Шта не знамо о Старом сајмишту и како против релативизације прошлости, објашњава историчар Кољанин

Историчар Милан Кољанин је, гостујући у Дневнику РТС-а, изјавио да је централна кула најпрепознатљивији симбол логора на Старом сајмишту и са пуно разлога је реконструкција целог простора кренула од куле. 

"Замишљено је да будући меморијал буде организован у оригиналним павиљонима, онима који су преживели разне недаће током рата, бомбардовања. Нуклеус центра ће бити у кули која је симбол и на више начина је важна за историју тог простора који је био маргинализован и потпуно невидљив. Људи нису знали да је то био највећи немачки логор на територији данашње Србије. Преко тог логора се преламало све што се догађало у Другом светском рату код нас. Структура заточеника говори о томе где су се водиле борбе, ко је био заточен. Ту имамо заточенике из свих крајева Југославије", каже Кољанин.

Напомиње да би увек требало имати у виду да се ради о два логора која су сукцесивно постављена на истом простору.

"Јеврејски логор Земун, у коме је окончан Холокауст у Србији убијањем свих јеврејских заточеника на један ужасан начин у камиону гасној комори. И овај други период од маја 1942. године до краја јула 1944, када је то био такозвани прихватни логор. Он није био класичан концентрациони логор, али је по мом прорачуну, једна трећина чак оних који су доведени у логор страдала у њему", истиче Кољанин.

Према његовим речима, брука је то што на простору логора постоје објекти који се користе у комерцијалне сврхе.

"То није смело да се догађа. Питање је времена када ће такви садржаји бити уклоњени. Али не само то, то је и простор становања. У послератно време тај простор је служио као нуклеус изградње Новог Београда. Ту су људи становали, био је привремени смештај, а за бројне породице и стални смештај, па сада постоји трећа генерација људи који живе на том простору. У једном од тих сачуваних павиљона, то је мађарски павиљон, људи су дословно убијани док је ту био логор. Људи знају да је логор служио у такве сврхе, али су присиљени да ту живе", указује Кољанин.

Само сајмиште, напомиње, има важну улогу у историји и између два рата.

"Постоји и важна послератна историја тог простора. Ту су били атељеи наших познатих уметника. Доскора је централна кула, италијански и чехословачки павиљон, служила у те сврхе, ту су настала важна дела", наводи Кољанин.

Истиче да однос према прошлости мора да буде део свакодневице, део школских програма.

"Сведоци смо и релативизације, радикалне промене дискурса, о дечјем логору у НДХ. Имали смо прилике да чујемо из посланице бискупске конференције Хрватске да се дечји логори проглашавају за домове за збрињавање деце. То је потпуно изокренут наратив у односу на онај који је стваран и који је историографија утврдила. Логори у Сиску, Јастребарском, у Горњој Ријеци, то су била места масовног умирања. Она су на неки начин била део спасавања деца из Јасеновца. Та места, ти логори је требало да буду места опоравка деце, али се ту наставило са масовним умирањем деце. Постоји велика разлика између логора у Јастребарском и логора у Сиску, који је био најужаснији логор, али то не даје за право да се ти логори релативизују и да се од тих логора направе домови где су деца уживала све благодети", наглашава Кољанин.

Наводи да је Римокатоличка црква прилично утицајна и многи ће поверовати да је то тако и да ће се све оно што је наука утврдила сматрати погрешним.

"Постоје књиге и савремена истраживања која потупно супротно говоре од оног што смо могли да чујемо од хрватских бискупа. Обичан народ је збуњен таквим интерпретацијама. Историјска наука има своје законе, али се показало да је Римокатоличка црква преузела улогу тумача историје, што је жалосно", сматра Кољанин.

Напомиње да медији имају важну улогу и да превладавање прошлости не може да се сведе на релативизацију и негирање онога што је утврдила историјска наука.

"Потребна су нова истраживања и нове институције као што је меморијал Старо сајмиште. Ми нисмо имали такву институцију, она има такав задатак", закључио је Кољанин.