Имала сам корону пре короне, или ипак нисам

С првим данима размножавања коронавируса у Србији, закачим сезонски грип. А можда је ипак била корона? Имам разлог за сумњу – познаник, ког сам видела четири дана пре него што сам пала у постељу, лежи у болници заражен коронавирусом.

Уторак, 10. март, креће неки слаб кашаљ. Колеге ме већ завитлавају "бежи, короно". Вратила сам се на цигарете, кажем, и настављам да кашљуцам у лакат.

Среда, мало сам успорена, као интернет ових дана, али на ногама. У Србији расте број заражених коронавирусом, а мени током смене креће да скаче температура. У амбуланти на послу кажу "није ти ништа", а мени у глави стихови "снаге ми понестаје".

Среда послеподне, дефинитно температура нешто изнад 37, стављам алкохолне облоге, мутим бућкурише ружног укуса и чекам да спадне.

Два пута у животу имала сам температуру (једном са осам година кад сам имала овчије богиње и други пут на факултету) и, мало је рећи, не знам шта ме снашло.

Контаминирана информацијама, текстовима које пишем сваки дан, у бунилу, сањам "корона, ковид", одзвања ми глава.

Нема разлога за сумњу на корону, али шта ако је корона, прича мени контаминирани црв. 

Вадим крв, докторка, коју поштује и воли цео Ковин, каже сезонски грип.

До тога тренутка у Србији има тек неколико званично заражених коронавирусом, нема ванредног стања, све је донекле нормално. Нигде нисам путовала, нисам се превише кретала и била у друштву те немам разлога да јој не верујем.

Цела фамилија се лечи код ње и никад није оманула.

Нема разлога за сумњу на корону, али шта ако је корона, опет ме боцка контаминирани црв.

Отварам боловање, затварам се у кућу и не мрдам нигде. Пет дана се борим са температуром. Не кашљем, не боли ме грло, не цури ми нос, плућа чиста. Само немоћ и проклета температура.

Пијем лимунаду, чајеве, једем воће, докторка укључује антибиотик и стање почиње да се поправља. 

Нема разлога за сумњу на корону, али... и даље ровари онај црв. 

У понедељак се будим чила и весела. Нема температуре, само блага немоћ. Одлазим на контролу, све је прошло, али ипак остајем у изолацији.

Настављам да радим, од куће, разуме се. Нити где идем, нити госте примам. Где си сад, црве ковидићу, поносно уксличем.

И не лези враже. Једном кад се појави црв, враћа се опет.

Потпуно оздрављена сазнајем: мој познаник има коронавирус и у болници је.

Хладан туш. 

Враћам филм уназад.

Видели смо се 7. марта, неколико дана пре него што сам се разболела. Нисмо много разговарали.

У Србији је био један случај короне.

Креће агонија у глави: добро ми је, а није ми добро. Желудац ми се окреће, грло ми се стеже, препипавам чело, ма нешто сам топла, мерим температуру – 36.

Наставља се ураган мисли – шта ако ми је пренео, шта ако то није био грип него корона, шта ако сам пренела мами која ме је лечила, шта ако је она ишла код бабе и деде којима је забрањено кретање, шта ако ми се врате симптоми, шта ако, шта ако...

Инкубација коронавируса траје 14 дана, а особа је најзаразнија неколико дана пред разбољевање, вртим добро научене реченице епидемиолога. 

Не, није корона била, нећу да сам цифра у извештајима које пишем сваког дана, плачем у себи.

Сутрадан ујутру вадим крв поново, јер је онај помахнитали црв већ ископао београдски метро у мојој глави. Држим се ја докторкине дијагнозе, али црв ровари.

Стижу резултати – сви параметри у границама нормале, здрава сам као дрен, како и треба у 26. години живота. Докторка ме поново прегледа – све чисто.

Причам joj да ми је друг у болници, са лакшим симптомима и да ће ускоро да га отпусте. 

Сада ни она није сигурна, можда је ипак била корона, не знамо.

Убедила сам себе да није била корона, али и даље постоји онај црв.

Он ми, међутим, више не уноси немир јер ме теше чињенице да сам потпуно здрава већ две недеље, моји укућани су добро и, ако и јесте била корона, сада имам имунитет на њега.

И бар сам једна мала карика која ће ојачати колективни имунитет. 

Без обзира на то, и даље остајем код куће. Радим, читам, слажем орман већ трећи пут и чекам да све прође.

А то саветујем и вама: будите хероји #останикодкуће и не изазивај црва ковидића.

Доста нам је овај један метро који је изроварио у мојој глави. 

Број коментара 7

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

уторак, 23. април 2024.
13° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво