"Операција Мерсад", Хомеинијева сенка изнад Драча и Стокхолма

Насред суднице у Стокхолму постављена је макета затвора недалеко од Техерана, као и приказ једне од просторија у којој су осуђеници убијани. На оптуженичкој клупи је, већ два дана, Хамид Нури - некадашњи заменик помоћника тужиоца, којег сведоци терете да је спроводио осуђенике до губилишта. Испред суднице, присталице организације Муџахедин ел Хак, који су се донедавно налазили на црним листама САД и ЕУ.

"Нисам представник Исламске републике", рекао је Нури пред судом, тврдећи да је током досадашњег тока процеса јавност била у прилици да чује само једну страну сложене приче, те да је у време наводних убистава био на боловању.

Шведске власти ухапсиле су Нурија пре две године на основу међународне потернице, која је расписана због масовних егзекуција 1988. године у затвору недалеко од Техерана. Број мртвих, према различитим изворима, варира од 2.500 до чак тридесетак хиљада. Стварни број жртава никада није утврђен.

Шведска против Нурија

Шведско тужилаштво тврди да је убиства припадника организације Муџахедил ел Хак наредио лично ајатолах Хомеини, те да је нови ирански председник Ебрахим Раиси био члан тела које је изрицало смртне казне.

Сведоци које су шведски тужиоци, током јесени, испитивали у Стокхолму и Албанији, пак, тврде да је Нури био један од званичника који су осуђенике водили на губилиште, или читао имена оних на које је дошао ред за вешање.

Као и велика већина Иранаца, Нури током сведочења припаднике ове групе ни једном није назвао муџахединима, већ "мохафегинима", или издајницима, изједначавајући их са Исламском државом. Пресуда Нурију се очекује у априлу.

"Молим вас да не вређате политичке ривале... Ова организација има име и молим вас да га користите", рекао је судија Томас Зандер.

Сукоб иранских револуционара

Муџахедин ел Хак, исламистичко-марксистичка милиција, била је врх копља покрета који је са власти у Ирану збацио шаха Резу Пахлавија. Недуго затим, докачили са челницима исламске револуције и постали смртни непријатељи.

Током рушења шаховог режима, важили су за непоколебљиве борце који улазили у готово самоубилачке акције против снага безбедности и редовно нападали представништва западних компанија. Наводно, организација Муџахедин ел Калк сноси одговорност за смрт најмање шест Американаца у Ирану.

Позната је и по песми у којој се непрестано понављају "смрт и уништење" Америке. Вашингтон их је уврстио на листу терористичких организација. Били су и на листи терористичких организација ЕУ.

Хомеини их је, одмах по повратку из егзила, означио као опасне, јер су окупљали регруте из средњег сталежа и били прилично популарни међу локалним интелектуалцима и студентима исламистике.

Муџахедин ел Калк је до тачке са које нема повратка доспео после серије бомбашких напада у којима је 1981. године страдало више од 70 иранских званичника, укључујући тек изабраног председника Мухамеда али Раџала и премијера Мухамеда Џавада Бахонара.

Хомеинијева тајна полиције је починиоца убиства иденификовала као припадника Муџахедина ел Калка. Контранапад присталица власти у Техерану био је страшан, па су преживели једва успели да се домогну Ирака, где им је уточиште пружио Садам Хусеин.

Дани издаје

У наредних двадесет година организовали су серију напада на иранске власти, а Садаму Хусеину су помагали приликом обрачуна са локалним ривалима. У ирачко-иранском рату учествовали су на страни Ирачана, због чега су остали без озбиљне подршке у Ирану и били осуђени на живот у егзилу.

Аналитичари наводе да се ова организација, како су године у егзилу пролазиле, под притиском и претњи из Техерана, полако претварала у култ.

Најмање 140 припадника те организације убијено је у бази Ашраф у Ираку и околини, где су се сместили пошто су, после протеривања из Ирана, склопили савез са Садамом Хусеином и покренули серију напада на иранске снаге. У тим нападима је, током безмало две деценије, убијено око 12.000 Иранаца, а припадници организације Муџахедин ел Калк број жртава процењују на чак 50.000.

Осим за тероризам, Техеран их терети и за отворену издају. Државна агенција Фарс, позивајући се на извештаје Федералног истражног бироа, објавила је да је огранак те организације у Сан Дијегу поздравио посаду америчке крстарице Винсенс, која је 1988. године оборила ирански "ербас" у којем се налазило 290 особа, укључујући и 65 деце. Американци су тврдили да је посада крстарице идентификовала путнички авион као надолазећи Ф-14 иранског ратног ваздухопловства.

Лидер организације, Масуд Раџави није виђен још од 2013. године, па западне обавештајне службе закључују да је мртав. У међувремену, кључна личност покрета постала је његова супруга Мерјам Раџави, која је успела да у западној Европи и Америци добије подршку десничара, решених да кад-тад нападну Иран.

Некадашњи амерички саветник за националну безбедност Џон Болтон је прошле године, док је још био у милости Доналда Трампа, навео да види Муџахедин ел Калк на челу Ирана пре истека 2019. године.

Мерјам Раџави је до статуса звезде у неоконзервативним круговима у САД дошла пошто је стихове из раније наведене песме о Америци заменила одлучношћу да у Ирану одбрани људска права и одрекла се насиља.

Наводно су били одговорни за нападе на кључне особе у иранском нуклеарном програму. Од 2007. до 2012. изведено је седам таквих напада, а амерички медији тврдили су да су их организовали израелски обавештајци, док су их обављали припадници Муџахедин ел Калка. Организације је одбијала сваку везу са тим акцијама.

Бежанија у Албанију

Доласком Американаца у Ирак 2003. године, МеК се нашао у прилично лошој ситуацији, јер је та организација већ годинама била на листи терористичких организација, а током америчке инвазије била је означена и као "непријатељска".

У закулисним преговорима, Американци и челници МеК-а постигли су договор о прекиду ватре, а цела организација је разоружана и суштински остављена забораву у бази коју им је раније доделио Садам Хусеин.

Растући ирански утицај у том делу Ирака резултирао је бројним нападима и егзекуцијама припадника МеК-а, па су, суочени са вероватним истребљењем, помоћ затражили од Американаца, пре свега од неоконзервативаца, који су у својој визији будућности Ирана, управо ову организацију видели као основ нових власти.

Да би ствар била још конфузнија, млађи Џорџ Буш је, представљајући разлоге за инвазију Ирака 2003. године, у неколико наврата помињао МеК као један од кључних доказа сарадње режима Садама Хусеина са терористима.

Упркос противљењу тадашње државне секретарке Кондолизе Рајс, која је била против сарадње са организацијом коју САД сматра терористичком, Доналд Рамсфелд и Дик Чејни су их видели као сјајно оружје за борбу против Ирана, па је Рамсфелд, како наводе извештаји из тог времена, изговорио чувену реченицу: "Момци прво иду у Багдад па онда у Техеран".

Истовремено, у многим закулисним радњама, Бушова администрација одбијала је понуде Техерана да размени неколико припадника Ал Каиде, укључујући и рођаке Осаме бин Ладена, за исто толико припадника Муџахедин ел Калка.

Како би уклонили резерве скептика, администрација Барака Обаме је на готово волшебан начин уклонила МеК са листе терористичких организација 2012. године. Ова операција је смишљена како би се пронашао нови домаћин за потенцијалне савезнике, јер је после серије убистава у Ираку постало кристално јасно да припадници МеК-а у Ираку једноставно не могу да преживе.

Данијел Бенџамин, који је у време када је МеК брисан са листе терористичких организација био високи званичник Стејт департмента, рекао је да је такав потез подржао из чисто хуманитарних разлога, јер је постајала реална опасност да сви припадници Муџахедин ел Калка буду побијени у Ираку.

Бивши амерички обавештајци, суштински, ову групу сматрају бизарном и бруталном, а МеК је наводно био и један од кључних фактора у раздору између државног секретара Мајка Помпеа и сада већ бившег саветника за националну безбедност Џона Болтона. Наиме, Помпео ни по коју цену није желео да администрацију везује са организацијом тек избрисаном са листе терористичких организација.

"Да будемо јасни око овог питања. Амбасадор Болтон је говорио на њиховим скуповима, председник Трамп и ја нисмо", објаснио је тада Помпео.

Међу лобистима који су били плаћени да подржавају Муџахедин ел Хак били су Џон Макејн, Руди Ђулијани и Њут Гингрич. Рачуна се да је за своје наступе у корист ове организације само Џон Болтон наплатио око 180.000 долара, од тога 40.000 за појављивање на годишњем скупу Муџахедин ел Калка у Паризу пре неколико година.

После епизоде у Ираку, Американци су им потражили ново станиште, што су власти у Тирани, на чијем се челу налазио Саљи Бериша, виделе као озбиљну шансу да се додатно приближе Вашингтону, па су пристали да 300 припадника МеК-а насели у тој држави. Опозиција је подржала овакав потез, а неколико година касније њихов број је, у сагласности са владом Едија Раме, достигао три хиљаде.

Недалеко од Драча, уз здушну финансијску помоћ иранске емиграције, изградили су прави комплекс, који власти у Техерану виде као један од главних центара антииранске пропаганде у свету.

Број убијених

Хомеинијев заменик, Хусеин али Монтазери је својевремено тврдио да је у акцијама против организације Муџахедин ел Хак убијено највише 3.800 људи.

Организација Муџахедин ел Калк тврди да је у обрачуну са Исламском републиком убијено чак 30.000 њихових чланова.

Стварни број убијених, највероватније, никада неће бити утврђен, јер иранске власти не дозвољавају приступ местима на којима се, наводно, налазе масовне гробнице.