Људи који су "померали" свет

Како је Ципрас од "Че Геваре" постао "нови Папандреу", да ли је Ангела Меркел мајка или маћеха Европе, да ли је Орбан на крају испао "Виктор" и да ли ће Дејвид Камерон уздрмати темеље Европске уније. Десет личности које су обележиле 2015. годину.

Човек који је пробудио па угасио наде левичара, најмоћнија жена Европе коју би могле да сруше избеглице, терор Исламске државе, сукоб Ердогана и Путина, ријалити звезда у америчкој политици, све то је обележило 2015. годину.

Емисију "Око магазин" можете погледати/преузети на нашој страни Емисије 

1. Био једном један Ципрас

Почетак године обележио је човек који је успео да разбије клетву грчке левице, која је губила и деценијама била разједињена. У штабу Сиризе у јануару, певала се химна италијанских комуниста "Бела ћао", а сви су говорили да учествују у стварању историје.

Алексис Ципрас је постао премијер Грчке, а грозница Сиризе стигла је и у Србију, где су се свађали ко је заиста Ципрасов пријатељ.

Европска унија је била у страху да би грчки вирус могао да захвати јужну Европу. Брисел је наставио са мерама штедње, Грци су на референдуму рекли "ОХИ", из владе је отишао Јанис Варуфакис, а грчки премијер је склопио споразум са ММФ-ом и Европском унијом. Тако је Алексис Ципрас од "Че Геваре" постао „нови Папандреу".

Да је наставио онако како је почео, Грчку би потпуно уништили као пример другима који желе да демонстрирају да је нека алтернатива неолиберализму могућа, сматра Зоран Ћирјаковић, предавач на Факултету за медије и комуникације, који верује да је и Србија, у мало другачијим историјским околностима, имала свог Ципраса.

"Данас то можда није лако видети, али то је Зоран Ђинђић, прави српски марксистички левичар, Хабермасов ђак, који је у мало другачијим околностима, захваљујући Милошевићевој диктатури, раније трпео неке сличне притиске, чак и много јаче од ових којима је данас изложен Ципрас", каже Ћирјаковић.

Новинарка Ружа Ћирковић наводи да је Грчка мала земља у великом контексту и да Ципрасове мере крупни капитал није могао да допусти. "Да се Ципрас одржао, тај би џемпер почео озбиљно да се пара. Али то се није догодило, и као што видимо, ко се више сећа Ципраса."

2. Мајка или маћеха Европе?

Циници кажу – старог Ципраса створила је политика штедње Ангеле Меркел, новог Ципраса створила је политика штедње Ангеле Меркел. На улицама Атине цртали су јој бркове Адолфа Хитлера.

Немци су говорили да им је потребна гвоздена канцеларка која неће давати нове милијарде Грчкој. Други су говорили – ако падне Грчка, пада евро, а онда и вођство Меркелове у Европи.

Публициста из Лондона Синиша Љепојевић верује да је Ангела Меркел успела да спречи привид опстанка ЕУ, и да је немачки министар финансија Волфганг Шојбле, када је говорио да Грци треба да изађу из еврозоне, заправо показао да је њихов највећи пријатељ.

"Они ће на крају бити истерани из евра, а овако је било боље да изађу. Он је у том смислу био много искренији. И друго, кад је реч о антируским санкцијама, Шојбле је био много искренији од Меркелове. Кад су га питали до када ће бити санкције, он је рекао – док будемо имали пара, кад не будемо имали пара, укидамо санкције", каже Љепојевић.

Ако је понашање Меркелове према Грцима било у складу са јавним мњењем Немаца, према мигрантима није. Од изјаве да је Немачка спремна да прими највећи број избеглица, до слика на којима су је приказивали као Мајку Терезу, али и иронично, са црним чадором. Због понашања у мигрантској кризи Меркелова је личност године по избору магазина Тајм.

Професор Правног факултета и бивши амбасадор у Лондону Дејан Поповић верује да је Тајм био у праву. "Она јесте личност године, прво чињеницом да она успешно крмани немачким бродом, видимо добре резултате немачке економије, спречила је да грчка криза прерасте у кризу еврозоне, за сада је проблем локализован, а кад је реч о мигрантима, показала је једну ширину која се ипак, морамо искрено то признати, није од ње очекивала", сматра Поповић.

Зоран Ћирјаковић, међутим, верује да је реч о лажном хуманитаризму Ангеле Меркел и да је њена изјава да ће примити избеглице из Сирије била заправо веома окрутна. "Она је њих практично позвала да учествују у једном руском рулету, јер то је отприлике тај прелазак до Грчке, где имамо лешеве деце на плажама у Турској и Грчкој."

Дугогодишњи дописник Политике из Немачке Мирослав Стојановић каже да су се на примерима политике штедње и мигрантске кризе видела два лица политичке надмоћи Меркелове.

"Због ригорозне политике штедње стекао се утисак да Немачка влада Европом. Још је Томас Ман изрекао да ће се судбина Европе решавати на дилеми хоће ли Немачка постати европска или ће Европа постати немачка, и стекао се заиста утисак последњих година да је ЕУ, односно Европа, постала Немачка. Дошао је тренутак са избеглицама и то се показало као ограничење те превелике моћи, Немачка више није могла да диктира другима услове око избегелица, а Меркелову нису више тако слепо и понизно слушали", сликовито описује Стојановић.

3. Први европски зид – или како је Орбан постао "Виктор"

Ако је Меркелова постала мајка, онда је мађарски премијер Виктор Орбан за мигранте очух кога треба избегавати. Орбан је први подигао зид на својој граници. Говорио је да ислам никада није био део наших живота, да оно што се дешава у Европи није мигрантска криза него унапред смишљена миграција.

"Ја морам да цитирам самог Орбана, који је на једном састанку ЕУ рекао: хоћете ви мени да кажете шта ви хоћете – да их зауставим или да их пуштам", цитира Ружа Ћирковић и додаје "да су они изнад Орбана од њега тражили да нешто уради, а да се не консултује с њима него да сам закључи шта би они највише волели, тако да мислим да нису они били против тога да то Орбан ради, али су били за то да се толико на сва звона удара, да се то толико види".

Орбан је оградио не само земљу од миграната, него и своју економију од ММФ-а. Како је могуће да се Виктору Орбану толерише политика толико различита од Европске уније?

За Синишу Љепојевића, Орбан је само подизвођач радова који уз нечију заштиту, вероватно немачку, тестира разна решења од економих до политичких.

За научног саветника Института зе Европске студије Мишу Ђурковића, Орбан је у последњих шест година изборио за себе позицију у којој се више нико не чуди шта он ради. "И постало је потпуно нормално оно што је изгледало ненормално у почетку кад је он спродовио мере. Он је на крају успео да испадне победник, зато што је његов концепт око миграната реализован и њему је било важно да покаже да има државу."

4. Дејвид Камерон – у рингу са Европом

Још један човек љуља темеље Европске уније. Дејвид Камерон је најпре преживео референдум о независности Шкотске. Затим је на изборима у мају почистио опозицију, а двојицу дугогодишњих лидера отерао у политичку пензију, док су многи предвиђали тријумф евроскептика Најџела Фаража.

"На крају се испоставило да, слично као што је Јобик урадио посао за Орбана, тако је Фараж урадио посао за Камерона. Он је издиктирао нека питања, отворио јавно мњење и померио мејнстрим у оном правцу у коме је Камерон највише профитирао", објашњава Миша Ђурковић.

После избора, Камерон је отишао код краљице по нови мандат и најавио да би референдум о останку Британије у Европској унији могао да буде и 2016. Британски медији поручују: Камерону само треба понека модрица како би у рингу са Бриселом показао да се стварно бори.

"Дејвид Камерон је наставио политику коју је Тачерова имала у односу према Бриселу, она се изборила за такозвану привилеговану позицију Британије и узимала је са европског стола оно што је хтела 'а la carte", подсећа Мирослав Стојановић.

Tрагом те њенe политике сада иде Камерон, који тражи да се ЕУ реформише. Синиша Љепојевић верује да је Европи доста британског паметовања и Европа нема више времена.

"На последњем самиту лидера Европске уније у децембру, Камерон је најављивао да ће им он тамо одржати лекцију. Он је на ред да каже своју реч о реформама дошао тек у један сат после поноћи, толико је то важно за ЕУ. Говорио је седам минута, а за то време председник Француске је морао да иде у тоалет", каже Љепојевић.

У 2016. години можда ћемо добити одговор на питање да ли ће се Камерон и Меркелова договорити и ко ће попустити. "Мислим да ће се наћи компромис и да ће британска влада предложити бирачима да гласају за опстанак у ЕУ, али да ће добити неке концесије на начин на који је то Маргарет Тачер успела да уради пре готово четврт века", верује Дејан Поповић.

5. Доналд Трамп – хоће ли Америка постати ријалити?

Многи нису веровали да ће у трку за председника Америке ући водитељ ријалитија "Шегрт" и милијадер Доналд Трамп, али он данас води међу потенцијалним републиканским кандидатима за председника Америке.

Трамп каже да ће подићи зид према Мексику дуг три хиљаде километара, да мигранти не би доносили криминал и дрогу, и да муслиманима треба забранити улазак у Америку.

„Господин Трамп је рекао да би привремено забранио улазак муслиманима у САД, и цео свет се згрануо. У исто време, више од пола гувернера америчких држава је изричито одбило да прими избеглице из безбедносних разлога. У чему је разлика између тога што је рекао Трамп и овога што су они урадили", каже Ружа Ћирковић.

Пре изјаве о муслиманима Хафингтон пост је вести о Трампу сврставао у сектор забаве, сада више није смешно. Кад је Барак Обама долазио на власт 2008. године – цела Америка изговарала је слогане "промена" и "да, могуће". Да ли је успон Доналда Трампа доказ да промена није могућа?

"Подршка Трампу и тим другим сличним политичарима који не долазе из естаблишмента, јесте израз жеље за неком стварном променом, пошто ми више нисмо у стању да мислимо идеолошку алтернативу неолиберализму, људи желе некога са стране. Обама, иако је његов слоган био 'промена', није донео промену, он је донео једно лепо, ушминкано толерантно лице истог. Људи верују да идеолошка промена данас није могућа, али бар ћемо довести на власт једног скроз другачијег човека", каже Зоран Ћирјаковић.

6. Ел Багдади – три боје црно

Постоји свега неколико фотографија човека који предводи најуспешнију терористичку организацију у историји. Исламска држава данас држи бар половину територије Сирије и добар део Ирака, а регрутује борце широм Европе и света. Бруталност те организације обележила је читаву годину, од језивих снимака са обала либијског Средоземља до новембарског масакра са улица Париза.

Зоран Ћирјаковић наводи да Ел Багдади заправо нуди бруталну алтернативу да је могуће уредити свет на један другачији начин.

"Реченица која стоји у његовом политичком манифесту јесте да су све данашње државе, урбане, толерантне, турбо-мултикултуралне, направљене у океанима крви, тако да ја не бих потцењивао, нити бих давао коначан суд о њима, упркос бруталности и потоцима крви", сматра Зоран Ћирјаковић.

Мирослав Стојановић верује да је Багдади опаснији од Бин Ладена, зато што уме да анимира и да мобилише саборце из европских земаља и Америке. "Такође, окупио је млад свет који се разуме у нове технологије, друштвене мреже, врши јак пропагандни утицај какав Бин Ладен, који је углавном био у пећинама, није могао."

7. Путин: Руски рулет у Сирији

Почетак краја Ел Багдадија могао би да буде 30. септембар. Тада је Владимир Путин у Сирију послао руске авионе. Али тада креће и Путинов руски рулет, први војни повратак на Блиски Исток после инвазије Авганистана 1979. године. Прошле године Владимир Путин је извршио анексију Крима и због тога већ годину дана живи под европским санкцијама.

"Ја мислим да је због суштинских промена које је донео Крим, то далеко важнија година и за Русију и за свет него 2015. година. Сигурно је да ће Путин остати забележен у историји као неко ко је био одлучнији од других и извео је оружане снаге изван граница Русије, али 2015. није донела ниједно решење, да би Путин могао да каже да је личност године", истиче Синиша Љепојевић.

Путин је политички и на сваки други начин оживео сиријског председника Башара ел Асада, који сада поново постаје човек са којим се можда може разговарати.

"Асадов режим је био на ивици пада, то је као пад јужног Вијетнама, у једном тренутку, а тај тренутак је био јако близу, радило се о недељама или месецима, тај режим би се једноставно урушио, у Сирији би то значило истребљење алавита и хришћана", верује Зоран Ћирјаковић.

За Дејана Поповића ово јесте веома рискантан потез јер је Путин у рату различитих фракција, подржао мањинску страну. "Асад представља 11 до 12 одсто алавитске мањине. На тај начин Путин је себе изложио ризику да од огромне већине сунита буде перципиран као неко ко је њихов противник и то је изазов са којим се он мора суочавати."

8. Ердоган: Султан нове Турске

За само неколико месеци, Реџеп Тајип Ердоган је од губитника постао султан нове Турске. У новембру је добио изборе на вербалној репресији према Курдима, која често није била само вербална.

Ипак, то није једини Ердоганов ход по ивици. Крајем тог месеца, Турци су оборили руски авион, а Путин и Ердоган од савезника који граде "Турски ток", постају непријатељи који се међусобно оптужују за трговину нафтом са Исламском државом.

Москва сада преговара са Курдима, америчким савезницима на Блиском истоку, и најпознатији "турски коцкар" нервозно чека неку будућу међународну конференцију о Сирији на којој би било постављено питање курдске државе.

Да ли ће султан нове Турске преживети рат са новим руским царем? Бивши амбасадор у Лондону Дејан Поповић верује да сукоб неће ескалирати и подсећа да на бази Конвенције из Монтреја, из 1936. године, која регулише пролаз бродова кроз Босфор и Дарданеле, Турска има могућност да затвори излаз из Црног мора у Медитеран.

"У случају да се нађе у непосредној ратној опасности, а не кршећи међународно право, Ердоган може да затвори пролаз ратним бродовима земље која га угрожава, тако да не верујем да ће Русија ићи у неку претерану ескалацију сукоба", верује Поповић.

Миша Ђурковић у наредних годину дана очекује игру исцрпљивања. "То ће бити једна врста шаха какву су играли 1938. и 1939. Хитлер и Стаљин, не поредим два човека са њима, него говорим о нивоу геополитичких игара. То је сукоб који ће вероватно та два играча страховито исцрпсти, што ће највише одговарати ономе ко глобално управља", каже Миша Ђурковић.

9. Мишел Уелбек – покоравање Француске

У јануару је цео свет носио натпис "Ја сам Шарли", у знак солидарности са убијеним карикатуристима сатиричног магазина. У дану када су терористи убили 10 чланова редакције, на насловној страни био је писац Мишел Уелбек, чија ће књига "Покоравање", стицајем несрећих околности, постати роман године и најконтроверзнија књига у 2015.

Мишел Уелбек, ексцентрик који се игра са табуима друштва, познат је по пророчанској фикцији, попут оне да ће на председничким изборима у Француској 2022. победити кандидат Муслиманског братства кога су подржали и социјалисти и конзервативци у страху од Марин ле Пен.

У тој фикцији, Француска постаје муслиманска земља која слави рамазан. Његова дела постају још популарнија после француског 11. септембра – када је на улицама Париза убијено 130 људи.

Миша Ђурковић подсећа да је Уелбек део једног таласа нових реакционара који се појавио у последње две године.

"Они указују на то да развој Француске од 1968. наовамо јесте нека врста самоубиства Француске, који ју је довео до огромне несигурности, до пропасти модела, до довођења скоро десетине становништва које не прихвата ту земљу. И заправо са 'Шарли ебдоом' је коначно изашло на светло оно што они у фикцијама или белетристици причају већ дуго", каже Ђурковић.

Сам Уелбек наставио је да живи независно од несрећних догађаја који су га прославили, живећи онако како је живео и бежећи мало од славе која га је несрећним стицајем околности задесила.

10. Новак Ђоковић – трећи човек?

За крај, човек који је на импресиван начин обележио 2015. годину. Играо је четири гренд слем финала, победио је у три, играо је 10 мастерс финала, победио је у шест.

Од ове године Новак Ђоковић се више не такмичи само са Федерером, Надалом и Маријем, већ и са историјом. А понекад и са публиком. Наиме, најбољи спортиста света у тенису, упркос убедљиво најбољим резултатима, често није први човек.

"Нажалост, и то је оно што ме страшно растужује, Новак Ђоковић је и даље трећи човек, због комбинације антисрпских стереотипа, начина на који смо 90-их уоквирени у западним медијима. Ја не знам шта он мора да уради да би у свести гомиле релевантних људи добио место на коме се налази", истиче Зоран Ћирјаковић.

Људи имају права на различита мишљења, каже бивши амбасадор у Лондону и подсећа на текст у Гардијану, који је недавно величао Новака Ђоковића.

"Ја сам имао прилике да га гледам у финалу Вимблдона, у храму тениса, 2011. године, када је победио Надала. Публика, која је у почетку мало више била за Надала, како је одмицао меч, све више је навијала за њега. Нешто је другачија ситуација у Њујорку, где смо имали прилике да гледамо заиста некултурно понашање публике ове године. Али гледајте Аустралију, пет пута је освајао тај гренд слем и сваки пут је био дочекан као велики тенисер", истиче Поповић и додаје да је Ђоковић себи изборио статус мегазвезде и за годину-две, када се Федерер повуче, остају само он и Енди Мари.

Број коментара 1

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

четвртак, 28. март 2024.
21° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво