Ко штити Европу која штити?

Аустрију као привременог "шефа" Европске уније одређују две супротстављене спољне енергије, једна од растуће глобализације, друга од покушаја њеног заустављања.

Миграциона криза је добар пример растуће глобализације, док је Трампов трговински рат са свим и сваким, као и повлачење Вашингтона из међународних споразума најрелевантнији пример антиглобализацијске побуне.

У првом тренду опште глобализације, која руши пред собом све што се не да свести на прости заједнички именитељ, амбиције Беча за уређивањем по ЕУ су смешне, мали Давид постаје шеф без власти у фирми у којој се Голијати по опису радног места набацују камењем!

У другом паралелном тренду пресецања токова глобализације, дипломатске акције Беча одједном расту. Што је свет мањи, Аустрија је све већа. Што се више рана показује на телу глобализма, тим смисао и сврха регионалне политике постају све веродостојније.

Ко штити Шенген?

Због тог оптичког ефекта "велике Аустрије" треба озбиљно схватити изјаву Карин Кнајсл на састанку шефова дипломатија Луксембурга, Лихтенштајна, Швајцарске и Аустрије прошлог уторка у Шенгену (Луксембург) да "треба размислити о сврсисходности отворених граница".

"Шенген I" из 1985. и "Шенген II" из 1990. су срце уједињене Европе, душа европског културног идентитета, политичке оперативности и мобилности свих врста, од саобраћајне до социјалне.

Оно што се мисли кад се у политичком жаргону изговори "Шенген" је овај други споразум, потписан 19. јуна 1990, у неславној години која је привремено повукла границу између срећних и несрећних Европљана, оних који су се уједињавали у миленијумском концепту брисања граница и оних који су тонули у рат због граница, као Југославија, делимично Русија.

Шта Карин Кнајсл сада каже, не на самом састанку, већ "на ивици", како пише аустријски Пресе?

"Шенген је настао у преглобалистичкој фази, под фикцијом да ће на спољним границама ЕУ стајати неколико стотина људи. Данас смо у развијеној фази глобализације непредвиђених димензија, где разлике у стандарду између северне и јужне хемисфере наступају у форми реалне безбедносне претње", истиче Кнајслова.

Преведено, "Шенген" постаје штетан. "Шенген" поседује територијално-стратешку димензију. "Шенген" може постати разлог за рат.

Сигурно да то није службени став аустријске владе, нити је канцелар Курц прошлог уторка кад је пред стотинак присутних европских парламентараца (од 750 колико броји то тело!) представљао тежишта аустријског турнуса ЕУ изговорио неку конкретну претњу у том смислу.

Заобилазно, он је, међутим, стао иза своје министарке спољних послова, утолико што је као приоритете аустријске политике ЕУ навео "заштиту спољних граница" и "безбедност европских грађана". Ако се тај заједнички концепт покаже као нереалан, или буде опструисан од стране неких чланица, биће аутоматски редукован на димензије националне државе, што значи, враћају се тврде државне границе.

"Шенген" сигурно неће бити укинут сутра, можда не уопште. Али од камене стене над којом се диже заједничка европска кућа, он је одједном деградиран на опцију, алтернативу, мучну одлуку, необавезујући папир и идеал прегажен праксом.

Спор Берлин–Минхен иде даље

Добар месец дана је Европа пратила ЦДУ-ЦСУ свађу око "миграционог мастерплана", две сестринске партије уједињене у духу немачке политичке сапунице. Мир је у току прошле седмице склопљен неколико пута, да би се онда показало да није.

На пример, у уторак су се ЦСУ и ЦДУ договорили да би мигранти, у случајевима кад долазе у таласима такозване секундарне миграције, бивали враћани у земље где су први пут административно обухваћени, што су најчешће Италија и Грчка. Ако их оне неће, онда ће бити враћени у Аустрију, односно, неће им се дозволити да пређу границу с Немачком, што дође на исто.

У среду је службена Аустрија рекла да то не долази у обзир. У четвртак је немачки министар полиције Зехофер дошао у посету Бечу да би канцелару Курцу рекао како нема говора о томе да ће Немачка враћати мигранте Аустрији, само Италији и Грчкој, ако се оне с тиме сложе.

Ситуација је таква да се Италија никако не слаже. У такозваним "транзитним центрима" на немачкој граници подносиоци азила могу остати само 48 сати. Унутра не могу, напоље их нико не преузима – где ће онда од августа, сви у пребукирану Грчку?

Или у Шпанију? То исто није решење, премда Мадрид од доласка новог, социјалистичког премијера Педра Санчеза наизглед води промиграциону политику. Шпанија се отвара за нови миграциони талас преко медитеранске руте, али сам Санчез то објашњава као симболичан гест, да посрами Европу, док за распоређивања рачуна на – заједничке европске квоте, решење због чијег се присилног увођења Европска унија данас и налази у расулу!

Због тога овдашњи медији не полазе од тога да је унутарнемачки спор "решен"; он се само сели из хуманистичког дискурса у полицијски и натраг, док конкретни модалитети тону у маглу.

У петак се Зехофер поново јавио са новом претњом Берлину о "самосталном баварском граничном режиму" (SDZ).

У међувремену је доста и СПД-у као "тихом партнеру" немачке владајуће коалиције. Нешто од тога је чиста социолингвистика, као на пример њихов захтев да се транзитни центри преименују у трансфер-центре, будући да "трансфер" има за нијансу јачу хуманистичку ноту од "транзита".

Главно је, међутим, то да се европским медијским простором проширила импресија како у Берлину самостално владају ЦДУ/ЦСУ, док су социјалдемократе гурнуте у слепи коалициони угао. Они су маргинализовани баварском нултом миграционом политиком, једнако као и сама канцеларка Ангела Меркел, "која сад подноси извештаје Хорсту Зехоферу" (ZDF).

Коме је запала "очерупана кокошка"?

Према Шпиглу, министар здравља Јенс Шпан (ЦДУ) већ је иницирао тајне преговоре са коалиционим партнером СПД-ом о "пост-Меркел ери". Они наравно више нису тајни, али можда су и замишљени као претња, а не конкретни процес.

Миграциона криза, која се распламсала у августу 2015, успела је да у ове три године доведе службени Берлин у трајно нестабилно стање. Како је Немачка највећа европска држава, читава политичка кохезија Европске уније почиње да се ломи пред тим изазовом.

Проблем се прошлих недеља узалудно решавао, зато што он далеко надилази простор немачке политике. Да ли "канцеларка подноси извештаје" свом министру полиције, или је напротив питање дана кад ће га отерати из владе јесте за шири и даљи европски контекст небитно – Унија напросто не излази на крај за изазовима глобалне миграције.

Теоретичар културе Арнолд Тојнби (1889–1975) сматрао је да "културе пропадају онда кад њихове политичке елите више не проналазе креативан одговор на актуелне изазове", у процесу који се пре може упоредити са "самоубиством" него "убиством" споља. ЕУ почиње да се квалификује за Тојнбијеву дијагнозу.

FAZ: "Још Зехофер може остати с очерупаном кокошком у рукама." Из контекста је јасно да се при томе мисли на његову политичку пропаст, премда и на немачком, а још више у преводу остаје амбивалентно да ли је метафора о "очерупаној кокоши" смишљена персонално, метафоријски или кулинарски.

У сваком случају, груби германски тон почиње да се шири националним медијским простором, што показује и коментар АРД-а од пре десетак дана "да Ангела Меркел оставља иза себе спаљену земљу".

"Тројка" у Инзбруку

Као да ништа није било, ништа договорено протеклих дана, министри полиције Аустрије, Италије и Немачке/Баварске се идућег четвртка и петка налазе на састанку у Инзбруку, да би детаљно прорадили већ најављени алтернативни сценарио – ако Немачка (у форми Баварске) од августа затвори границе, онда ће их затворити и Аустрија на Бренеру.

Нова италијанска влада с тим нема никаквих проблема, јер је она дефакто већ затворила медитеранску руту, а "затварање Бренера нам ионако одговара јер нам с те стране долази више миграната него с мора", како је италијански министар Салвини иронично прокоментарисао немачко-немачки-аустријски спор.

На неформалном састанку у Инзбруку наћи ће се сви министри унутрашњих послова ЕУ, али се споменута тројка A–D–I (Аустрија–Немачка–Италија) већ у припремама позвала на ексклузивност својих националних интереса.

Шта је ЕУ спремнија да жртвује – идеале у име реалности, или реалност у име идеала? Ниједна алтернатива није више једноставна, и једна и друга би могле значити крај Уније, прва зато што се превише чекало, друга зато што је историја, како каже Карл Манхајм, ионако "гробље утопија".

У случају ЕУ чак не треба превише форсирати њен карактер оваплоћене утопије.

"Важно је штитити европске границе, али душа Европе је хуманитет", рекла је Ангела Меркел у четвртак на прес-конференцији са мађарским премијером Орбаном у Берлину. Намера је очито била да га посрами због нулте миграционе политике, а то да јој Орбан није грубо одговорио како је "душа Европе и рат", три хиљаде година плус-минус, треба рачунати госту у плус.

FAZ пледира за реалност, спасити шта се још може, формулација која ће се све чешће чути на европским форумима и у медијима. "Тек ће се показати, шта је боље: европска правила која се коначно спроводе у низу билатералних споразума, или 'европска решења' која не функционишу", коментарише франкфуртски дневник.