Сви смо жигосани у доба короне

Коронавирус мења наш живот и навике. Живот нам се окренуо наглавачке и за десетак дана пало је у воду све на шта смо навикли и шта су нас родитељи учили. Све оне нормалне, свакодневне ствари, поздрави, пољупци, загрљаји, испијање кафе са драгим особама, одједанпут су постале опасне.

Соба за испитивање у полицијској станици. Полумрак. Осумњичени изврдава, провоцира. Инспектор изнервирано устаје, уноси му се лице и почиње да виче. Двојица мушкараца су на свега неколико центиметара удаљености, а јасно се виде и капљице пљувачке које лете на све стране док инспектор "урла" на преступника.

Сцена из серије којом прекраћујем време у изолацији, у нормалним околностима не би вероватно оставила неки посебан утисак на мене. У јеку пандемије и панике коју је изазвао коронавирус, мало је рећи да сам узнемирена док је гледам.

Потпуно несвесно, осећам страх и жељу да то прекинем, да их раздвојим, дезинфикујем, испрскам асепсолом, одржим им "предавање" на тему неопходности социјалне дистанце.

И није само сцена из полицијске станице изазвала код мене овакву реакцију. "Хватам" себе како са ужасавањем гледам кадрове у којима се људи друже, грле, љубе, уживају на концертима, навијају на стадионима. Кад сам схватила да пратим да ли је неки имагинарни лик из серије или филма опрао руке кад се вратио кући, мало сам се забринула. Додуше, и насмејала сама себи.

Сетила сам се и једне моје старије рођаке која се редовно нервирала кад на ТВ види да је неко изашао из куће не закључавши врата. Е па, изгледа да сам и сама дошла у ту фазу, а верујем да нас има доста са сличним симптомима. Ух, нисам изабрала најбољу терминологију.

Шалу на страну, ови моји "испади" сасвим су логична последица онога што нас је снашло у последњих месец дана. А све се десило врло брзо. Живот нам се окренуо наглавачке и за десетак дана пало је у воду све на шта смо навикли и шта су нас родитељи учили.

Све оне нормалне, свакодневне ствари, поздрави, пољупци, загрљаји, испијање кафе са драгим особама, одједанпут су постале опасне.

До јуче прихватљиво и чак подстицано, дружење је постало мрачни извор заразе и претња која лебди над нама. Морали смо да мењамо навике у ходу. Од стадиијума у којем смо збијали шале на рачун новог вируса и онако се, по српски, из ината, руковали и грлили, покушавајући ваљда да се тако одупремо надолазећој паници, врло брзо смо стигли до фазе у којој зазиремо једни од других.

Сви смо вероватно имали онај "тренутак истине" у којем смо схватили колико нам се живот променио. Мени се десио пре петнаестак дана кад сам на степеништу зграде у којој живим срела комшиницу.

Прво је нисам препознала зато што је имала маску, наочаре и капуљачу, а онда ми није било јасно зашто упорно стоји у дну степеништа као да нешто чека. Схватила сам ипак брзо да чека мене, да прођем и не приближим јој се на мање од два метра.

Тешко ми је да тачно опишем како сам се у том тренутку осећала. Нека мешавина изненађења, стида, љутње, страха, разочарања преплавила ме је док сам збуњено пројурила крај ње мрмљајући себи у браду нешто што је личило на поздрав. Нисам чула да ли ми је узвратила...није више ни било важно.

Ово отрежњење помогло ми је да лакше прихватим слично понашање колега, али и да се сама почнем тако понашати. Не толико из страха за себе колико из одговорности према другима. Ипак, морам признати да ми тешко пада. Иако никад нисам била од оних што се стално грле и љубе с колегама, комшијама и пријатељима, погађа ме то што у готово свим очима видим страх и онај поглед који вам јасно говори да вас друга особа доживљава као претњу. Разумем и прихватам, али ми је једноставно жао што мора тако.

Ако преживимо ово (надам се да хоћемо), бар ће нам једна ствар бити много јаснија. Знаћемо како је живети са "жигом". Разумећемо, надам се, много боље оне који су дискриминисани, означени, оне од којих сви беже скрећући поглед. Сад смо сви такви!

Ако је правило да из сваког зла произађе и неко добро, нека то овај пут буду толеранција и емпатија.

Нека нас корона научи макар томе да је пут од нормалног, комфорног и уређеног живота до одбачености, изолације и страха тако кратак и могућ. И, што је још важније, да то често не зависи само од нас.

Број коментара 2

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

петак, 19. април 2024.
12° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво