Беч и Париз бране Божић од "атмосферичног" исламизма

Већ четврту годину за редом, аустријски "уставобранитељи" при Министарству полиције, односно аналитичари једине цивилне обавештајне службе (друге две су при војсци, обавештајна и контраобавештајна) стављају исламистички екстремизам и тероризам на прво место реалних претњи по јавну безбедност. 

Идуће године су изгледи још гори, што у контексту Извештаја за 2019. значи ове године која сада завршава и оне која почиње за месец дана.

Одломак из закључка: "Атрактивност и привлачност исламистичких идеологија, посебно оних салафистичко-џихадистичког усмерења, остају недирнуте. (...) Домаће исламистичке групе из друге и треће генерације усељеника, као и конвертити, усвојиле су Идеолошке моделе такозване Исламске државе и сад делују локално и самостално. (...) Радикализација се такодје обавља локално, с посебним нагласком на "ехо-коморе" на социјалним мрежама. Тамо се потенцијални терористи охрабрују у својим намерама, добијају савете, инспирације и црпе снагу за чин."

Преведено у контексту исламистичког радикализма: Велики узори више нису неопходни да би неко постао мали урбани терориста. Довољан је дигитални круг истомишљеника, већ споменута ехо-комора у којој се о насиљу у име ислама разговара онако као што се у неким другима разговара о рецептима за надевену гуску.

Да ли је пре четири године било другачије?

Извештај аустријске државне агенције за заштиту уставног поретка за 2016. је још имао стандардну структуру у којој се опасности од анархо-левице и екстремне деснице смењују у контексту ширих европских прилика.

Тај ритам је важио не само у Аустрији, већ углавном свуда у Европи где је демократија била тип владавине. Шездесетих и седамдесетих су били најопаснији левичари, осамдесетих и деведесетих су вођство преузели десничари.

У дефиницији унутрашњих безбедносних ризика, демократска Европа је стабилно корачала у ритму лева-десна, десна-лева. Исламисти су на таквим листама, ако уопште, имали маргиналне позиције, далеко испод радикалних заштитника животиња, вегетаријанаца, вегана и анти-ваксера.

Да би се тај идеолошки забран, дефинисан кроз концепт "властитих изрода", отворио и за дефиницију других врста опасности, била је потребна темељита друштвена промена. За Аустрију, барем када је у питању јавна безбедност, а о њој је овде реч, то се догодило у извештају за 2017. годину, са погледом на претходну, 2016.

До тада, исламистички тероризам је за Аустрију био гранични феномен, тек на трећем месту ризика. Био је дефинисан као рубни не само у односу на друштво у целини, већ и буквално, као опасност која долази "с оне стране" државне границе, туђи хибрид који је грешком увезен у домаћи забран.

Али представа "увезеног" је у међувремену постала упитна с оба краја, друштвеног и физичког.

Чији су европски исламисти?

За Француску се "увезени ризици" односе на њене бивше колоније на северу Африке, иако су нове генерације некадашњих досељеника одавно постали домаћи, барем што се држављанства и језика тиче.

У дефиницији "увезених ризика" је Аустрија била приморана на већу креативност. Један од разлога је био то што, за разлику од Француске, није могла да се позива на време од пре педесет, седамдесет или више година, и реално није могла да пребацује кривицу на политичаре, од којих добар део више и није жив.

Да би се у Бечу признао "увоз" исламистичке идеологије, требало је признати низ погрешних дипломатских потеза повучених за време распада Југославије.

У првој деценији овог века је исламистички импорт углавном текао из Босне, а с обзиром на то да је Беч био и остао европски најекспониранији ментор државне самосталности Босне и Херцеговине, презентација проблема је и терминолошки постала изазов.

У Извештају аустријских "уставобранитеља" за 2014. годину се налази до сада најдетаљнији приказ о томе како се исламизам као идеологија с Блиског истока и из Африке уноси у Аустрију на плећима, у мислима и срцима усељеника из Босне.

Али, тај опис из 2014. је стајао тек на трећој позицији, иза левичара, који су у извештају те године проглашени највећим ризиком по јавну безбедност, и десничара, који су тада освојили изврсно друго место.

Формула за презентацију је у каснијим извештајиома пронађена тако што су реорганизована два принципа, један политички и један стратешки.

Политички, то је завршило тако да се Босна и Херцеговина више никада није спомињала именом, већ увек у контексту "Западног Балкана", што је онда сасвим практично укључивало и Македонију, Црну Гору и Србију са њеним муслиманским тероторијама, осамостаљеним или не.

Стратешки, признало се - тек 2017! -да је опасност од радикалних тумачења ислама претекла све ризике које домаћим друштвима доносе радикални левичари, десничари и остали доместификовани носиоци хаоса.

Млади момци крви и хаоса

Отприлике у исто време ове јесени, са само неколико дана разлике, Париз, Ница и Беч су постали мете терористичких напада са десет убијених - осам случајних које су побили терористи, и двојицом терориста које је убила полиција.

Трећи атентатор лежи, што због прострелних рана, што због ковида, у индукованој коми у болници. Барем је био у таквом стању, недоступан полицији, до средине новембра, кад су јавне информације о његовој судбини пресушиле.

Напад у Паризу извршио је осамнаестогодишњи чеченски избеглица Абдулах Анзоров, рођен 2002. у Москви, избегао с породицом пре 12 година за Француску.

Атентатор из Нице, једини који је вероватно још жив, је двадесетједногодишњи Тунежанин Брахим Осуи (Aouissaoui), тек овог септембра пристигао као избеглица у Француску.

Атентатор из Беча је био двадесетогодишњи Кујтим Фејзулај, Албанац пореклом из Северне Македоније, рођен у Бечу, момак који је живео од аустријске државне помоћи.

Нико од њих нема директну везу са исламистичком милицијом ИС. Младог Чечена су Французи спасили од опасних Руса, док им је млади Тунежанин илегално стигао из некадашњих колонијалних територија.

Млади Албанац из бечког терористичког акта потиче са "Западног Балкана". То је термин који се у аустријским безбедносним документима, оним за јавно објављивање, еуфемистички употребљава да би се рекло нешто друго: Да је са стварањем исламских државних или полудржавних ентитета у Босни, на Косову и Северној Македонији, Европа себи направила лошу услугу.

Берлин, Брисел, да ли се чујемо?

Најчешћа теза која се провлачи кроз медије је ова: Париз и Беч сада боље разумеју природу исламистичког тероризма, али у том схватању остају усамљени, но свеједно спремни на мисионарење међу ЕУ партнерима. У тој тези вероватно има превише оптимизма из нехата. 

После европске серије исламистичких терористичких акција у овојој деценији, изјава "никад више!" се прилично излизала.

Није ли само у једној акцији исламиста у новембру 2015, у Паризу убијено 130 људи, рањено 680, од тога скоро сто тешко? Како то да тај случај није довео до друштвеног преокрета ни у Француској, ни у ЕУ?

Што се Аустрије тиче, државна Служба за заштиту уставног поретка се те године још мучила да радикални исламизам уопште рангира као највећи безбедносни ризик.

Шта се у међувремену променило, осим што је Ал Каида изгубила мотивациону снагу, а ИС физичке територије?

Променила се овдашња перцепција починитеља терористичких аката. Европски терористи више нису навођени са стране, од својих великих колективних узора. Они више нису ни туђи ни увезени, већ домаћи и локално социјализовани. Они су европска деца, "наша деца".

Било је тога и пре, али сад се боље види. Чак је и Тунежанин који је напао катедралу у Ници био Европљанин, барем у једној од своје две егзистенцији. Живео је делимично у Тунису, делимично у Италији, а ни тамо ни овде није упадао у очи као муслиман радикалних погледа.

У првим новинским извештајима, посебно у англосаксонским медијима, истицало се да је Брахим "пио алкохол". Не да је био пијан, већ да није имао религиозних проблема да повремено попије алкохол, као што то чини пола милијарде Европљана, неко више, неко мање; неко пре цркве, неко после цркве, а неко и без цркве.

Брахим је пио алкохол као знак абсолвиране акултурације. Кад је престао, упао је у катедралу у Ници и заклао троје људи.

Кепел: "Атмосферични џихдизам"

О новој осовини Беч-Париз насталој силом прилика ове јесени, сведочи низ интервјуа француских академика, аналитичара и аутора који се објављују у аустријским медијима.

"Атентати у Паризу, Ници и Бечу имају исту мустру. Ми смо сада у новој фази коју бих назвао атмосферичним џихадизмом", каже политолог и арабист Жил Кепел (Gilles Kepel), водећи француски стручњак за поличтики ислам (Die Presse, 13.11.2020).

Овако Кепел објашњава "атмосферични џихадизам": "ИС је функционисао као мрежа. Он је даљински управљао својим симпатизантима у Европи. Када је ИС уништен, све се променило. Сада инфлуенсери креирају климу у интернетским кружоцима, распредају стратегије и именују циљеве - све док се једног тренутка не пронадје неко спреман да то и испуни. То је више тероризам иза којег стоји електрични контакт и дифузна инспирација, него стварна организована снага која вуче конце".

Али, пита новинар Кепела, зашто Беч, кад Шарли Ебдо карикатуре нису у Бечу имале никакву атмосферичну улогу? То би био учтив начин да се француском саговорнику постави питање: "Да нападају вас, то ми је јасно, али зашто нападају нас?".  

Кепел: "Наравно, карикатуре у бечком случају нису играле никакву улогу, као ни лаицизам. Али генерално је тренутно на делу снажна кампања за освајање Европе. Многи који су део тог дифузног покрета долазе са простора бивше османске империје. А у таквом контексту је Беч историјски непријатељ. Код Беча је 1683 сломљена најезда ислама на Европу, то се не заборавља. Осим тога је напетост између Европе и Ердогана прилично јака. Појединцима и не треба да их неко организује, сама атмосфера из охрабрује и инспирише да крену у убијање 'неверника'."

Мишерон: "Прво енклава, онда калашњихов"

Други француски специјалиста за питања исламизма, социолог Иго Мишерон (Hugo Micheron), говори о затворима као "европским џихадистичким универзитетима" (Die Presse, 20.11.2020).

Мишерон је провео годину и по дана као истраживач и у четири затвора разговарао са укупно 80 џихадиста који су служили временске казне.

Мишерон: "После разбијања ИС-а, џихадизам је најпре узео форму издвојених енклава унутар европских градова. После енклава, следећи степен су калашњикови".

Његова порука европским друштвима - немојте џихадисте стављати у затворе, јер се тамо само даље радикализују; немојте их остављати на слободи, јер убијају; немојте их протеривати, јер ће вас само више мрзети; немојте их преодгајати, јер ће се тек онда супротставити; немојте с њима расправљати, јер ће преваспитати и вас; немојте одбијати дијалог с њима, јер ће вам тек онда њихови напади изгледати изненадни и из потаје.

Укратко, како даље?

То је питање без одговора. За почетак, Беч би био срећан да има нешто што личи на Божић ове године. Али на божићним мисама ће ове године седети полиција у цивилу, за разлику од оне у пуној опреми око цркве.

Звучало би као новинарско претеривање, да нема упоришта у реалности. Према последњој полицијској верзији, Кујтим Фејзулаи је намеравао да уђе у Цркву светог Руперта и побије што више људи у њој.

Био је делимично добро информисан, миса је почела око пола осам увече, а он је покуцао кундаком на врата у осам. Оно што није знао је да је миса због ковида била "празна", само свештеник и техничка екипа која се бринула о медијском преносу литургије.

Није знао ни то да су врата била закључана временским механизмом - да је покуцао сат касније, само би му се отворило.

Осујећен у уласку у хришћанску богомољу, Фејзулај је трчао у круг око ње и успут убијао, пре него што је сам остао да лежи испод северног зида Рупертове цркве.