Хришћани Оријента за европским божићним столом

Јесу ли хришћани са подручја Блиског истока (Левант, Месопотамија, Анадолија) данас нежељена деца једино на територијама под контролом Даеша, или и у Европи?

Била би то тешка оптужба. Ближе истини би било да европске државе не налазе ни воље, ни времена, ни новије политичке традиције, ни етичког оправдања, да хришћанским избеглицама признају посебан статус унутар сеобе народа, на коју избегличка криза све више личи.

Реагујући на актуелну ситуацију, Немачка бискупска конференција прогласила је јучерашњу суботу Даном молитве за прогоњене сиријске хришћане.

Датум није одабран случајно. По грегоријанском календару 26. децембар је Дан Светог Стефана, свеца који, за све три велике хришћанске деноминације, обједињује неколико религијских традиција и ставља их на исту шину – био је први хришћански мученик, јерусалимски ђакон прве јудеохришћанске заједнице, чији су директни "послодавци" били Исусови апостоли, а прва дужност брига о удовицама, сирочади и избеглицама.

Немачка бискупска конференција још од 2003. године "Стефанов дан" (Stefanitag) службено третира као прилику за солидарисање са прогоњеним и дискриминисаним хришћанима широм света, али, како је две хиљаде година стара семантика слаба препорука за пажњу модерних медија, углавном далеко од очију јавности.

Да ове године буде другачије, пресудила су три нова момента: директни фокус на Сирију, савремена тематизација појма "мученик" и растућа спремност да се Божићу врати његова религијска димензија.

Зашто сте дошли?

Иако је овде углавном реч о ситуацији у Немачкој и Аустрији, може се лако доказивати како већина европских друштава, у принципу, одбија идеју да статус хришћанских избеглица Леванта, Месопотамије, северне, западне и источне Африке или земаља Хиндукуша, схвати у другачијим терминима него што доживљава мотивацију муслиманских избеглица да спас од рата, прогона и сиромаштва потраже у Европи.

Глобална невладина организација "Отворена врата" ("Open Doors"), основана 1955, већ годинама објављује "индекс прогона хришћана". На тој листи су, поред сталних носилаца топ десет титула (Северна Кореја, Судан, Нигерија, Сомалија, Еритреја...), ове године високо рангирани Сирија и Ирак.

Због свог индекса та организација је већ дуже изложена критици, не толико у земљама прогона, јер је њима углавном свеједно, већ управо у земљама хришћанске традиције и културе.

"Отвореним вратима" се замерају две ствари: концентрација на прогоне хришћанских заједница (паушалних 100 милиона широм света) уз истовремено занемаривање дискриминације осталих религиозних група, као и етички нездрав фокус на прогоне од стране муслиманске руке.

Због тога су Немачка протестантска црква и католичка Бискупска конференција, као две највеће религиозне институције у тој земљи, пре две године одлучиле да издају свој властити, заједнички извештај о стању верских слобода у читавом свету.

Први део тог документа је, као поправка и критика онога што "Отворена врата" већ годинама радe, изашао 2013, други је требало да изађе сада, пригодно за Божић, али је, без објашњења од стране великих црквених гремија, пребачен за лето идуће године.

Зашто толико чекања да би се, једном у три године, одговорно направило оно што "Отворена врата", изгледа неодговорно, раде сваке године? Одговор је, ко би рекао, политичке природе. Немачки Бундестаг је, наиме, прошлог лета обавезао владу Ангеле Меркел да до краја јуна идуће године сачини извештај о стању верских слобода широм света и да га да на увид парламентарцима.

Најкраће речено, сведоци смо синхронизоване акције са циљем да се, са обе институционалне стране, црквене и државне, оспори легитимитет оних немачких организација и група којима је судбина хришћана у већински муслиманском окружењу емотивно ближа него, рецимо, судбина муслимана у већински будистичком.

Иста врста синергије спречава и ширу публикацију извештаја о шиканирању кроз које пролазе хришћанске избеглице у азилантским домовима по Немачкој. Каква год организациона благодет стајала иза прихвата, увек долази до тренутка када се домаћи персонал повуче и остави трауматизоване људе да сами, у властитој режији, планирају свакодневицу, употребу заједничких кухиња и купатила, режим спавања, духовне потребе или бригу о деци.

Тај "приватни моменат" је тренутак када за хришћанске избеглице почиње нови пакао – мањина у земљи из које су побегли, мањина у избегличком таласу преко Балкана, мањина у избегличком дому, мањина у хуманистичком хабитусу земље домаћина.

Прошлог септембра су немачки медији преносили опширне извештаје о специфичном типу терора који неки муслимански становници тих установа спроводе над хришћанским сустанарима (Велт 27. септембра: "Исламисти прете хришћанима у избегличким домовима"). Са даљим заоштравањем избегличке ситуације, такви текстови су постали ређи, али их и даље има (Radio Berlin-Brandenburg 5. 11; Zontagsblat 20. 12).

Мученик, сведок вере, самоубица, убица

То не значи да се такве ствари сада ређе догађају, већ да више инстанце, и цркве и државе и хуманитарних организација, пресецају ту врсту информација. Не забрањују их, али их и не шире даље као релевантан феномен.

Такву ситуацију познаје сваки локални свештеник у неком полузаборављеном немачком селу, на чијој се периферији налази дом претрпан азилантима – он, истина, води своју малу статистику која иде у прилог одвојених домова, али сваки даљи ход кроз вишу црквену хијерархију не само да релативизује његов извештај, већ и њега самог демаскира као религиозног затуцаног човека средњовековног типа.

Као једна од ретких европских земаља која има важећи конкордат са Ватиканом, очекивало би се да Аустрија има више слуха за двоструки избеглички статус хришћанских избеглица.

Ситуација је, међутим, слична оној у Немачкој. У септембру се јавило неколико приватних лаичких удружења која су нудила смештај, збрињавање и даљу интеграцију хришћанских породица из Сирије, али су хитно ућуткани тољагом хуманистичког морализма – или сви, или нико.

Позивајући се на надрелигијску категорију људи у невољи, Ами Кнап из невладине "Координације азила" (Asylkoordination) у корену је пресекла таква размишљања и преселила их у област срамоте, стида и етичке криминализације.

Као аутор књиге "Умрети за Бога – убити за Бога. Религија, мучеништво и насиље" (Хердер), немачки теолог Јан Хајнер Тик је, овог Божића, пригодни гост многих медија. У интервјуу за аустријски ТВ канал ОРФ, Тик разлаже врло конкретну, историјски утемељену рачуницу о религијској категорији "мученика", односно "сведока" истинске вере.

Полазећи од случаја ђакона Стефана, који је тихо и понизно прихватио смрт каменовањем испред зидина Јерусалима, па преко првих исламских мученика раног средњег века, Тик долази до закључка да је "мученички етос" хришћанства и ислама врло сличан, у оба случаја ненасилан.

Тиков аргумент је да терористи Даеша, било као борци за нови калифат на Леванту и у Месопотамији, било као терористи-самоубице по Европи, немају право да се сврставају у историјски јасно омеђену категорију религијских мученика.

Како би било да идеолозима Даеша неко објасни да им је труд узалудан? Тиков интервју пун уредних теолошких семантика осветљава проблем само утолико да европским друштвима даје категорије за описивање исламистичког терора, али не и за његово спречавање.

Ко држи лиценцу за "Мирну ноћ"?

За сада је извесно да је ове године дошло до промене у схватању Божића. Најновија медијска запажања у Аустрији и Немачкој говоре у прилог томе да се том празнику враћа његова верска природа.

Без озбиљне емпиријске студије било би тешко утврдити домете и трајност тренда, али је сигурно да је, за сада, под директним утицајем избегличке кризе, Божић добио прекоманду из културног обичаја у стару религијску матрицу комуникације са трансцендентом.

Медији извештавају да се ове године уочи Божића мање куповало, тише славило, мање смејало религији него што је уобичајено. Страх је један од разлога, али не и довољан разлог.

Али, та нова сензибилизација за хришћанско наслеђе тиче се само "староседелачких" европских народа и нема много утицаја на судбину рођака по вери из далека, како примећују из Централног савета оријенталних хришћана у Немачкој.

Њихова егзистенција на територијама које су хришћански краљеви и цареви систематски губили од седмог века и првог исламског калифата доживљава се, с ове стране Егеја и Средоземља, као нелагода. Зашто се нису озбиљније борили да спрече такав развој, свеједно да ли сада или пре 1.400 година? Зашто се нису повукли кад је све било изгубљено? Зашто нас стално подсећају да су у том делу света постављени темељи хришћанске цивилизације, а сада смо тамо само туристи, можда више чак ни то?

Зашто сада кад дођу у Европу инсистирају на посебним правима, жале се локалним свештеницима, вуку новинаре за рукав и кукају како им муслимански сустанари-азиланти бацају свињетину из заједничког фрижидера, или их буде у пет ујутро на ручак зато што после почиње пост, или уринирају по њима док спавају, или прете њиховој деци, или...

Друштва земаља домаћина не налазе више логичко оправдање да се верским слободама баве на анегдотичном нивоу, од случаја до случаја. Секуларизација је интерпретирана као незаинтересованост, хуманизам као доследна непристрасност.

И зато се споменути извештај немачких цркава, или очекивани извештај немачке владе, планиран по узору на годишњи документ што га америчка администрација подноси Конгресу, баве верском слободом свих и свуда, значи никог посебно.

Зашто земље хришћанске традиције беже од моралне одговорности за далеке "острвске" заједнице верских сродника, или на њима тренирају принципијелност када се прогнани нађу на европским вратима? Или, зашто су у солидном броју наваљивале да се српски средњовековни манастири на Косову дају на управу већинском муслиманском становништву, чија је младост пре десетак година кидала крстове са њихових купола?

Какво је то питање, зашто? Зато што смо сада цивилизовани и више не убијамо због вере, већ то, са огорчењем, препуштамо другима.