Биографије Јовице Станишића и Франка Симатовића

Јовица Станишић, главни ослонац Милошевићеве владавине и његов човек од поверења, важио је за сиву еминенцију, без чијег одобрења ништа није било могуће урадити. Приписују му да је креатор вишестраначја у Србији као и преузимања архиве Савезног СУП-а и очување МУП-а Србије.

Првог човека Службе, јавност је упознала након четири године на функцији 3. јуна 1995. године. Због начина на који је приволео Караџића да одступи од тврдих ставова и током рата у БИХ ослободи 120 војника Унпрофора, запад је у Станишићу видео, како су тада медији писали, поузадног партнера.

Потврда тога било је и његово учешће у ослобађању двојице француских пилота које је заробио Ратко Младић. Због успеха у ослобађању пилота, у Паризу му је уручено признање, а био је и део преговарачког тима у Дејтону.

Током седам година вођења тајне службе, увек су му приписиване добре везе са западом, пре свега са америчким централном обавештајном агенцијом.

Станишић је сматран за најмоћнијег човека деведесетих, то је поткрепљивано податком да су се премијери и министри полиције мењали, а он годинама остајао на челу најјаче безбедносне службе у земљи.

Они који су му били наклоњени тврдили су да није дозвољавао злоупотребу службе. Са друге стране, противници, којих није било мало, сматрали су га за најлошијег челника те службе у њеној историји.

Милошевић га је сменио 1998. године због размимоилажења у начину решавања косовског проблема, јер се, како су тада медији писали, противио прекомерној употреби силе на Косову.

Станишићева десна рука, Франко Симатовић Френки, био је, тврдили су познаваоци прилика у службама безбедности, извршилац операција које би осмислио Станишић. У периоду док је Станишић водио службу, Симатовић оснива Јединицу за специјалне операције.

Смену свог ментора и пријатеља 1998, Симатовић преживљава и убрзо постаје помоћник новог начелника ДБ-а, Радомира Марковића. Међутим, према сопственим тврдњама, Марковић над Френкијем и ЈСО-ом није имао никакву контролу. На месту команданта ЈСО-а заменио га је Милорад Улемек Легија.

После петог октобра, тврдило се, да је Станишић покушао да успостави везе са новим, демократским властима, али да није наишао на позитиван одговор. Ухапшен је у акцији Сабља 13. марта 2003. дан после убиства премијера Ђинђића, заједно са Симатовићем. Хашком суду Станишић је изручен 11. јуна, а Симатовић на данашњи дан пре тачно десет година.

Због нарушеног здравља, Станишић је неколико пута пуштан на привремену слободу. Током боравака у Београду, говорило се да је увек са оптимизмом гледао на исход суђења у Хагу, уздајући су у вољу Запада да му се захвали за успешно сузбијање лошег деловања Караџића и Младића током сукоба на простору бивше Југославије.