Трамп и Бајден, дебата без голова

Ако је прва дебата Трампа и Бајдена личила на крваву уличну тучу, друга је била џентлменски меч двојице боксера који се нису штедели, али су то радили поштујући правила.

Чврста правила су оно што разликује две дебате. У првој готово да их није било, све се свело на ауторитет модератора који осим махања рукама и преклињања није имао начина да заустави кандидате кад почну да вичу углас.

У другој их је на тренутке било и превише, али то је једино што може да уведе у ред два човека које се такмиче за најважнију функцију на свету и знају да је неће добити онај ко убеди бираче да је већи џентлмен већ да јаче удара, водећи рачуна да не заврши на поду.

Прва разлика је била у неометаном времену, два минута, да се одговори на питање које отвара дебатни сегмент и тада се микрофон другог кандидата искључивао.

Друга је била у пристанку кандидата да говоре тек када им модератор да реч у отвореној дебати која би уследила држећи се блокова од најчешће тридесет секунди за реакцију, што није најављено али је било видљиво.

Модераторка Кристен Вокер имала је далеко тежи посао него што би се после овако „мирне" дебате рекло, за почетак приоритет јој је био да се формат дебате не наруши када дискусија крене у погрешном смеру, иако није мало оних који мисле да права дебата почиње тек када потече крв.

Имала је прецизна питања, која је читала са папира, што значи да се није ослањала на импровизацију и није дозволила да је понесе тренутак, што је препоручљиво за сваку другу политичку емисију осим дебате.

Ко је пажљивије посматрао, могао је да види да кандидати нису почињали да говоре без њеног пристанка, углавном, сваки пут када би осетили потребу да пресеку противкандидата погледом и мимиком би тражили одобрење модераторке.

То је функционисало чак и у ретким моментима када су говорили углас, настојећи да поклопе један другога, да би се врло брзо зауставили на инсистирање модераторке.

За разлику од прве дебате која се претворила у личну свађу, ријалити такорећи, што свакако држи публику приковану за екран, ова је била сукоб два политичка концепта који су се ретко где приближавали, што је тренутно највећи проблем САД, већи и од политичке некултуре.

Трамп је за то да буде што мање ограничења за успешан бизнис и није претерано заинтересован за последице које ће погодити слабији и осетљивији део друштва. Он верује да јаки људи чине Америку јаком, а само јака Америка умеће да се побрине за своју слабију страну, ваљда.

Бајден говори у име оних који су за „одрживи развој", за бригу о слабима, о клими, а трошак тога би сви требало да поделе, с тим да најбогатији плате мало више.

Бајден је Трампа нападао циљајући на Трампову безобзирност и одсуство утемељења у науци, било да је реч о клими или ковиду, док је Трамп тврдио да је Бајден лицемер који подилази либералима и мањинама док тајно шурује са богаташима.

Тешко да би се нашла једна тачка око које су се сложили, било да су говорили о ветроелектранама или Северној Кореји.

Бајден је био убедљивији критикујући Трампа за лоше управљање мигрантском кризом прозивајући га за одвајање мале деце од родитеља где Трамп, очекивано, није умео да одглуми емпатију коју му је природа издашно ускратила.

Трамп је Бајдена готово „закуцао" у причи о борби против криминала где претерана забринутост за оне на маргини друштва није добар савезник, ако се јури бирач средње класе.

Није било великих порука које би могле да преокрену ток кампање, нити озбиљнијих гафова ако се изузме Бајденов поглед на сат на неких двадесетак минута пред крај, гест који се и дан-данас ставља на душу Џорџу Бушу старијем који је отворено мрзео дебате и једва чекао да се заврше.

У овом случају се, ипак, чинило да Бајдена занима колико још времена има да каже оно што је наумио, мада не сумњајте да је дао материјал америчким комичарима који ће се слабо "’леба најести" од ове дебате за разлику од прве која је била права гозба.

Ако су у првој, оштрој и некултурној дебати либерали славили јер је Бајден показао да уме да говори Трамповим језиком када треба, после друге су задовољнији Трампови бирачи јер је њихов кандидат прилично мирно промовисао своју политику, какву год, иако је супротна страна тврдила да је за то неспособан и да једино што зна јесте да се свађа и надвикује.

Оне који су одлучили за кога ће гласати дебата је додатно учврстила у том веровању, они који се још предомишљају нису од ње имали превише користи, све ово су већ знали, као да су се и сами кандидати борили да не изгубе, па ако се укаже прилика за добар ударац, искористиће је.

Није се указала.