га немамо ако га на оваквој изложби види свега неколико стотина или хиљаду људи. Зашто? Одговор је једноставан.

Ако је ову изложбу видело хиљаду људи, она је направила утицај само на 0,015% одраслих и пунолетних људи од 6.739.441 колико их је јуче имало право гласа на изборима. Трагично мало чак и у поређењу са процентима прокужености становништва вирусом "ковид 19" која износи око 3% према прелиминарним серолошким истраживањима популације.

Замислим зато да се са овом величанственом Коњовићевом сликом сусрео свако ко је оболео од короне и од те болести се излечио. 

Изложбу у Дому војске Србије видело би око 225.000 посетилаца, што је двоструко више од броја оних који су видели фамозну изложбу Марине Абрамовић "Чистач". Оставимо ли по страни епидемиолошке опасности (којих не би било ако изложбу посећују само они који су овај вирус прележали), то би значило да се људи тискају пред Коњовићевим делима и да ова фантастична платна сваког дана види чак 3.750 људи.

Погледајмо још трагичних података. Са доста сигурности може се казати да никад ниједну српску књигу није прочитало више од 100.000 људи који су у истом тренутку живи и могу да размењују утиске међу собом. Ово важи једнако за дела Андрића и Црњанског, као и за најпродаваније бестселере у последњих двадесет година.

Овај број читалаца представља свега 1,4 одсто од броја јучерашњих бирача, што значи да је он двоструко мањи од броја инфицираних у узорку испитаних на "ковид 19" на дан недељу 21. јун 2020. (узети узорци од 3.269 особа, а позитивно је била 91, што представља, нажалост, око 2,8 посто).

Шта нам све ово говори? Само једно: будући министар културе мора да размишља као епидемиолог: најпре о заступљености културе у популацији, па тек потом о свему другом, јер све друго што се везује за конзерваторство, стратегије културе, помагање савременог стваралаштва не вреди много уколико та култура практично није заступљена у популацији.

Докле год је овако, играмо се "потемкинових села" и правимо елитистичке симулакруме који су поново добри - само за статистику.

Да, и ово: ретроспективна изложба Милана Коњовића отворена је до 25. јула 2020. године. Идите слободно да је видите. Нема практично никакве епидемиолошке опасности од зараживања.  

Број коментара 3

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

среда, 24. април 2024.
13° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво