Ко је отворио врата 20. века?

Међународно право, правна држава, редефиниција дихотомије пријатељ/непријатељ, пивотална 1945. година, Холокауст, чак и изборени и стечени статус жена – сва та питања чија је интерпретација изгледала "решена" у прошлом веку, заувек фиксирана у везаном пакету, сад одједном почињу да круже у јавности као "отворена".

Најпре, треба бити поштен па рећи да Лондон нигде није службено рекао да ће "затворити" седнице Савета безбедности о Косову, те на тај начин затворити и ту тему, склонити је од јавности по систему далеко од очију, далеко од памети.

Ако се, међутим, погледа енергични акционизам с којим Уједињено Краљевство заговара, промовише и форсира самосталност Косова, такав развој изгледа вероватан. У ситуацији кад Лондон користи политичке платформе пуно нижег ранга за своју "косовску битку", не би било логично да пропусти шансу коју му нуди најмоћнија светска бина, што Савет безбедности и поред свих ограничења јесте.

Да ли ће се косовско питање држати "отвореним", како инсистира Србија уз подршку пет земаља ЕУ (Шпаније, Грчке, Кипра, Румуније, Словачке), две сталне чланице Савета безбедности (Русије и Кине), шиитског ислама (Ирана, Ирака, условно Сирије), па и Украјине, која не може другачије иако би хтела или "затвореним" како инсистирају САД и остатак ЕУ, нема много везе са самим Косовом.

За Србију је Косово територија и културна меморија. За све остале је оно симбол и правни преседан којим се откључава читав идеолошки запечаћен 20. век – једнима на ужас, другима на задовољство.

Смрт коначним решењима!

Двадесети век је био век "коначних решења", од оних најстрашнијих, као што је Холокауст, до оних најплеменитијих "никад више рата".

Поуке Холокауста као сингуларно најмонструознијег геноцидалног система уткане су у саме темеље послератног међународног поретка. То је универзално правило свуда где преовладавају беле хришћанске културе.

У исламском свету то правило има ограничену употребну вредност. Али ту где "ми" – Европа, Америка, Русија живимо, читамо новине, гледамо телевизију и идемо у изборне кампање, порицање Холокауста је кривично дело.

Двадесети век је конзервирао став о Холокаусту, идеолошки га запечатио као апсолутно зло, као број Звери и таквог га поспремио на полицу затворених тема. Истина, ту и тамо би неко зуцнуо против, али то су биле странке и личности с крајње десног спектра, ванпарламентарне снаге ирелевантне за главни ток, уз то често криминализоване, друштвено презрене.

Сада одједном то више није тако сигурно. Двадесет први век почиње да ломи печат дискурзивног консензуса о Холокаусту.

Ако гледамо овај век, почело је у Француској, која је због своје колонијалне прошлости у старту имала велики број муслиманских грађана. На то је у читавој Европи уследио процес масовне исламске миграције, који је 2015/16. кулминирао чак и у суспензији државног права.

Хуманистичка интелигенција је била згрожена директним довођењем у везу миграције и антисемитизма, али инцидент по инцидент, реалност је газила по племенитим идеалима отвореног друштва.

Пре месец дана је чак и немачка канцеларка Ангела Меркел јавно признала да је са муслиманском миграцијом у земљу увезен и вирулентни блискоисточни антисемитизам. Наравно, она је то одмах релативизовала изјавом да у Немачкој преживљава и стари, аријевски антисемитизам.

Али стари немачки антисемитизам је као угашени креч. Он је ту, али тематски затворен, сад се напротив увози отворен, што није исто. Да ли се антисемитизми различитог идеолошког типа сабирају или множе? Да ли су аријевски антисемити тиме разводнили мотиве који су их носили у првој половини 20. века или су, напротив, добили појачање?

Актуелни лидери ЕУ се не могу правити да не разумеју таква питања. Њихово игнорисање их доводи у улогу перфидно закамуфлиране негације Холокауста.

Да се Европом не шири општа атмсфера поновног преговарања о свим затвореним питањима двадесетог века, не би се Пољска усудила да кривично гони сваког ко Аушвиц или Треблинку назове "пољским логорима смрти". Не би Хрватски сабор тако тврдоглаво инсистирао над државним покровитељством комеморације у Блајбургу. Не би Аустрија тако тврдоглаво тврдила да јој закон спречава да забрани туђе нацистичке симболе, на пример "За дом спремни".

Палестински председник Махмуд Абас је прошлог понедељка јавно изјавио да је Холокауст био изазван "социјалним понашањем европских Јевреја". Пре два дана се извинио, али узалуд, израелска влада не прихвата извињење, зато што Абас то није ни рекао ни написао први пут.

Иако ЕУ партиципира са готово једном трећином у годишњем буџету UNRWА (агенције УН за палестинске избеглице) од 1,2 милијарде долара, иако је Унија са две милијарде евра у последњих десет година највећи финансијер Палестинске аутономне области//државе Палестине, нико се у Европи није превише узбуђивао због такве изјаве.

Европу не занима блискоисточни антисемитизам, зато што није њен. А кад дође код ње, онда је занима само као фолија на којој ће се тим лакше апострофирати постојање старог антисемитизма, као, имамо и ми тај политички фолклор, и нас боли глава од историје!

Боље рат него пакт, опет?

Мислило се и да је Други светски рат завршен, кад оно није. Не само у односу према Холокаусту, читав политички пакет свезан 1945. бива распакован и по осталим критеријумима.

Пре шест година је немачки председник Јоахим Гаук изазвао светску пажњу кад је најавио промену националне војне доктрине. Немачка ће искористити моралну сигурност до које је дошла у спорадичним и углавном стидљивим мировним интервенцијама (на пример, бомбардовање Србије 1999) тако што ће интернационално проширити свој војни агажман. На страни добра, разуме се.

Само што се међународни шок над окретањем послератне немачке парадигме утишао, министарка одбране Урсула фон дер Лајен је пре три дана најавила ново окретање једном окренутог: интернационалне мировне акције више неће бити приоритет Берлина. Штавише, Берлин убудуће неће уопште имати војних приоритета. Неће занемарити своје интернационалне обавезе унутар НАТО савеза, али ће се паралелно припремати за одбрану од Руса као "источне опасности".

Убудуће ће немачку војну парадигму карактерисати симетрични циљеви.

Сви медији немачког говорног подручја се при томе позивају на документ који је у одломцима и концепту пре три дана објавио SDZ (Süddeutsche Zeitung).

Конвенционална историја затвореног 20. века нас учи да је Немачка 1941. напала Русију и 1945. била поражена; рат готов. Сад се види да је то била погрешна процена, јер ресорни министри у четвртом кабинету канцеларке Меркел полазе од тога да ће Русија напасти Немачку; рат се наставља.

Зашто Фон дер Лајенова мисли да Русија представља реалну војну опасност по Немачку? SDZ: "Због анексије Крима и рата у источној Украјини, Русија се прогурала ближе границама НАТО пакта."

Преведено: Интеграцијом Украјине, НАТО је имао намеру да се "прогура ближе" руској граници, али то никако није било марцијално понашање, већ инвестиција у светски мир. Сад кад се уместо тога Русија "прогурала ближе" границама НАТО пакта, то је објава рата.

Ког рата – старог или новог? Немачка ратна профилакса већ почиње да личи на неуспелу хомеопатију "рат се ратом избија".

Што истерамо кроз врата, враћа нам се кроз прозор

Запечаћена премиса 20. века је била да нема промене граница, сад се види да има. 

Жене су, барем у законима, прописима и по генералном друштвеном схватању, изједначене с мушкарцима. То је јасно наслеђе 20. века, премиса за коју се почетком 21. веровало да је фиксна, договорена за сва времена. Сад се види да није, и она је поново отворена.

У анегдоталном смислу може се споменути хрватски и пољски пример, земље које се развијају у све већем непријатељству према једнакости полова.

Али и више од тога, читава атмосфера у цивилизованим европским и америчким друштвима се мења на штету жена. Непосредан повод долази од растуће муслиманске миграције. Могли би се ређати судски процеси без краја и конца, добрим делом у Немачкој, где се насиље над женама, укључујући и бигамију, санкционише блаже ако починиоци долазе "из културних средина у којима је то традиција".

Као и у случају Холокауста, оно што се технички збива је сабирање полемичких гласова, тако да се читаво то поглавље из 20. века одједном отвора са више крајева – они који на жену гледају као на интелектуално инфериорно биће, они који је вреднују према томе "колико си деце из ње извадио" (буквални превод албанске језичке формулације); они који беже од "прљавог" додира са женом, као и они којима жена никад није довољно.

Када се Алек Минасјан пре две недеље у Торонту залетео у масу и у десет побијених забележио осам жена, у јавни фокус су доспела солидарна друштва која се окупљају око "incels", друштвених мрежа "целибата без властите воље", involuntary celibates. Минасјан је био активан члан једне такве платформе.

Која год ти не да, затуци је!

САД: "Отворити договор с Ираном"

Симболички кључ за парање свега исплетеног у двадесетом веку, за отварање свих битних поглавља друштвеног уговора који је Европљане увео у 21. век је Косово, односно интервенција због Косова 1999.

Зато је британска игра речи са "отварањем" и "затварањем" косовског питања политичка парадигма момента.

Читав низ догађаја протеклих месеци, од афере Скрипаљ, преко америчке, британске и француске интервенције у Сирији, до прецизне дефиниције Русије као непријатеља Европе, само су демонстрације повратка Уједињеног Краљевства на позиције с почетка двадесетог века.

Тада је британска империја још била велика, а заједнички европски пакет вредности, као антифашизам, мир, кооперација, поштовање међународног права, либерална демократија, још није постојао ни у траговима.

Брегзит добија дуплу аутодеструктивну и деструктивну форму – уништава властиту нацију, сужава перспективе европских друштава.