Украјина, како бити неутралан

Бити неутралан, стајати принципијелно са стране док се глобални партнери хватају за гушу, "одседети кризу", како гласи једна немачка фраза - све то сигурно звучи јако добро. Али, колико је технички изведиво? Са тиме се ових дана мучи не само директно инволвирана Украјина, већ и индиректно увучена Србија.

Неутралан - да, али од кога и према коме? И она два већ споменута "специјалца за неутралност" што их је Аустрија послала у помоћ Украјини, само су двојица специјалаца за међународно право, а управо су недоречености, празне формуле и произвољно-разноврсна тумачења интернационалног права и довела до украјинске кризе.

Како је неутралност логички растегљива категорија, може се доказати на следећем, из обиља расположивих, изабраном примеру. Немачке трупе је такође требало да суделују у летњим НАТО-маневрима у Украјини, а сада се чини да неће. Односно, одлука о томе неће бити донесена пре маја.

Кратка генеза ситуације: Украјинци су још пре међународне драме с кијевским Мајданом и Кримом позвали Сједињене Државе на заједничке маневре, Американци су на то позвали још десетак регионалних НАТО-чланица да буде веселије. Наставак нема потребе препричавати.

Сада одједном Немачка не мисли више да је заједнички излет у Украјину био тако добра идеја. Иако Берлин формално није неутралан, хтео би да се у тишини избори за дискреционо право да у детаљима остане неутралан.

Због тога је Берлин и дошао у ситуацију да се пре два дана бори са оптужбама "неименованих" кругова у седишту НАТО у Бриселу како се Немачка наводно повлачи из компактног блока међусобних војних обавеза Алијансе. Франкфуртер алгемајне цајтунг и Шпигл су са своје стране спровели новинарска истраживања, не би ли идентификовали те "неименоване" кругове, и на крају дошли до Пољске и балтичких земаља.

Нови "Хладни рат" као роба

И док се Берлин устручава да подлегне нервозном расположењу у Варшави и на Балтику, Вашингтон као да се потпуно ставио на располагање страховима источноевропских нација пред "Русима који долазе", односно који само што се нису вратили на границе некадашњег Варшавског пакта.

Фраза у којој најстрашније ноћне море, с једне стране холивудских фимских сценариста, с друге пољских и балтичких медија, добијају препознатљиву форму је она о "плаћању цене". Читав низ изјава америчког председника Обаме прошле недеље био је лингвистички усидрен у захтеву да Русија и Путин "морају платити" за учињено.

Колико год у нормалним приликама изгледала бенигно, енглеска фраза "платити цену" почиње да се згушњава у суморну претњу новог европског раскола, у испеглани еуфемизам могућег глобалног сукоба.

"Платити цену" изговорено довољно често на таласу озбиљне геополитичке кризе, доноси са собом масу отворених питања - "пошто" је та цена, да ли се плаћа за оно што је направљено, наручено или поломљено, да ли се мисли на неку робу која се продаје, или можда робу која је још пре двадесетак година продата "испод цене" а сад се враћа "преко цене"? "Цена" значи да нека "роба" мења руке - али шта је "роба" у конкретном случају?

Рецимо да су "робе" глобални компетитивни однос који Запад има с Русијом и регионални компетитивни однос који Русија има са Западом. У доследном развоју такве логике, Русија би платила цену за анексију Крима, али би истовремено и Запад платио високу цену самим тим што би Русију натерао да плати високу цену.

На крају би свако и платио и остао да седи на властитој прецењеној роби, осим Украјинаца, који би остали без енергије и гаса у банкротираној земљи. И све то у позитивном сценарију да Европа преживи међусобно пребијање цена.

Кад у истом даху амерички председник дода да треба не само платити већ и "повисити цену" с обе стране, онда би одговорни политичари Европске Уније требало да покажу довољно историјског осећаја за олују и коначно поставе кључно питање - опростите, а шта се ту још конкретно, осим гаса, продаје и купује?

Или - да ли је Европа спремна да се игра рата са Русима само због тога да би се у Варшави и на Балтику мирно спавало? Колико кошта миран антируски сан Пољске, Балтика и оне Украјине коју утеловљују Јулија Тимошенко, "Десни сектор" и "Свобода"? Најбоље би било да се на ту "робу" одмах стави цена, да после, кад у бесцење почну да падају бомбе, не би било забуне!

Велики се посвађају али се и помире

Док велики председници дижу цену европског мира, мали председници гледају шта им је још остало у џеповима да плате испоствљене рачуне.

Пре два дана, у службеној посети Бечу, председник Србије Томислав Николић доказао је да је израстао у импресивну државничку фигуру, улогу у коју су пре неколико година и највећи оптимисти имали проблема да поверују.

На пријему за дијаспору прошлог четвртка, председник Николић је наступио у очинском, скоро ројалистичком маниру просвећеног патријарха, који свој народ покушава да привремено склони у заветрину док се великани међународне сцене међусобно набацују камењем.

"Велики се посвађају, али се велики и помире", рекао је Николић говорећи у прилог томе да Србија остане са стране и онолико неутрално колико је то могуће одседи кризу", не угрожавајући ни пут у ЕУ, ни традиционално добре односе са Москвом.

С таквим помирљивим захтевом Срби у Бечу немају никакав проблем - ионако је опште место да се Срби у дијаспори у принципу свађају само између себе, а не са другима, било великима, било малима.

Николић је још једном пластично описао правни процеп у коме се Србија нашла са избијањем шире украјинске кризе.

Кратко препричано то би изгледало овако: Запад крши међународно право и ствара косовски преседан; Путин примењује косовски преседан на Криму, фарсично показујући Западу каквог су то они међународно-правног хибрида створили тиме што су Србији једнострано одрезали јужну провинцију; Република Српска схвата правни потенцијал кримског преседана за окончање Конфедерације БиХ која ионако, и без Косова и Крима, стоји на стакленим ногама.

Све то је превише комплексно за малу Србију, коју још једино занима економија, трговина, финансије и бољи живот, укратко, швајцарски неутрални сценарио.

Какав напредак - пре само двадесетак година, Србија би рефлексно утрчала у највећу међународну гужву, док се сада размишља о националним интересима, повлаче паралеле са прошлости и чува национална супстанца, барем оно што је остало од ње после ратова, санкција и НАТО бомбардовања.

Одбројавање је почело?

Питање је - Ако је "мала" Србија коначно била у стању да савлада лекцију из новије историје, ако је то на неки начин успела и Русија (тиме што је је од неуспешне велике силе постала ефикасна регионална сила) - зашто то не полази за руком Западу?

У књизи „"Јули 1914, одбојавање", која се управо појавила и у немачком преводу, амерички историчар Шон МекМикин објашњава рађање рата као непредвидљиву драматругију тренутка.

Он се обрачунава са теоријама завера, договора, са логиком војних савеза и обавеза, те описује оних пет недеља између атентата у Сарајеву и аустроугарског напада на Србију из сата у сат, из дана у дан, као криминалистички случај, чија се монструозност развијала "ин виво", из непосредног деловања тадашњих политичких актера, а не из латентних друштвених структура.

Кад амерички председник у реченици за реченицом говори да Запад "мора платити цену" тиме што ће Русе натерати да "плате цену", кад немачка канцеларка Меркел каже да Москва "мора платити цену за кримску авантуру", онда се то осећа као МекМикиново одбројавање са отвореним инфлаторним крајем.

Меркел је вероватно осетила сав потенцијални хорор те вербалне фразе, па је, осим у самом почетку кримске кризе, више и неупотребљава. Као да сада пази да не поруши све мостове према Москви - иако коментатор Шпигла Јакоб Аугстин и њу и државног председника Гаука као двоје бивших Источних Немаца генерално оптужује да "своје функције користе као приватну антитрауматску терапију".

Толико прича о плаћању, цени и подизању цене већ се дуго није чуло на међународној сцени. Или, да парафразирамо српског председника Николића у Бечу - "ми то нисмо наручили, не знам зашто бисмо морали да плаћамо."