Аустрија, кућа подгрејане историје

Аустрија не излази на крај са контроверзама новије националне историје. Није то ништа ново, нити се ексклузивно тиче аустријске стогодишње туге над изгубљеном империјом.

Европске нације се и иначе сваки час тресу у грозници историјског атавизма.

Руси се, рецимо, још нису извукли из менталног понора у који их је гурнула револуционарна 1917. Брегзит је порука да се острвска нација још није помирила са последицама напуштања политике изолације од пре сто и нешто година.

Хрвати су дубоко истрауматизовани тиме што су Јевреји и Срби допустили усташама да их побију, исфрустрирани јер Европа никако да схвати да је НДХ 1941. била реакција на стварање Југославије 1918. Да није било југословенске авантуре, Павелић би био уредан демократа и хуманист! Или: Срби никако да схвате зашто су их европске јавности у двадесетом веку тако мало волеле, кад су их у деветнаестом обожавале!

Или: Канцеларка Меркел директно доводи у везу немачку кривицу за нацизам и Холокауст са отварањем државних граница за исламску миграцију. Ако вас је страх исламског тероризма, идите у цркву и молите се, јер историјски рачуни морају да се плате! (Наступ Ангеле Меркел на Универзитету у Берну, додела почасне докторске титуле канцеларки у септембру 2015.)

Могу се и даље набрајати болне тачке европских народа које доказују да нико од њих није заиста напустио двадесети век. Изложбе и музеји који обрађују тај специфичан период националних траума су пре свега егзорцизам над мрачним епизодама колективног идентитета, а тек онда организациони, интелектуални или уметнички подвиг. 

Ноћ кристалних сервиса

Све је то требало рећи да би се схватиле политичке и идеолошке амбиције актуелног аустријског случаја као егзорцизма, истеривања злих демона из контаминиране архитектуре и сећања, или као колективна молитва пред Хегеловим Историјским духом.

Зато је за отварање новог музеја изабрана "Kristallnacht" (Кристална ноћ) и њена округла годишњица, тачно осам деценија од ноћи између 9. и 10. новембра 1938. када су у масовним, оркестрираним нападима нацистичких групација и обичног света почели физички прогони Јевреја у Трећем рајху. Оно што се некад рефлексно не примећује у тој констатацији је да су нападнути били властити грађани, Немци и Аустријанци – само Јевреји, често чак и крштени.

Аустријанци су дакле напали сами себе. Да нацисти нису одавно компромитовали сваку употребу биолошких метафора у политици, рекло би се да су Аустријанци те 1938. и неколико наредних година патили од тешког облика аутоимуне историјске болести.

На који начин се сада у поставци Музеја уважава такво стање ствари? Најпре тако што се Музеј уопште не зове музеј, иако је музеј, већ "Кућа аустријске историје". Конкретни историјски периоди постају "кућна", породична ствар у широкој германско-јеврејско-словенској инклузији, у смислу шта су неки наши доживели од неких наших, и шта је после било.

Први послератни аустријски председник Карл Ренер је још 1946. предложио отварање такве "куће" страха, кајања и катарзе. Од тада се планирало годинама и деценијама, ишло натраг и напред, да би идеја 2014. коначно добила чврсте контуре, уз то обећање о 3.000 квадратних метара у империјалном Хофбургу, тачно иза балкона на ком је Хитлер држао говор у марту 1938. пред масом од пола милиона добровољно окупљених.

Балкон је у ствари алтан, јер стоји на властитој архитектонској конструкцији, али "Хитлер на алтану" нема ту шекспиријанску ноту коју има "Хитлер на балкону", па се сви одлучују за ову другу варијанту.

У практичној реализацији, "Кућа" је сведена на свега 800 квадратних метара у мезанину Хофбурга. Битно су редукована и обећана финансијска средства.

Зато је тим иза "куће" аустријске породичне историје огроман. У организационом смислу она стоји под Националном библиотеком и њеном директорком Јоханом Рахингер, иако има и свог секторског управитеља, Монику Зомер.

Ту су затим још два научна већа, једно домаће, друго интернационално, затим велики "Форум публике" и тимови научних консултаната. Аустријски специјалисти воде главну реч, али су све те управне, контролне и креативне структуре прошаране историчарима из практично свих европских земаља. Чак је и домаће Научно веће интернационално по саставу.

Тамо где је у том принципу инклузије прорадио принцип ексклузије, то је да ни у једном од тих тела нема никога из Русије. Нема никог ни из академских институција Србије или Хрватске. 

Да је музеј, било би их. У кући не мора.

Плесала је само једно лето

Први закључак: Концепт "Куће аустријске историје" подигнут је на пажљиво исконструисаној симболичкој матрици на којој се радило још од времена док су се бечке улице чистиле од последица савезничког бомбардовања.

Тим више збуњује синхроно повезивање грандиозне свечаности отварања породичне "Куће" овог викенда са реакцијама на управо избилу шпијунску аферу у односима Беча и Москве. Као да је интегративни принцип одмах морао бити избалансиран са дезинтегративним, у смислу ко је наш, ко није.

Детаљи су познати, иако непотпуни: Пензионисани пуковник аустријске војске шпијунирао је скоро тридесет година за руску војну службу и, суочен са оптужбама, наводно већ признао. Бечки Стандард пише да је дојава дошла аустријском Министарству војске из Берлина, док други медији не спомињу извор, али сви мисле на Енглезе.

Последице су већ озбиљне – посета министарке Карин Кнајсл Москви за месец дана је отказана, реторика између Беча и Москве забрињавајућа, а сва она пажљива дипломатија којом је Аустрија балансирала у односима с Русијом од увођења санкција ЕУ Москви преко је ноћи уништена.

Валцер који је Карин Кнајсл отплесала са Путином прошлог лета на својој свадби, данас је далека историја.

Пријатељство с Москвом је за службени Беч одједном постало компромитирајући фактор. Како су односи, чак и под режимом санкција, остали добри, једини начин да се они демонтирају био је груби рез. Другачије је немогуће разумети реакцију канцелара Курца прошлог петка, осим као рушење мостова.

Аустријски ОРФ је одмах у петак, док се хитно ломио дипломатски порцелан, не нужно кристални, објавио изјаву професора новије историје и експерта за сигурносна питања Зигфрида Бера. Он умирује и спушта лопту, али такви гласови за сада изгледају нерелевантни. 

Бер је професор емеритус из Граца, који је иначе у свом радном веку био гост професор на Харварду и Колумбији (Њујорк). Његов петоминутни интервју се може свести на две тачке: то раде сви, то радимо и ми.

Први Беров блок, "то раде сви": "Кад неко у Аустрији неоткривен шпјунира 30 година, то је аустријски проблем који се решава тако да се уведе ред у властитој кући. Интернационално је Аустрија реаговала потпуно погрешно. Консеквенце су морале бити домаће. Шпијунирају све државе, и велике и мале."

Други блок, "то радимо и ми": "У двадесет и првом веку свака држава има службе за заштиту властитог становништва и промоцију националних интереса. Ми исто шпијунирамо. И ми имамо интересе, на пример на Балкану, занима нас како тамо ствари изгледају. И онда наша служба не само да посматра ствари на Балкану већ и интернационално прослеђује информације даље. Јер тајне службе су умрежене и само кроз умреженост је Аустрија и сазнала за конкретан случај."

После Климта и Шилеа, Вурст

Синхроно довести у везу та два догађаја – отварање "Куће" и шпијунску аферу – могуће је зато што из Министарства војске у Бечу кажу да су информације о проруском пуковнику добили још пре две седмице.

Чекало се дакле до најлошијег могућег тренутка, тако да се сада та два догађаја појављују као обрнута илустрација изреке: где се једна врата затворе, друга се отворе. У овом случају та изрека гласи: где се једна врата отворе, друга се залупе. 

Саму поставку у "Кући" је тешко окарактерисати као добру или лошу. Она је мала, куса, визуелно сабијена у семантичке системе, тако да посетилац нема осећај да гледа слике, већ да чита књигу националних културних хијероглифа.

За то није крив тим историчара-кустоса, јер би свака изложба тог типа, са амбицијом да представи националне трауме на осамсто квадрата, уз то осуди, расплаче, развесели и поведе у будућност, остала недоречена. Свако ко ту изложбу гледа у материјалности њених изложених објеката, остао би збуњен. То није изложба материје, већ духа.

Некад се преко монтираних скела указује на чињеницу да је историја провизориј. Некад се илуструју политичке досетке, као на пример изјава канцелара Синовца да "Валдхајм никад није био нациста, само његов коњ". Некад су године послератног просперитета одједном испресецане референцама на нацизам и диктатуру, што се чита као "вртимо се у кругу".

А онда после све муке, беса и страсти аустријске историје двадесетог века, посетилац дође до краја изложбе где га чека један празан угао (значење: све је отворено!) и витрина са хаљином Кончите Вурст у којој је певала на Песми Евровизије. На једном транспаренту стоји "нова времена, стари страхови", док изнад излазних врата пише "властита култура".

Како ову изложбу треба читати семантички, као језик знакова, порука је јасна – ви, који излазите на на та врата, напуштате простор познате, традиционалне, националне културе. Ви који улазите, оставите сваку наду, писао је Данте. Ви који излазите, понесите наду са собом, порука је ове поставке.

Архитектонски је учињен велики напор да се репрезентативан необарокни простор Хофбурга избрише, прегради провизоријем шперплоча и претвори у јефтини провизориј модерне масовне културе. То се опет може читати као семантизована порука Аустријанцима да се коначно иселе из империјалне духовне домовине и успут скину клетву са "Хитлеровог" балкона.

Није балкон крив.

Два лица траже писца

Други закључак: Тиме што демитологизују националне историје, такве "куће" само јачају чежњу за новим митологијама.

Уз то нема никаквих гаранција да су симболички згуснуте презентације историје у стању да деактивирају све противречности националне историје на нивоу свакодневице.

Рецимо случај већ споменутог аустријског социјалдемократе Карла Ренера (1870–1950). У политичком смислу је био све могуће – канцелар и шеф парламента после Првог светског рата; 1938. је поздравио Аншлус Аустрије Трећем рајху и подржао Хитлерову анексију Судета; после Другог рата је био први канцелар слободне Аустрије и њен први председник, на све то још са наслеђем отвореног антисемите.

Када је 1946. надгледао национални ход ка демократији и у то име предлагао оснивање "Куће", Ренер је вероватно рачунао на кућне терапеутске ефекте не само у колективном већ и у личном случају.

Историјски гледано, Ренер је имао два лица, добро и лоше, али ни то није уски аустријски феномен.

Пре неколико дана, поводом годишњице окончања Великог рата, француски председник Макрон је постхумно одликовао маршала Петена. Незгодно је само да Петен није толико ушао у историју као херој Првог светског рата, већ као колаборатер нацистичких окупационих сила и шеф квислиншке владе у Вишију у Другом.

Суочен са критикама из јеврејских организација, Макрон је одговорио да је Петен имао два лица.

Како би, међутим, било кад би, рецимо, српски председник Вучић постхумно одликовао Милана Недића? Јер, колико је познато, и Недић је имао два лица.

Неке књиге једноставно остају без епилога, свеједно какав им се крај напише.