Психолози опречно о казни за ђаке у Трстенику, како спречити да се насиље из друштва шири на школе

Више случајева насиља у школама потресло је јавност у претходним данима. Просветни радници су протестовали и тражили да се измени регулатива о заштити радника у образовању. Двојица ученика који су малтретирали наставницу енглеског у Трстенику искључена су из школе на предлог наставничког већа и изгубиће ову годину. И тужилаштво је тражило покретање поступка против ученика.

Недостаје информација да ли је то поновљено, да ли су више пута имали такве прекршаје, рекла је у Београдској хроници професорка Више школе социјалног рада Татјана Миливојевић.

Сматра да искључење из школе није сврсисходна мера.

"У сваком случају, иако је онај призор био заиста страшан, иако се не ради само о конкретној професорки, него се ту и удара симболички на улогу наставника, мени се чинило да искључење није сврсисходна мера која ће моћи да испуни оно што би била сврха казне", истиче Миливојевићева.

Показало се, наводи Миливојевићева резултате истраживања, да уколико нема и других фактора, као што су родитељи који би прекорили дете, да се ту само развија још јаче огорчење на школу.

Са друге стране, психолог Драган Попадић сматра да је казна адекватна, иако се слаже са колегиницом да је важно шта је претходило.

"Казне не служе да буду одмазде против починилаца, већ да одвраћају оне који су у ситуацији да нешто слично ураде. У том смислу је чудно и право је питање зашто ови младићи нису очекивали, да ако то ураде, да ће бити кажњени управо оваквом казном која је примерена, већ су мислили да ће им такав поступак донети забаву и популарност на друштвеним мрежама. То је крајње необично", оцењује Попадић.

Ђаци који су се смејали - учесници у понижавању

Што се тиче ђака који нису учествовали, али нису ни помогли, Попадић истиче да се мора имати на уму колико су насилници, који су били спремни да тако малтретирају наставницу, тек били спремни да малтретирају ученике који им се супротставе.

Миливојевићева, међутим, указује да ту ипак фале информације о томе да ли су се они који су се смејали уствари плашили.

"Јако је значајна и јако болна једна реченица професорке која каже - нико није пришао да ми помогне. И тај смех, он није био нужан. Чак и ако деца остану посматрачи из страха, да ли морају бити саучесници у понижавању", каже Миливојевићева.

Треба ли казнити родитеље

Када је реч о родитељима и да ли би њих требало, условно речено, казнити пошто су одговорни за децу, Миливојевићева сматра да ако не буду сарађивали, онда могу да иду некакве казне које ће за њих да буду мало веће оптерећење, али да прво треба радити на томе да они буду укључени у рад.

"Вероватно зато имамо децу која су насилна, зато што очигледно имамо много одраслих који нису сазрели. Шокантно је да родитељи нису дошли и ниједном речју нису питали за професорку", истиче Миливојевићева.

Да ли се претерује са пажњом која се даје насиљу у школама

Многи кажу да се претерује када се даје много пажње насиљу у школама, да је тога било и раније.

Миливојевићева истиче да се то некада није мерило, да је увек било вршњачког насиља, али да је добро што имамо повишену свест о томе, и онда због тога то више и примећујемо.

"Сада почињу и девојчице да учествују и да се такмиче у томе, јер оне су некада више ишле са психолошким малтретирањем, искључивањем, ругањем. Сада би и оне желеле као дечаци", каже Миливојевићева.

Насиља има још више због друштвених мрежа

Према њеном мишљењу, али и према резултатима истраживања, друштвене мреже погоршавају ситуацију.

"Управо друштвене мреже и готово императив младих да преко тих друштвених мрежа освајају статус популарности у групи, нарочито они млади који то не могу својим спортским успесима, музичким, школским - чини да се интензивира насиље, јер оно више није само у реалном простору, већ и у виртуелном", наводи Миливојевићева.

"Друштво генератор насиља, тешко замислити да ће школе бити поштеђене"

Када је реч о решењу проблема, Попадић сматра да пре свега друштво не сме бити генератор насиља, што је, каже, сада чињеница.

"Насиље се прелива из јавног живота у породице и школе. Тешко је замислити да ће у тој ситуацији, препуној мржње и насиља, школе бити поштеђене и једино ученици зато бити кажњавани.

Друго, закључује Попадић, у школама морају постојати превентивни програми, који су развијени и који су одлични, али морају да се примењују.