Истанбул – Ердоганова хронична главобоља

Локални избори у Турској показали су где су слабе тачке Партије правде и развоја (АКП). Ово је прилика да и њен лидер извуче поуке. Шансу за то имао је и раније.

Још на парламентарним изборима 2015. године било је јасно да се подршка Ердогановој Партији правде и развоја (АКП) осипа. Након тринаест година, изгубљена је већина у парламенту. Тада је први пут АКП морао да формира коалициону владу са Партијом националног покрета (МХП).

Две године касније – референдум. Убедљива Ердоганова предност полако се топила како су пристизали гласови из великих градова. Ипак, успео је да однесе победу која је значајно повећала његова овлашћења као председника Турске.

Још две победе 2018. Победа на председничким изборима у првом кругу, и парламентарни избори који су АКП-у још једном омогућили да оформи владу. И овај пут коалициону.

Партија правде и развоја даће и највећи број градоначелника у Турској након локалних избора ове године.

Упркос овим победама, губитак Истанбула Ердогана брине.

Симболичан састанак 

До наредних председничких и парламентарних избора Ердоган има још четири године – довољно времена да покаже да је научио лекције.

Морамо да се фокусирамо на главну агенду, првенствено на економију и безбедност, и да изборне дебате оставимо иза себе.

Овај твит Реџепа Тајипа Ердогана, након састанка са новим градоначелником Истанбула Екремом Имамоглуом, може бити знак да је турски председник и те како способан да учи на сопственим грешкама.

"Руковали су се и договорили да заједничким снагама крену у потрагу за решењем нагомиланих проблема који муче све грађане Истанбула, без обзира на њихово политичко опредељење. Ердоган је овим гестом показао да је искусан државник који зна да процени у ком се тренутку треба повући из битке. Пруживши Имамоглуу руку сарадње, турски председник је себи и својој партији купио време за прегруписавање и бољу припрему за нове политичке окршаје", рекао је за РТС др Владимир Ајзенхамер, доцент на Факултету безбедности Универзитета у Београду.

Kако указује Ајзенхамер, Ердоган и његова партија су ипак претрпели озбиљан ударац. Наиме, онај ко контролише Истанбул у великој мери контролише и политичка гибања у самој Турској. И не само то. Изгубивши Истанбул, АКП је изгубио озбиљне изворе прихода.

Ердоганов успон

Деведесетих, Ердоган је био на челу Истанбула, а од 2003. године руководи државом, што као премијер, што као председник.

Ајзенхамер објашњава да је Ердоган до 2012. имао убедљиву подршку у бирачком телу и да је било јасно да опозициона Републиканска народна партија (ЧХП) нема ни визију ни капацитет да парира АКП-у.

"Више од деценије Партија правде и развоја имала је јасну политичку визију, која је уживала подршку већинског бирачког тела. Та визија је, макар на папиру, подразумевала унутрашње помирење 'две Турске', оне традиционалне, исламске и оне модерне, секуларне. Затим динамичну спољну политику, засновану превасходно на императиву пуноправног чланства у ЕУ, сарадњи са САД и НАТО-ом, али и на побољшању билатералних односа са Русијом, као и на преузимању лидерства у муслиманском свету. Напослетку, важан сегмент ове визије тицао се привредних реформи и подстицања економског раста са циљем да се Турска уврсти међу водеће светске економије", објашњава Ајзенхамер.

Све је то Ердоган "зачинио" либерализацијом економије и повећањем општег животног стандарда. Он је турској средњој класи у "џеп" ставио два кључа, кључ од аутомобила и кључ од стана, које су пре њега безуспешно обећавали многи други политичари.

Паралелно са процесом економске либерализације, Ердоган је ојачао умерени исламизам као једну битну карактеристику политичког система.

"Све гласније се говорило о исламском идентитету као битном обележју турске државе. Ипак, и поред бучног исламистичког наратива, до веће исламизације турског друштва није дошло, те су бројни секуларни Турци прећутно толерисали овај тренд јер су животни стандард и економија цветали", наводи Ајзенхамер.

Упоредо са подизањем животног стандарда ишло је и уздизање Реџепа Тајипа Ердогана.

Политика која више не добија

Након просперитета, на ред је стигла рецесија, пад турске лире, пораст незапослености.

Последњих година постало је јасно да политика владајуће партије више не може да обезбеди економску стабилност.

Паралелно са тим почело је и оштро разрачунавање са политичким противницима, оштри сукоби са Радничком партијом Курдистана (ПКК) и његовом политичком испоставом Народном демократском партијом (ХДП), чији су прваци ухапшени.

"Долази до политичке и економске дестабилизације, при чему се безбедносна ситуација у земљи радикално погоршава. Резултати актуелних локалних избора директна су последица ових негативних трендова", објашњава Ајзенхамер.

Резултат би можда био другачији да се АКП у кампањи окренуо искључиво локалним питањима. Међутим, Ердоган је и ове изборе представио као још један референдум за или против њега. Уместо локалних тема, форсирао је национална питања.

Туристи долазе и бесплатно посећују Султан Ахметову џамију, Сулејманију, Фатихову џамију, тако би могли да посећују и Аја Софију. Изгубила би статус музеја који је свакако накнадно додељен (Ердоган у марту 2019, предизборни програм)

У предизборној кампањи Ердоган је искористио у масакр на Новом Зеланду. Приказао је снимке које је начинио нападач на џамије на Новом Зеланду, и осудио оно што је назвао растућом мржњом и предрасудама против ислама.

"Таква кампања вратила му се као бумеранг. Антизападном изборном реториком, помињањем могућности да Аја Софија добије статус џамије, ватреним осудама терористичког напада на Новом Зеланду и сл. било је могуће придобити симпатије гласача из руралних крајева. С друге стране, на већи део урбане популације ове поруке оставиле су утисак неспремности владајуће партије да се ухвати укоштац са незапосленошћу, инфлацијом и падом животног стандарда тј. реалним проблемима који муче турске грађане. Управо ти бирачи су на изборима казнили Ердогана гласајући у Истанбулу за Екрема Имамоглуа, а у Анкари за Мансура Јаваса", навео је Ајзенхамер.

Доказ да је грађанска класа незадовољна. "Подршку средње класе можете имати уколико јој обезбедите економску стабилност, но уколико она изостане, велике су шансе да ће вам та иста класа окренути леђа. Притом, не сме се заборавити да је Ердоган пао у немилост урбаних елита и због све жешћег гушења медијских и политичких слобода – оно што је некада био 'лајт' ауторитаризам, сада је на корак до 'хард кор' аутократије. Када укрстите та два фактора, губитак економске стабилности и страх од апсолутизма, велике су шансе да ћете добити овакав изборни резултат", указао је Ајзенхамер.

(Скоро) ништа није изгубљено

Иако више нема Истанбул и Анкару, АКП држи полуге власти на националном нивоу. Читав државни апарат је у њиховим рукама.

"Изгубили су кључне градове. Увек је битно ко контролише Истанбул и Анкару, али с друге стране, далеко од тога да је све готово. Видећемо да ли је опозиција зрела да капиталише на овим успесима. Претходних година ЧХП није имао јасну визију која би могла да послужи као алтернатива политици АКП-а. Ни на овим изборима кампања није била ништа убедљивија него на претходним. Имамоглу је био привлачан за бираче више као личност, а мање као представник конкретне политичке опције. Реч је о младом и динамичном политичару, који се већ опробао у политици на локалном нивоу и постигао импресивне резултате. Но, све то не би било довољно за успех да Ердоганова популарност није нагло опала. Стога изборни резултат никако не можемо тумачити као последицу привлачности и успеха политичког програма ЧХП", оценио је Ајзенхамер.

Да би сачувао подршку и повратио бираче, Ердоган треба најпре да спроведе економску реформу, да избалансира спољну политику и да поправи односе са западним центрима моћи. Ајзенхамер подсећа да је потребно ублажити и репресивну политику према неистомишљеницима:

"Боља економија, уравнотеженија спољна политика, стабилнија безбедносна ситуација, смиривање конфликта са Курдима и попуштање репресивних стега – уколико би Ердоган у наредне четири године успео да начини овакав помак, могао би да обнови престиж партије и стабилизује сопствену владавину."

Наредне четири године, Ердоган остаје неприкосновени владар Турске и, без обзира на пораз на локалним изборима, биће онако како он одлучи.