Битку с коронавирусом можемо да изгубимо само на ситницама

Ко гледа документарце о авионским несрећама зна да се дешавају најчешће због неког бизарног пропуста. Увек постоји неки ситан шраф који попусти и повуче са собом целу организацију. Ја сам то схватио јуче у пошти.

Има она сцена на крају филма „Вариола вера" када Александар Берчек на прес-конференцији лупка руком фрулу у коју је свирао први пацијент. 

Нашао ју је испред болнице, одбачену, небитну и ко зна зашто ју је узео, а њом је, метафорички, продужио живот вирусу са којим се државни систем управо изборио.

Није ми то баш одмах пало на памет када сам јуче у пошти слао препоручено писмо и пожелео да добијем повратницу, то јест информацију да ли је примљено на време.

Јер, да ми није било битно да га пошаљем и будем сигуран да је стигло где и када треба, не бих никако ишао у пошту у ово невреме, рачуне плаћам онлајн, кеш у епидемији избегавам јер мења превише руку па користим картицу.

Љубазна службеница додала ми је папирић да попуним, као што је то урадила вероватно милион пута до сада.

И, као и стотинама пута раније, нисам код себе имао оловку, није ми пало на памет да је понесем, уосталом на шалтеру се увек нађе нека.

Била је ту, дабоме, црвена, везана канапом да је неко не однесе, како би била ту и за оне који су дошли пре мене и за оне који ће доћи после мене.

Само што ми је сада оловка изгледала као фрула из филма, махинална радња постала је нешто као озбиљна претња не само мом здрављу него целом здравственим систему у време епидемије.

И сада је видим, јасна ми је та слика, мада никада пре нисам запамтио неку оловку у пошти или банци. 

После неколико тренутака оклевања узео сам је, попунио шта треба, платио (кешом, ех, али нисам узео ситан кусур) и пошао даље.

Задовољан што сам обавио посао, али сада са озбиљним теретом.

Ко је све пре мене пипао оловку, да ли је оставио вирус који сам ја сада понео на руци (без рукавице, наравно), како да се понашам даље, шта су доктори рекли да не сме да се ради и како да се не почешем по лицу када је баш сад све почело да ме сврби где не треба?

Ако ми је веровати, а ни сам себи не верујем, верујте, нисам том руком пипнуо лице до куће, а тамо сам је темељно опрао.

И одлучио да о томе више не размишљам, шта буде биће, судбина нек пресуди и све тако и у том смеру, и ево, дан и по касније истрајавам у томе, зар не?

Да се вратим још који корак уназад.

Документе сам слао некој јавној администрацији. Прво сам им лепо електронском поштом послао сву документацију дигитално потписану (у таквој сам могућности), са приложеним доказом о онлајн уплати таксе.

Љубазно и брзо (немам примедби, опет) одговорили су ми да примају само писмена.

Шта ћу, одштампао сам оно што су од мене већ добили, ставио у коверту и однео на пошту.

То је тај шраф на авиону, далеко било, који може да сруши деценијски рад инжењера, механичара, научника, пилота, контролора лета, сами допуните овај низ.

На моју душу иде то што немам рукавице и маску, а немам зато што нисам успео још да их купим у апотеци, као ни гел за дезинфекцију. Залихе (комада један) сам потрошио.

На послу ту опрему нисам узео јер моје колеге седе сатима једни поред других у режији и ценим да су им маске и рукавице потребније него мени, баш као и уредницима и новинарима који морају да долазе на посао иако смо физичко присуство свели на минимум.

Нисам имао ни оловку, кажем, јер се још нисам навикао на нове околности, а нисам био у прилици да то лично откријем нити је ко ових дана (а да сам ја то чуо) саветовао да са собом носите оловке да не бисте морали да их делите.

Ево, ја сада саветујем.

Моје искуство је ситница, рекох један шрафчић, а таквих је шрафова у овој ситуацији превише.

Неко је (љубазно) могао да одштампа моје документе, ако већ није могао дигитално да их прокњижи, што је посебна тема.

А ако није, у пошти су могли да нареде да све формуларе док је ванредно стање попуњавају службеници на шалтеру, кад не можемо да дезинфикујемо те оловке везане канапом.

Јесте то мало више посла, али ко би се бунио, нисам ни ја иако сам први пут у животу по кошави чекао у реду испред поште, два метра иза оног што је био пре мене.

Сви који су наилазили, с пуно разумевања су стајали на крај реда, држећи неопходну дистанцу.

И све то, сав тај труд, све те одличне идеје, планови, пројекције, потезање криве да се исправи треба да прецрта једна оловка.

Или нека друга ситница о којој нико није мислио јер, побогу, па коме би још и то пало на памет, поред свега.

Велике су шансе да ћу се пре или касније заразити коронавирусом, сви ћемо, на овај или онај начин.

Али ако буде пре, ја ћу мислити на ту оловку, и на то да је систем морао да узме у обзир да ја нисам о томе мислио на време, иако сам од оних који смарају јер превише мисле унапред.

Томе систем и служи.

Свему што носите ових дана додајте и оловку (понављам), а размислите добро који шрафчић који је у вашој надлежности није проверен и притегнут.

Ако нас нешто сруши, биће то ситница, нека глупост на коју нико не мисли колико је небитна, оловка у пошти коју су везали да је неко не украде, да има за оног пре мене и ону после мене.

Да свима послужи.

(П.С. Опоменут сам, накнадно, да није Берчек сам узео фрулу већ неки непознати лик под маском и да филм не открива како је фрула завршила у његовим рукама. То јесте права радња, али је моје сећање било другачије. Није од пресудног значаја у овом случају, али ред је да признам.)

Број коментара 7

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

среда, 24. април 2024.
11° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво