Трновит пут до немачког признања геноцида у Намибији – један корак напред, два назад

"У светлу историјске и моралне одговорности Немачке, тражићемо опроштај од Намибије и потомака жртава", рекао је Хајко Мас, додајући да би о догађајима из немачког колонијалног периода требало говорити без ублажавања.

"Као гест признања немерљиве патње нанете жртвама, желимо да подржимо Намибију и потомке жртава значајним програмом од 1,1 милијарду евра за реконструкцију и развој", додао је Мас.

Према најавама, поменути новац биће у наредних 30 година уложен у пројекте инфраструктуре, здравства и образовања у подручјима где живе племена Хереро и Нама.

У овом, како га историчари већ дуго називају, првом геноциду 20. века, немачки војници су убили око 65.000 Херера и најмање 10.000 припадника племена Нама од 1904. до 1908. године.

Инсистирање да признање нема правне последице

За разлику од, на пример, Француске, која је после педесет година од признавања независности Алжира признала "очигледно неправедно и брутално" управљање, али се никад није извинила за злочине, нити намерава да то учини, Немачка је пре шест година одлучила да пут до признања геноцида нађе у преговорима са Владом Намибије о заједничкој изјави о том злочину.

Овај немачки пут ка признању геноцида био је поприлично трновит и често се ишло један корак напред, два назад. Тако је протеклих година Бундестаг стигао да осуди геноцид Османског царства над Јерменима, као и делимичну одговорност Немачког рајха за то, али не и злочин над афричким племенима, који се догодио безмало у истом периоду.

Иако су пре шест година бројни високи званичници Немачке говорили отворено о геноциду у Намибији, било је потребно да прође више од годину дана и да посланик опозиционе Левице Ниема Мовасат постави посланичко питање влади Ангеле Меркел, па да овај масакр са почетка 20. века први пут у једном званичном документу немачке владе буде назван геноцидом.

Тада је влада инсистирала на томе да се води "историјско-политичка" дебата о геноциду, а не "правна", то јест да се из ње не могу извући никакве правне последице по Немачку. Како су истицали у Влади, они преговарају са намибијском владом само о признању геноцида, али не и о репарацијама или одштети, попут оних исплаћених жртвама Холокауста.

Кад год би ова тема била покренута у јавности, немачки званичници би инсистирали на томе да званични Берлин намерава да се извини званичном Виндхуку за геноцид почињен над намибијским домороцима, али без обавезе да плати одштету.

Злочин након побуна домородаца

Међутим, у немачким медијима први пут су јасно објављивани историјски подаци о томе да су, док је од 1884. до 1915. Немачки рајх владао Југозападном Африком, немачки досељеници домороцима крали жене, земљу и стоку, што је 1904. изазвало револт припадника племена Хереро па су убили 123 Немца за неколико дана.

Годину дана касније и племе Нама се придружило бунту, али су немачке колонијалнe власти бескрупулозно угушиле револт, убивши најмање 75.000 припадника ова два племена, а у појединим проценама наводи се да је убијено око 100.000 домородаца.

У овом злочину се истакао генерал Лотар фон Трота који је потписао наредбу да се племе Хереро истреби, што је скоро и учињено, будући да их је пре масакра на простору данашње Намибије било око 80.000, а после тек око 15.000.

Како је пре пет година у ауторском тексту за недељник Цајт истакао тадашњи председник Бундестага, "било је на десетине хиљада жртава у племенима Хереро и Нама, који су страдали не само у борбама, већ и због болести и зато што су људи остављени да умру од глади и жеђи, а то су циљана убиства. Други су умрли у концентрационим логорима или од рада као робови".

Штавише, неколико хиљада њих је после смрти обезглављено. Њихове лобање и поједини делови тела послати су немачким научницима у Берлин за експерименте о утврђивању "супериорности европске расе", а већина је продата колекционарима широм Европе.

Помоћ није отишла потомцима жртава

Берлин је 2018. део посмртних остатака жртава вратио, али је упорно одбијао да плати одштету, истичући да је око 800 милиона евра помоћи дао Намибији од 1990. када је стекла независност од Јужне Африке и да је тај новац био "за добробит свих Намибијаца".

Међутим, немачки активисти који се боре за признање овог геноцида истицали су да је додатни проблем био и то што племена Нама и Хереро не виде садашњу власт у Намибији као борце против геноцида, већ као учеснике у том геноциду. 

Активисти су истицали да помоћ коју је Немачка дала није отишла породицама жртава, већ племенима с југа која су преузела северне територије где су истребљена племена Хереро и Нама. Осим тога, активисти су замерали што у процес преговора немачке и намибијске владе уопште нису укључени представници потомака жртава и преживелих.

А о томе да ни унутар немачких власти није било јединственог става сведочи то што је 2015. председник Бундестага позвао Немце да се "суоче са историјом и одговорношћу", док се тадашњи немачки шеф дипломатије Франк-Валтер Штајнмајер противио да се тај злочин назове геноцидом, сматрајући да би то умањило страхоте Холокауста у којем је нацистичка Немачка убила шест милиона Јевреја.

Шест година касније, Штајнамајер је председник државе и очекује се да се у церемонији у намибијском парламенту управо он у име Немачке званично извини и тражи опрост за колонијалне злочине.